Izvor: RTS, 20.Jun.2015, 17:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šansa za Ferari
Velika nagrada Austrije verovatno može poslužiti kao idealna paradigma promena kroz koje je Formula 1 prošla u poslednjih pola veka. Stara staza, poznata kao Esterajhring, bila je svetilište sulude brzine i epske hrabrosti, neverovatne nehajnosti i primitivnog mačizma, neizbežne opasnosti i sa njom neodvojive ludosti, baš kao i sama Formula 1 početkom 70-ih godina dvadesetog veka.
Današnji Red >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << Bul ring, koji se (tada kao A1 ring) intervencijom neizbežnog Her Tilkea umesto u mitskog Feniksa, pretvorio u zakržljalo kopile moćne staze na čijim je ostacima nastao, je slika i prilika nove ere Formule 1 - uglađeno, moderno, politički korektno, pomalo dosadnjikavo ali pre svega sigurno trkalište koje je Žak Vilnev na promociji 1997. godine sažeo sledećom rečenicom: „Ovo je staza koju je najlakše naučiti - kreneš i zatim skreneš desno, desno, desno, levo, levo, desno, desno i obrnuo si ceo krug."
Dobro, prostodušni Žak je oduvek bio poznat po svom oštrom jeziku, i ovakva ocena autodroma u podnožju Stirijskih planina u ruralnoj Austriji svakako nije fer, ali nije teško razumeti razočaranje koje je Kanađanin doživeo na susretu sa stazom na kojoj je njegov otac stigao do prvog podijuma u karijeri davne 1978. godine. Jer prvi Esterajhring je nekada bio tamo gore, u Panteonu automobilizma, uz originalni Nirburgring i staru verziju Spa, jedno od najuzbudljivijih mesta u istoriji sporta. Najbolji dokaz za to, za generacije koje su odrasle u Formuli 1 u kojoj je već decenijama Monca pojam brzine, je iz današnje perspektive gotovo neverovatan podatak da je sredinom sedamdesetih upravo austrijska staza bila najbrže mesto u kalendaru, sa prosečnim brzinama koje su za oko 5 kilometara na čas nadmašivale čuvenu Katedralu brzine.
Ali vremena se menjaju. Baš kao što su nekadašnji piloti najbržeg auto sporta bili dlakavi, kosmati i pomalo dežmekasti muškarci, obično sa cigaretom u jednoj ruci, viskijem u drugoj i par plavuša u krilu, samo da bi njihovo mesto danas zauzeli zategnuti, utrenirani, mirišljavi i politički korektni ambasadori svojih „brendova" koji jedu pastu i piju multivitaminske šejkove (da, čak i Kimi), i stari Esterajhring je, baš kao i Spa, Nirburgring ili Hokenhajm morao na dijetu i fejs lifting, kako bi se uklopio u novu, korporativnu eru u kojoj živimo.
Što nikako nije loše, naprotiv. Uprkos neizbežnom i poslednjih godina pogotovo izraženom trendu romansiranja „starih, dobrih vremena", nikada ne smemo zaboraviti ne samo da je u toj, romantičnoj eri Formula 1 bila toliko opasna da se u tri decenije između 1952. i 1982. godine samo 7 puta dogodilo da u kalendarskoj godini ne izgubimo nekog od vozača (samo u kratkom periodu od početka 1967. do kraja 1973. godine deset vozača je smrtno stradalo, a da bi to stavili u perspektivu zamislite kakav bi to užas bio da u narednih 6 godina ostanemo bez polovine današnjih asova), već i mnogo bitnije, da se sve menja, napreduje, evoluira, pa tako i Formula 1.
I tu ponovo dolazimo do teme koja u poslednje vreme okupira mnoge kojima je ovaj sport na srcu, bilo da su sadašnji ili bivši vozači, vlasnici timova, predstavnici sponzora, novinari ili samo obični iskreni navijači - da li je Formula 1 u svojoj modernoj verziji evoluirala u pogrešnom pravcu? Oko odgovora bi se verovatno teško složili, imajući u vidu diskusije na društvenim mrežama oko toga kada je bilo najbolje. Besmisleno je upustiti se u objašnjavanje da je i u „starim, dobrim vremenima" bilo sezona kada su pojedini vozači i/ili timovi dominirali na način kako to sada radi Mercedes, doskora Red bul, a ne tako davno i Ferari ali činjenica je i da je u sedamdesetim o tituli samo dva puta odlučivano na poslednjoj trci, a da su se osamdesetih i devedesetih Vilijams i Meklaren nekoliko puta smenjivali sa pozicije na kojoj su trkanje činili gotovo nezanimljivim. Formula 1 jednostavno prolazi kroz novu fazu, i vrlo brzo, ukoliko prevlada strpljenje i ne dođe do ishitrene, nove promene pravila, rivali će „uhvatiti" Mercedes, i borba za titulu će postati znatno neizvesnija.
Kada su u pitanju vrlo konkretne kritike, do kojih je došlo posle prošle trke zbog brojnih poruka vozačima da štede gorivo i čuvaju kočnice, rekao bih da je većina komentatora poprilično promašila metu. Imajući u vidu da su gotovo svi osvajači bodova kroz cilj prošli sa samo tragovima benzina u rezervoarima jasno je da bi bez moderne radio komunikacije u Montrealu bila reprizirana jedna od onih trka iz '80-ih kada su vozači masovno parkirali automobile pored staze u poslednjim krugovima zbog nestanka goriva - a neki (čitaj Alan Prost recimo) ih doduše čak i gurali u poslednjim metrima do cilja - mogli bi da zaključimo i da je radio veza ta koja nas je u stvari uskratila za još jednu legendarnu trku. Timovi sami odlučuju koliko od dozvoljenih 100 kilograma goriva sipaju u rezervoar, vodeći računa o tome da svaki kilogram viška može da dovede do ozbiljnog gubitka vremena. Slična je situacija i kada su kočnice u pitanju - niko ne brani timovima da povećaju usisnike za hlađenje kočnica, čime bi problemi neželjenog grejanja kočionih diskova bili rešeni, ali opet, ekipe su te koje svesno biraju rizik da ne bi ugrozile aerodinamiku prednjeg kraja automobila, kao što su to uostalom oduvek radile, uključujući i „zlatna vremena", kada se zarad te poslednje desetinke neretko rizikovao i život vozača, a ne samo odustajanje zbog problema sa kočnicama.
Zbog toga, pre nego što krene kritika automobila napravljenih po aktuelnim pravilima i nove generacije vozača, setimo se Stounsa. Družina koja nam je na prelasku šezdesetih u sedamdesete podarila Sticky fingers ili Exile on Main street je morala zatim da prođe kroz prilično lošu fazu sredinom sedamdesetih sa albumima kao što su It's only Rock'n'roll i Black and Blue ali onda je usledio biser - Some girls ili vrlo dobri Tattoo you, zar ne? A čak i uz albume iz poslednje dve decenije koji sami za sebe možda nikad ne bi doprineli da britanski velikani budu smatrani onim što oni nesporno jesu - najbolja rok grupa na svetu svih vremena - i dalje na koncertima praše kao u najboljim godinama, i nikome ne pada na pamet da im uskrati tu zasluženo izborenu titulu. Isto je i sa Formulom 1 i budimo zato fer i verujmo, jer čak i kada nije u idealnoj fazi, i takva i dalje predstavlja najzabavniju formu auto sporta.
Uostalom, uz malo sreće, već ovog vikenda ćemo imati prilike da se u to i sami uverimo. Jer, nakon što je prošle godine Vilijams neočekivano okupirao prvi startni red, a uz malo hrabriju taktiku možda mogao i do pobede, Ferari će ove subote dobiti realnu šansu da na istoj stazi prekine niz od 18 uzastopnih pol-pozicija za Srebrne strele. Unapređena verzija motora - koja zbog niza nepredviđenih okolnosti u Kanadi to nije pokazala - bi na ovoj trci trebalo da bude ozbiljan takmac Mercedesovom agregatu, a kombinacija mekih i super mekih guma i kratkog kruga bi, uz visoku temperaturu staze, mogla gotovo da garantuje prvu startnu poziciju za Skuderiju. Nažalost, onaj jedini element koji je van ljudskog uticaja - vremenske prilike - ne idu u prilog Ferariju, jer ne samo da na kvalifikacijama neće biti vruće, već je vrlo izgledno da će u subotu u Austriji padati kiša. Što opet ne mora nužno da bude toliko loša vest, jer kiša ima običaj da uproseči uticaj automobila, a naglasi uticaj ljudskog faktora, pa su razna iznenađenja moguća.
Jutros je tako jedna ekipa u crvenom, na kraju sveta, po kiši i za mnoge pomalo neočekivano, iz statusa autsajdera stigla do titule Svetskog prvaka. Neće biti neobično da jedna druga ekipa u crvenom ovog vikenda u Austriji napravi sličan uspeh.
