Izvor: Glas javnosti, 30.Maj.2008, 09:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čistimo Srbiju za Jevropu
Svakog proleća, gotovo u dan, na stočnoj pijaci u Gornjem Milanovcu, prostoru između reke Despotovice i Ibarske magistrale, nekog jutra osvanu ciganske čerge. Do pre dve-tri godine bili su nekako drugačiji jer su dolazili na kolima s pokrivenim arnjevima koja su vukli žgoljavi konjići. Naravno, slika čerge iz tog doba bila bi nepotpuna bez obaveznog kera vezanog dugom uzicom za gvint konjskih kola. Danas je to sasvim drugačije - čerge su zamenjene šatorima raznih oblika, a konje >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << zamenjuju kombi vozila koja Romi, kao i ranije konje, hvale na sva usta. Jeste, nema više ni čergarskih vatri koje su zamenjene bocama sa plinom, ali razlog zbog čega Romi dolaze niotkuda i odlaze ko zna gde nije se promenio.
- Ako si iz policiju, odma da ti kažem da su Romi najpošten narod na svet. Ajde, da te pitam, al’ pošteno da mi kažeš, el ima neki Rom u Hag? Nema! Pošteno radimo, skupljamo gvojze, mučimo se da izranimo decu i ne krademo - sama pita i sama odgovara Rada Radosavljević (57), proveravajući ko sam i koji je razlog dolaska u cigansku čergu.
Dok je Rada obavljala svoj deo posla provere, Zoran Radosavljević (65), gazda čerge, obilazio je oko mog auta, zagledao ga i, prema izrazu njegovog lica, shvatio sam da je spreman da da ponudu. Naravno, pre toga je odmah prešao na „brate“, komunikaciju koja je sastavni deo romskog cenkanja.
- Brate, ako si ozbiljan, dao bi ti za ove „plekove“ (misli na moj auto) dobru cenu. Mislim, ti razmisli pa, ako rešiš, ondak da se pogodimo, ali nemoj da daješ na ovog Mileta što radi zajedno sa mene jer može da te zajebe na kilažu - nudi Zoran Radovljević da svršimo posao uz izraz lica koji mi jasno govori šta misli o tome u kakvom je stanju auto.
Kada smo razjasnili zbog čega sam došao u njihovu čergu, uz kafu, sedeći na loncu obrnutom naopako u kojem, kako rekoše domaćice Rada i Milijana, ponekad kuvaju gulaš, započinje razgovor o tegobnom čergarskom životu.
- Radimo, brate, tek da preživimo. Eto, obilazimo redom svako selo, svaku kuću i tražimo od domaćina da nam prodaju staro gvožđe. Neki nam daju džabe, nekima platimo, neki nas oteraju sa kapije, ali ima i dobrih ljudi koji nas pozovu u kuću na kafu i rakiju i pomognu nam da utovarimo ono što im u dvorištu odavno smeta. Ali, slaba vajda. Nekada je staro gvožđe bilo jeftinije, ali ga je bilo mlogo pa se dobro zarađivalo. Danas, otpadi nam kilo gvožđa plaćaju 10 dinara, bakar 280 dinara... ali, sve ode na gorivo i na hranu. Ma, čista propas’ - tvrdi Zoran Radosavljević, rodom iz Lajkovca, istovarajući tek pazaren stari plug i kopačicu.
Razgovoru oko plinske boce pridružuje se i njegov čergarski komšija, nekad kompanjon, a ponekad i konkurencija, Mile Mitrović s kojim je mnogobrojna porodica - sin Valter, snaja Belinda i unučići Đovani (3), Jelena (10), Dijana (11) i Đorđe (9), koji kažu da u školu ne idu jer „šta će ni kad sve znamo“.
OD PROLEĆA DO ZIME
Pod jednim od šatora prava mala radionica. Zora, „šef proizvodnje“ sa unučićima, odvaja kurčulinu žilu, kako Romi kažu za bakar, od ostalog gvožđa.
- Ma, zaradi se samo za leba i ništa više, a ovaki život da ne poželiš, kako bi rekli Srbi, ni crnom Ciganinu. Ne znaš kada je gore - kada je kiša, vrućina, ili kada se noću smrzavamo pod šatori. Ali, taki ti je život nas putujućih Roma od proleće do zimu - priča Zora, pitajući usput da nemam neku cigaru i malo para za leba za decu.
- Ranije smo se bavili prodajom veša, zavesa, peškira... ma, prodavali smo sve i bilo je mlogo dobro. Išla je roba, brate, kao alva pa sam prodavao robu i na grobljima kada su zadušnice. Ali, od kada su uvezli oni Kitajci, oni bre, Kinezi, onda je sve propalo. Ovim poslom se bavimo od pre nekoliko godina, ali slabo ide. Ranije je tog otpada bilo i po vrzinama, a danas moraš da kukumavčiš ispred svake kuće. LJudi ko ljudi - neki nam j... majku cigansku, neki nam daju šta imaju i ne traže pare, ali ima i takvi koji zacepe cenu kao da su im stari raonici od zlato. Ali, šta ćemo, moramo da živimo, a da bi se živelo, moramo da radimo. Pa, neko mora da radi i ovo, mislimo, da čistimo Srbiju za ulazak u Jevropu. Znaš, za nas Romi bilo je pre mnogo bolje, mislim, kada je bio Slobodan Milošević jer smo se svi nekako snalazili. Danas ti je da Bog sačuva - prodavnice pune, ali para nema pa možeš samo da gledaš i narod, bre, gladuje. Mi se Romi se ne mešamo u politiku i kako kuj oće, ali loše žive svi - i Romi i Srbi - tvrde, valjda, na osnovu viđenog i doživljenog, Zoran Radosavljević i Mile Mitrović.
Do auta me ispraća Zoran Radosavljević koji kaže da je već obradio ovo područje i da za dan-dva diže šator i kreće dalje, a razlog što gosta ispraća do kola je jasan. Želeo još jednom da mi ponudi dobru cenu za „plekove“ i da se ni slučajno „ne pogađam sa Mileta“ jer oće da zajebe na kilažu.
