Izvor: B92, 01.Mar.2010, 13:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
FEST: Akvarijum
(Fish Tank) – Britanija, BBC Films 2009.
Režija & scenario: Andrea Arnold
Uloge: Kejti Džarvis, Majkl Fasbender, Kirston Varing, Rebeka Grifits,
Hari Tredavej, Sidni Meri Neš
Film "Akvarijum" je provokativna priča o (bolnom) ženskom odrastanju u uslovima sirotinje i psihološkog i seksualnog zlostavljanja, smeštena u milje proleterske Engleske.
Arhitektura i blokovi u Eseksu u kojima živi radnička klasa daju filmu >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << njegov metaforični naslov.
Tu se devojčice nabadaju međusobno glavom u čelo i razmenjuju cigarete i piće koje su maznule kevama koje bi vrištale na muževe kad bi ih imale; stoga vrište na komšije čiji su životi takođe okovani u očaj sivonjavog krajolika. Uz đubre na pločniku i đubre s TV ekrana, živote će potrošiti na bedne poslove, džank fud, loše veze, opijate, masne sudove i depresiju. 15-godišnja Mija (izvrsna amaterka Kejti Džarvis) je usamljena klinka na vrhuncu adolescentskog rata s ostatkom sveta – besna i zapostavljena od droljaste majke Džoane (Kirston Varing) koja je podnošljivija samo kad je pijana te je srećom retko trezna, Mija sanja da se proslavi kao hip-hop plesačica. Gradeći osećaj panike i izolovanosti, kamera iz ruke prati Miju kroz betonske blokove kroz koje veju sleng i psovke, nasilje i crni humor.
Ova vrsta društveno angažovanog realizma svojstven je britanski žanr često nazivan "kuhinjskim realizmom" (kitchen–sink realism), koji svoje korene vuče s pozornice a na filmu su ga ponajbolje reprezentovali autori kao što su Ken Louč ili Majk Li. U uslovima društva koje je strogo klasno određeno kao što je britansko, ove klaustrofobične priče o radničkim porodicama koje piju i psuju, glasno izvikujući svoj očaj celom svetu, uvek su igrale na tankoj liniji između političkog levičarenja i umetničke eksploatacije anatomije socijalne bede. U tom smislu, priča koja sledi je skoro arhetipska, sledeći literarnu liniju koja seže u najmanju ruku do tmurnih viktorijanskih melodrama Tomasa Hardija ili Henrija Džejmsa – poznata priča o nevinosti bez zaštite.
Spremajući se za dens audiciju koja joj je velika šansa, Mija upoznaje maminog novog dečka Konora (Majkl Fasbender). 35-godišnji Konor je duhovit, seksi, samouveren i opušten: i Mija i njena prgava mlađa sestra Tajler (Rebeka Grifits) oduševljene su njime. Ohrabrujući je za audiciju on Miji pušta Džejmsa Brauna i Bobija Vomaka, pozajmljuje joj kamkorder, uspešno manevriše njenim klinačkim hirovima, nosi je na spavanje i skida joj trenerku... I uskoro je gledaocu jasno kuda to vodi, uključujući i Konora i Miju koje obuzima bujica filmski atraktivne seksualnosti. Njihova međusobna privlačnost remeti očekivanja gledaoca: Konor nije dobronamerni ćale koji će maloletnu Miju odvesti iz geta ali nije ni stereotipni pedofilski šljam. Pomalo je i jedno i drugo a pomalo ni jedno ni drugo – a film njihov odnos tretira besramno erotično i nimalo sentimentalno.
No, uskoro će se ispostaviti da Konor krije mnogo gadnije tajne nego što Mija i njena majka pretpostavljaju. U napetom finalu Mijina zaljubljenost će se pretvoriti u osvetnički bes a onda u čvrstu želju za opstankom. Sam rasplet pomalo narušava ton cele priče, čineći se usiljenim, kao što je usiljena i čitava paralelna linija filma sa simpatičnim dečkom iz komšiluka kog Mija upoznaje (Hari Tredavej) i simboličnim belim konjem vezanim u dvorištu. Ovaj beli konj kog Mija želi da oslobodi je najslabiji element filma – nadrealan, očigledan, kao i sama završnica koja se ljulja između optimizma, želje za poetičnošću i banalnosti.
Igrajući Konora izvrsni irsko-nemački glumac Majkl Fasbender (gledali smo ga kao filmskog kritičara komandosa u Tarantinovim "Prokletnicima") uspeva da pronađe pravu meru u kojoj je njegov lik istovremeno privlačan i preteći, ostvarujući autentičnu filmsku hemiju s debitantkinjom Kejti Džarvis, koju je kasting menadžer ovog filma otkrio dok se na stanici metroa svađala s dečkom. Njihove uloge su najveći kvalitet ovog ostvarenja, a zanimljivo je spomenuti da im je na snimanju scenario davan scenu po scenu tako da ni sami nisu znali šta će se dalje dešavati – mada su verovatno mogli da pretpostave. Naime, po provokativnom tretmanu seksa na platnu zapažen je i dugometražni prvenac rediteljke Andreje Arnold "Red Road" (2006), erotski triler o ženi koja nadgleda sigurnosne kamere, nagrađen nagradom žirija u Kanu. "Akvarijum" je dobio istu nagradu, kao i nagradu BAFTA za najbolji britanski film godine.
Iako je filmski svet poslednjih sezona zasut niskobudžetnim hiper-realizmom, ovaj film od slične festivalski kalibrisane konfekcije izdvajaju neposrednost i pretežno uzdržavanje od tugaljivosti ili moralisanja a Andrea Arnold je pokazala dar za vladanje idiomima socijalnog realizma koji joj je već doneo titulu naslednice Kena Louča. "Akvarijum" je festivalski film o eksploataciji kome uglavnom uspeva da sam po sebi ne bude eksploatacija – što je dostignuće koje svakako valja pozdraviti.
Pogledaj vesti o: Fest
