Izvor: Danas, 11.Feb.2015, 23:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Evropska tvrđava nije rešenje
Nešto je trulo u vezi s debatom EU o migraciji. Politički lideri, paralisani usponom antiimigracionog populizma, okreću leđa užasno ranjivim ljudima koji beže od rata, kršenja ljudskih prava i ekonomske propasti.
Cena evropske politike nigde nije očiglednija nego u Sredozemlju. Vode između Evrope i Afrike su najsmrtonosnija migraciona ruta na svetu. Procenjuje se da ju je 2014. prešlo oko 300.000 ljudi - više nego dvostruko nego 2013. Oko 3.000 je umrlo, daveći >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << se, ili od gladi, hladnoće i gušenja. Većina migranata je iz Libije, koja je postala centar industrije trgovine ljudima od više miliona dolara.
S obzirom na blizinu Sirije i zemljama pogođenim bedom, kršenjima ljudskih prava i slabim ili propalim državama i ekonomijama, EU je magnet za migrante i azilante. Upravo joj zato treba migraciona politika koja odražava vrednosti na kojima počiva. Nažalost, poštovanje ljudskog života postalo je manje važno u odnosu na amoralne političke proračune. Italija je u novembru 2014. obustavila svoju spasilačku misiju Mare Nostrum (koju je pokrenula 2013. nakon što se više od 300 migranata udavilo kod Lampeduza) zato što su ostale države EU odbile da dele troškove - oko devet miliona evra mesečno. Umesto nje, agencija EU za kontrolu granica Fronteks počela je da vodi ograničenu priobalnu misiju, Operaciju Triton. Otkud nevoljnost da se dele troškovi? Ministri Britanije i drugih severnoevropskih zemalja, uzdajući se u nešto malo više od teorijske bihevioralne ekonomije, tvrdili su da Mare Nostrum podstiče migraciju. Drugim rečima, dozvoljavanje da se deca udave je legitimno odvraćanje od takvih pokušaja. Ali u realnom svetu očaj i težnje koji navode ljude na beg zasenjuju opasnosti koje vrebaju tokom putovanja, što znači da se obustavljanjem Mare Nostruma neće smanjiti broj ljudi koji pokušavaju da dođu u Evropu.
Ali debata Evrope o migraciji je toliko otrovna da se o silama koje navode ljude na pokret retko diskutuje. Prema Fronteksu, oko četvrtina migranata koji su prešli Sredozemlje 2014. bile su sirijske porodice koje su bežale od rata. Mladi Eritrejci, koji su bežali od režima koja nameće disidentima služenje vojnog roka na neodređeno vreme, činili su još jednu četvrtinu. Mnogi drugi su potekli iz siromašnih zemalja podložnih nasilju - iz Palestine, Somalije, Sudana, Malija i Nigerije. Evropi je očajnički potrebna zrela konverzacija o migraciji koja je zasnovana na činjenicama. Suočena s humanitarnom krizom EU je reagovala tako što je pokušala da napravi „tvrđavu“. Dosta je investirala u granicu ojačanu ogradom između Turske i Grčke. Amnesti internešnel je dokumentovao široko rasprostranjenu praksu odvraćanja migranata i izbeglica koji pokušavaju da pređu u Grčku i Bugarsku, praksu koja se kosi s međunarodnim pravom. Ali, utvrđenje je samo preusmerilo, a ne otklonilo priliv ljudi, te je prisililo migrante i izbeglice da pokušaju da pređu opasnu rutu na moru. Jedini profiteri su krijumčari ljudima koji sirijskim izbeglicama naplaćuju oko 6.000 evra za prostor u opasnom čamcu ili teretnjaku.
Reagovanje Evrope svodi se na sagledavanje celokupne migracije kao pitanja pogranične kontrole. Različiti departmani Komisije EU, naročito oni usredsređeni na razvoj, gotovo se i ne konsultuju. U međuvremenu, mozaik politike o nacionalnom azilu i migraciji onemogućava stvaranje jedinstvenog okvira. Taj izazov se odrazio u nedavnoj deklaraciji šefova diplomatija EU o migraciji, koja je bila toliko nejasna da je onemogućavala tumačenje. Korigovanje političkih propusta još više otežava uspon populističkih političkih snaga. Nacionalni front u Francuskoj, Partija nezavisnosti u Velikoj Britaniji i ekstremno desničarske antiimigracione partije u Švedskoj, Danskoj i Italiji osvajaju glasove i zatvaraju ekspertske debate. Evropi je očajnički potrebna zrela debata o migraciji koja je zasnovana na činjenicama. Stroga kontrola granica nikada ne može da bude više od jednog dela rešenja za pitanje migracije u EU. Više ograde, strožiji nadzor i pojačano politizovanje neće biti dovoljno za hvatanje u koštac sa sve većim intenzitetom migracije.
Države EU treba da finansiraju potrage i spasavanja sa Mare Nostrum, da pojačaju napore za zaštitu prava izbeglica i podele teret dodeljivanja azila. Nemačka, Francuska, Britanija i Švedska preuzele su 70 odsto dodeljenih statusa izbeglica u EU 2014. Druge zemlje, naročito Španija, treba da učine više.
Od koherentnijih i velikodušnijih pristupa dodeli privremenih dozvola za rad korist bi imali i migranti i Evropljani. Lekcija migracione krize u Sredozemlju je jasna - Evropa kao tvrđava neće davati rezultate. EU mora da osmisli novi pristup.
Autor je izvršni direktor Instituta za prekomorski razvoj (ODI), vodeće britanske ekspertske grupe za međunarodni razvoj i humanitarna pitanja
Copyright: Project Syndicate, 2015.
www.project-syndicate.org
Pogledaj vesti o: Evropska Unija
