Izvor: Politika, 21.Apr.2015, 08:44 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Greške Evrope na Balkanu
Zbog povlačenja u sebe i odricanja od aktivne zajedničke spoljne politike, EU nije prepoznala ulogu Balkana kao odskočne daske za svoje interese prema Mediteranu i Bliskom istoku
Kako je moguće da Evropska unija, kao najuspešniji model regionalne integracije u istoriji i najznačajniji trgovinski blok na svetu, nije uspela da zaokruži svoje granice na kontinentu i da završi ujedinjavanje kroz integraciju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << svog „mekog trbuha” – centralnog Balkana? Deo objašnjenja sigurno leži u provincijalnosti domaće elite, koja je od početka ovog veka ideju evropske integracije koristila kao smokvin list, da prikrije nedostatak autentične ideje o sopstvenom razvoju i specifičnoj ulozi na svetskom tržištu. Umesto da se sagledaju šanse koje bi region mogao imati u 21. veku, najlakše je bilo uključiti „automatskog pilota” i štancovati slogane o evropskoj budućnosti koja bi po automatizmu garantovala prosperitet i stabilnost, bez domaćeg inputa i rada. Međutim, dobar deo odgovornosti snosi i evropska elita, koja nije znala šta bi s Balkanom i nije prepoznala njegov geoekonomski potencijal na globalnoj sceni. Zašto je došlo do marginalizacije Balkana i kakvi su izgledi za budućnost?
Nakon završetka hladnog rata, u kome je igrala sporednu i nesamostalnu ulogu, Evropska unija je dobila priliku da se ponovo afirmiše kao globalni igrač i jedan od polova novog svetskog poretka koji se pomaljao. Prvi udarac usponu Evrope upravo se dogodio na našim prostorima, gde se sveže formirana EU pokazala nejedinstvena i nedorasla vodećoj ulozi u rešavanju prve „svoje” krize – raspada bivše SFRJ. Od tog vremena datira instinkt Evrope da Balkan posmatra pre svega kao bezbednosno pitanje. To je prvi sistemski problem. U praksi to znači da se akcenat stavljao na stabilizaciju i pacifikaciju, a ne na razvoj i punu integraciju regiona. Ovakav pristup, razumljiv do 2000. godine, pokazao se kao potpuno promašen, pa i kontraproduktivan za noviji period.
Umesto da se podrži izgradnja infrastrukture na Balkanu, kako bi region postao jedan od evropskih mostova ka Mediteranu, Bliskom istoku i Evroaziji, finansijska podrška se svela uglavnom na pitanje demokratskih i administrativnih kapaciteta. Kolateralna šteta ovakvog stava je i Koridor 10, koji je skinut sa liste magistralnih evropskih pravaca, a trebalo je da bude izgrađen još za Olimpijske igre u Atini 2004. godine. Cenu za minimalan angažman Evrope na Balkanu indirektno je platila i Grčka, koja je tako ostala bez razvijenog zaleđa i dobre veze sa Panonskom nizijom. Danas interes za infrastrukturu u Srbiji i regionu pokazuju druge makroregionalne sile, poput Kine, Rusije i Turske, koje tako podsećaju Brisel da je koncept centra i periferije odavno prevaziđen.
Isto tako, umesto da se podrže tradicionalne države u regionu, proces fragmentacije i usitnjavanja teritorija je nastavljen i u toku prethodne decenije. Evropska unija je podržala taj proces, iako on evidentno smanjuje šanse svih subjekata u regionu da budu relevantni kandidati za evropsko proširenje. Dolazimo do tragikomičnih situacija, poput one da države regiona jedna drugoj preprodaju prevode evropskih regulativa sa jedne varijante istog jezika na drugu, dok suštinski sve stoje u mestu. Proces stvaranja novih sitnih država išao je na ruku drugim makroregionalnim silama koje deluju na Balkanu i koje u ovom trendu vide priliku da steknu nove pulene i povećaju mogućnost uticaja i mešanja u bilateralne odnose u regionu. Evropa je neto gubitnik u ovakvom scenariju, jer ostaje bez mogućnosti samostalnog delovanja na Balkanu.
Pored gledanja Balkana isključivo kroz bezbednosnu prizmu, drugi sistemski problem predstavlja zatvaranje Evropske unije u sebe, trend pokrenut neuspehom ratifikacije Evropskog ustava još 2005. godine. Taj poraz evropska elita je pogrešno protumačila kao kaznu javnog mnjenja zbog velikog proširenja na istočnu Evropu 2004. godine. Dalje proširenje na ostatak kontinenta tako je prestalo da bude prioritet, pod izgovorom da je neophodno prvo konsolidovati i produbiti postojeću integraciju. Međutim, u savremenom međupovezanom svetu, unutrašnje reforme su moguće jedino kroz sagledavanje šireg konteksta, u interakciji s drugim svetskim polovima, a ne izolovano od njih. Zbog povlačenja u sebe i odricanja od aktivne zajedničke spoljne politike, Evropa nije prepoznala ulogu Balkana kao odskočne daske za svoje interese prema Mediteranu i Bliskom istoku. U nedostatku svoje vizije, zadovoljila se ometanjem drugih makroregionalnih sila da steknu uporište u našem regionu. Tako je umesto važnog energetskog, transportnog i kulturnog koridora Balkan postao margina, gde Hrvatska veruje da je neka vrsta limesa, a Srbija se smatra delom „otomanske grupe”.
Evropa čini sistem povezanih sudova sa Mediteranom i Bliskim istokom. Krize u ovim delovima sveta, međumuslimanski ratovi, trka u naoružanju na Bliskom istoku i nova kulturna revolucija u arapskom svetu proizvešće dramatične posledice po Evropu. Balkan će biti jedan od pravaca prelivanja ovih kriza ka zapadu, a mogao je da bude platforma za projektovanje evropskog uticaja na te delove sveta. Kratkovidost je skupa.
Programski direktor Centra za međunarodnu saradnju i održivi razvoj (CIRSD)
