Blog: Eniac, 27.Nov.2023, 07:42
Vaš lični Harison Ford
Odlazak na Havaje svaki put probudi jedan redak osećaj spokoja koji nisam doživeo ni na jednom drugom mestu. Taj nadaleko čuveni Aloha duh je život daleko od svih, u vremenu koje mnogo sporije teče i sa ljudima kojima su obaveze i priča o obavezama poslednja stavka na listi prioriteta. Umesto toga dobijete sunce, topao okean i vazduh koji vas miluje, nasmejane ljude u smešnim košuljama i Alohu kao izgovor za sve. U sred okeana, 3500 kilometara od sledeće civilizacije, Havaji nisu bilo kakvo more. Oni su savršen beg.
U prethodnih par godina mi se vratila opsesivna potreba za čitanjem. Vratio mi se taj osećaj koji sam imao kao klinac da MORAM da završim knjigu. I odmah krenem sa sledećom. Samo, ovaj put, sam i roditelj. Zaposleni roditelj. Sa dosta obaveza koje nemaju nužno veze sa roditeljstvom ili poslom. Obaveze se sa godinama talože. Tako, čitanje (ili slušanje) se dešava u nekim retkim rupama u rasporedu. Između dve bebine dremke, tokom šetnje ili vožnje na posao.
Dok sam nestrpljivo pokušavao da završim poslednji roman, i tresao se da se to desi u tih nekih 16 minuta slobodnog vremena, shvatio sam da je to još jedan patern u mom ponašanju. Da ponovo bežim. U neki drugi svet, koji nije sad i danas i tu, gde god da sam. U neku priču uglavnom, vizuelnu ili pisanu. Nebitno. Daleko od danas, i sutra. Obećanog sutra.
Begunac
Moj odnos prema bežanju iliti eskapizmu se menjao vremenom kao i moj odnos prema novcu, egu ili prokrastinaciji. Sa vremenom i godinama sam prestao da ih osuđujem i naučio kako da ih koristim (ili tačnije izbegavam) tako da rade za mene.
U mom slučaju taj “kvantni” beg svih begova bio je odlazak iz Srbije. Odlazak od kuće je najveći izvor krivice koji sam ikada imao u životu. A kad odete imate i dosta vremena da razmišljate o tome. I kao Harison Ford u “Beguncu” koji u begu pokušava da dokaže svoju nevinost, godinama sam objašnjavao sebi i drugima zašto sam pobegao. I da nisam kriv. A to je sve vreme bilo pogrešno. Kao i korišćenje termina bežanje.
Izmestio sam se. Promenio okruženje i probleme, da bih shvatio ko sam ja. Šta želim i šta mi je bitno. Promenio sam koordinatni sistem. Da bih se video iz neke druge pespektive, sačuvao integritet i razumeo svoje vrednosti. Jesam pobegao ali ne od sebe, već od dela sebe koji sam mislio da može da bude bolji ili samo drugačiji.
Koordinatni sistem bežanja
Kada ste mladi, neiskustvo vas navodi da se suočite sa svakim problemom direktno. Međutim postoje problemi i pristisci čije rešavanje zahteva vreme a ne daju ti prostor da misliš, da dišeš, da donosiš odluke. Kada te neko fizički napadne, direktan i impulsivan odgovor je kontranapad. Uz vreme i prostor verovatno biste shvatili da je pametnije skloniti se. Ili, pobeći… Direktno suočavanje često dovodi do impulsivnih odluka, a one su neretko i loše.
Na te pritiske me najbolje podseti Beograd. Beograd je grad koji (mene) pritiska. Kao ona mašina koja polako smrskava auto i pokušava da od njega napravi kocku, Beograd sa svih strana pravi udubljenja i sužava ti prostor u kom funkcionišeš. Previše očekivanja, mojih i tuđih. Previše ljudi, previše stepeni, previše vozila. A premalo prostora da budeš svoj. Cena kvadratnog metra u Beogradu je jako skupa. Ne govorim samo o stanovima.
Beograd je izvukao dosta toga sjajnog iz mene i ljudi koje znam, ali ti ne da odmora ni mira. Traži od tebe nametljivost i agresiju. Traži impuls. Za Beograd treba imati debele živce i jak stomak. A nemamo ih svi i nemamo ih uvek.
Slično je sa većinom stvari koje vam toliko dominantno okupiraju vreme. Posao, pa sad i roditeljstvo. Primer koji sam možda tek deceniju kasnije shvatio su čuveni nestanci Dona Drejpera (iz Mad Men-a), koji bi svako malo pobegao od posla i kuće i živeo neki drugi život. Moderni Dr Džekil i Mister Hajd. Kog ne razumeš sa 25, a sa 40 mu zavidiš.
Fight Club. Ista priča.
Nema to veze sa ljubavlju, ona je neupitna ovde. Već sa kreiranjem to malo prostora koji ti dozvoli da spojiš celine, izvršiš kitsungi nad svim rastrganim mislima i razumeš sebe.
Zato je dobro, ili čak neophodno, fizičko izmeštanje iz sličnog okruženja da biste se izolovali i fokusirali na nešto što nisu svi ovi pritisci. Ovo zvuči možda sebično. U slučaju selidbe i bolno jer ostavljate veliki deo svog ličnog narativa iza sebe i napuštate status kvo. Ali donosi novu energiju, i saznanja.
Malo slatkog šećera u vene
Ovo nas seli na drugi kraj sveta i tog koordinatnog sistema eskapizma. Na Havaje. Na ultimativno mesto za beg. Tamo sam po prvi put sreo ljude koji su se možda izgubili u bežanju. Beg je postao njihova religija. Beg od obaveza, od stalnog posla, od braka, od dece, od porodice. Od procesa, jurenja za lovom. Od oblačenja zimske garderobe i nošenja bili čega što nije šorc za kupanje i japanke. Ostrva toliko toga pružaju jer nema puno radne snage i lako je naći poslić ili dva koji ti dozvoljava da preživiš dok čekaš sledeći i bolji talas.
Nezahvalno je pričati o bilo čijoj sreći, ali taj život mi je izgledao kao neka uramljena slika sreće. Sloboda, more, plaža, papuče, pesak, zalazak. Ali kao što rekoh, to je samo slika. Kada izađeš iz tog rama, život je dosta kompleksniji i teži. Mi smo deo nekog društva i nekih porodica. Živimo u nekom sistemu, koji mora da ima neke procese i sisteme zaštite. Moguće je ignorisati sve to, ali nije i dobro. Konstantan beg te vodi u ravnodušnost, gde ti ništa nije bitno ni važno osim tog tvog rituala. A neke stvari jesu bitne i važne. Kao, na primer, da imate vodu u hidrantima. Požar koji se desio pre tri meseca na ostrvu Maui je dokaz za to.
Izazov bežanja je što je zarazno. Što je lakše da se skloniš, nego suočiš. Skloniš u prejedanje, alkohol, društvene medije, opsesivnu kupovinu, previše hobija i u teorije zavere. U bilo šta što te makar mentalno oblači u taj isti šorc i te iste japanke, a stavlja neprovidnu foliju ili metaforički tepih na sve ono što te tera da bežiš.
Hodanje između ovih ekstrema je često jedini način da shvatite gde je vaša sredina. Moja sredina je negde malo dalje od mesta gde mi je najudobnije, gde su mi najbliži jer je meni potreban fizički prostor i vreme da razumem svoje misli. Ovo je u velikoj meri jer ne umem da se ogradim i izgradim taj prostor u Srbiji. I to nikada ne bih shvatio da nisam otišao. Stoga moj beg nije beg. I greška je bila što sam osuđivao sebe za odlazak. Ono je više izmeštanje. Kao kada zamenite raspored nameštaja u prostoriji pa sve nekako prodiše. Ovo izmeštanje mi je pomoglo da više cenim sebe, ljude oko sebe, svoj posao, mesto odakle dolazim, društvo koje me podiglo. Dobio sam dosta, i izgubio dosta. Ali sam dobio novo mesto za beg. Beg na fabrička podešavanja. U detinjstvo i jednostavan život u Ivanjici. Beg na Jadran, pravo u devedesed petu i tih poslednjih par slika sa zajedničkog mora, u njegove mirise i zvuke zrikavaca. U lokalnom kafiću svira “Ko na grani jabuka”.
I na kraju beg u haotičnost i šarm Beograda, od koga sam pobegao. Beograda čiji aerodrom sasvim slučajno ili ne ima skraćenicu BEG.
Bežanje je stvar mentalne higijene
Moja sredina trenutno kaže da je bežanje stvar higijene. Neophodnost. Mi bežimo sami od sebe da bismo pronašli sami sebe. Eskapizam je naš multiverzum, i mi pokušavamo da nađemo ko smo i šta smo, tako što se konstantno izmeštamo. Fizički, putovanjem, selidbom, treningom ili mentalno kroz umetnost, meditaciju ili religiju.
Stoga, bekstvo ne treba osuđivati. Treba ga prihvatiti i koristiti kao alat. Da shvatite ko ste i šta želite. Šta vas čini onim što jeste i šta izaziva ono što ne želite.
U vremenu koje očekuje puno od nas, ne fizički koliko mentalno, gde nas nagriza taj pritisak posla i života u velikom gradu svako od nas ponekad treba da se, poput gorespomenutog Dona Drejpera, spakuje u auto i odveze u nepoznatom pravcu. Metaforički ili stvarno. Makar na dan. I tim begom, tom vožnjom, odmorom, shoppingom, knjigom – ugasite onaj deo mozga koji služi da konstantno misli i procesira svaki mogući signal u svetu sa previše signala, a mesto napravite za onaj drugi deo.
Deo koji misli o vama.
Photo by John Hebert
Pogledaj vesti o: Ford
.jpg)
