Izvor: B92, 25.Sep.2010, 02:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Za državu se radi tek 4 sata dnevno
Beograd -- U Srbiji se u državnim preduzećima u administraciji efektivno radi tri sata i 45 minuta dnevno, a na terenu 25 minuta duže.
Istovremeno se kod privatnika radi sedam sati i 18 minuta, dakle skoro četiri sata duže, a plate su u proseku niže za 6.500 dinara, pokazuju analize Centra za istraživanje u privredi.
Produktivnost je 42 odsto evropskog proseka. Razlog je nedovoljno dobra organizacija posla, tehnološka zaostalost i nedostatak znanja, >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << a posledice su nekonkurentnost, pad potrošnje i zaposlenosti.
Problem je veći tim pre što produktivnost godinama nije afirmativna tema u Srbiji i što je menadžeri ne mere. Tačnih podataka nema, ali je procena da u Srbiji za državu - kada se uračunaju državne i opštinske službe, javna preduzeća i razne agencije - radi oko 550.000 zaposlenih.
Kod privatnika bolje prolaze mlađi
Istraživanje Centra za istraživanje u privredi pokazuje i da privrednici za rad na terenu uglavnom angažuju mlađe kadrove do četrdesete godine starosti. Razlog je to što se brže prilagođavaju i bolje razumeju moderne tehnologije. Takođe, u slučaju otkaza, poslodavac mora da ispati otpremninu i za godine provedene kod prethodnog poslodavca. To je po Zakonu o radu za recimo nekoga sa 25 godina staža oko pet hiljada evra.
S obzirom na to da je ukupan broj zaposlenih, po podacima s kraja prošle godine a računajući tu i samozaposlene, bio nešto manji od 1,9 miliona, jasno je da od države platu prima više nego svaki četvrti zaposleni. A standardi Evropske unije kažu da u javnom sektoru treba da radi najviše 10 do 12 odsto zaposlenih u zemlji.
Zaposleni koji plate dobijaju od države isto tako zarađuju više nego njihove kolege u privatnoj službi. Od januara do jula, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, prosečna zarada samo u javnom sektoru bila je 39.113 dinara, a u svim sektorima 33.263 dinara.
Vladimir Gligorov, saradnik Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije, glavne posledice niske produktivnosti vidi u niskoj stopi zaposlenosti, nekonkurentnosti i nerazvijenosti.
„Sa niskom produktivnošću bolje prolaze ljudi sa strukom jer ih je manje, pa je i tražnja za njima veća. Ako privreda nastavi da se oporavlja sporo, što je veoma verovatno, posebno će teško proći ljudi koji rade u neproduktivnim sektorima i uslužnim delatnostima. A takvih je najviše", kaže Gligorov.
Sa makroekonomske strane, tvrdi on, stagniraće potrošnja. „Biće potrebno promeniti strukturu privrede kako bi se povećala ulaganja i produktivnost, a to opet znači sporiji rast zaposlenosti. Uz to, potrebno će biti promeniti i kvalifikacionu strukturu stanovništva jer se sa nekvalifikovanim radom ne može konkurisati ni u Evropi, niti u ostatku sveta. Tako se Srbija suočava sa razvojnim problemom, odnosno sa bar desetak godina transformacije, pre nego se struktura privrede i njena produktivnost ne poboljšaju", objašnjava Gligorov.
Posledice niske produktivnosti
• niska stopa zaposlenosti
• nekonkurentnost
• nerazvijenost privrede
• pad potrošnje
• rast spoljnotrgovinskog deficita
• manje posla za nekvalifikovanu radnu snagu
U Uniji poslodavaca tvrde da će rasti spoljnotrgovinski deficit. Od Vlade, čak i od predsednika Borisa Tadića, privrednici su zato tražili da se uvoz novih mašina oslobodi PDV-a od 18 odsto i carina koje idu i preko 20 odsto.
„Država bi na taj način godišnje gubila 30 do 70 miliona evra, ali bi gubitak već za godinu-dve kompenzovala kroz rast investicija i izvoza. To nije izmišljena kategorija, tako su svoju privredu oporavljali i Nemci. Država je, međutim, napravila paradoks, ukinula je carine samo na mašine skuplje od 200.000 evra. Takve mašine kupuju samo veliki sistemi, a čak 97 odsto mašina u srpskoj industriji košta između 30.000 i 70.000 evra", kažu u Uniji.
Petrašin Jakovljević, generalni direktor Metalca gde se efektivno" radi najmanje 7,5 sati dnevno, kaže da nas je niska produktivnost već koštala. „Imamo otvoreno tržište i svu moguću konkurenciju. Dalji pad produktivnosti i jačanje konkurencije samo može dovesti do gašenja nemoćnih. Veći je problem što produktivnost u Srbiji nije afirmativna tema već 20 godina. Malo je firmi koje je i mere, a onda se rešenja i ne traže", kaže Jakovljević.
Trenutno se u Srbiji malo ko bavi merenjem produktivnosti. U Privrednoj komori postoji Centar za naučno istraživački rad, ali je on produktivnost merio do prošle godine. Produktivnošću u industriji bavi se Republički zavod za statistiku i, kako se veruje, i pojedini fakulteti.
Najproduktivnija preduzeća su ona sa najkvalitetnijom opremom i mašinama. To su farmaceutska i deo prehrambene industrije i firme sa stanim kapitalom, što zajedno čini 8,5 do devet odsto srpske industrije. Pojedinačno, najveća produktivnost na nivou evropske je u Henkel Merimi i Tarket Sintelonu, kažu u Uniji.
Rad od kuće i spavanje na poslu povećavaju produktivnost
Mogućnost rada od kuće, odnosno van kancelarije, dovela je do velikog povećanja radne i životne fleksibilnosti, produktivnosti i sveukupnog zadovoljstva kod većine od skoro 2.000 anketiranih zaposlenih u američkoj informatičkoj kompaniji Cisko. Skoro 70 odsto ispitanika izjavilo je da postižu veću produktivnost kada rade van kancelarije, a njih 75 odsto da zadatke obavljaju sa manje kašnjenja. I Svemirska agencija NASA je došla do zanimljivog zaključka da spavanje na poslu povećava produktivnost. Dremka u poslepodnevnim satima u trajanju od 45 minuta povećava produktivnost za 35 odsto, a broj ispravno donesenih poslovnih odluka i do 50 odsto.
Najviše trpi metalska industrija, gde su mašine u proseku stare 35 godina. Procenat škarta je 36 odsto, što je više nego duplo u odnosu na prosek zemalja Evropske unije. Čak su i Hrvatska i Rumunija u prednosti sa škartom od 19, odnosno 24 odsto.
„Negde su mašine i moderne, ali radnici nisu i obučeni. Ima firmi i sa savremenom opremom i sa dobrim radnicima, ali im nedostaje dobra organizacija. Sve to, zajedno sa visokim procentom škarta, podiže cenu robe što je na kraju čini nekonkurentnom u odnosu na druge proizvođače", kaže Dragoljub Rajić iz Unije.
Tri su glavna uzroka niske produktivnosti. Firme u državnom vlasništvu, koje zbog političkih razloga nisu sprovodile restrukturiranje, imaju previše zaposlenih. Pojedina privatizovana preduzeća takođe nisu prošla proces transformaciju jer su se akteri privatizacije ustručavali snažnijih zaokreta. Konačno, tu su i niska ulaganja. A prema novijim istraživanjima u centralnoj i istočnoj Evropi direktne strane investicije doprinele su povećanju produktivnosti za 50-70 odsto od 2000. do 2008. godine.
Uzroke niske produktivnosti u Srbiji Gligorov vidi u „rđavom odnosu kapitala i rada". „Niska je opremljenost proizvodnje kapitalom, dok je sa druge strane, veliki udeo nisko produktivnih usluga. Posmatrajući strukturu izvoza na razvijena tržišta, vidi se da je to privreda koja proizvodi radno intenzivnu robu gde je značajan udeo nekvalifikovanog rada", kaže on.
Gligorov dodaje da "ako opet pogledate doprinos pojedinih sektora u ukupnoj proizvodnji, jasno je da najveći broj ljudi zarađuje obavljajući niskokvalifikovane usluge. Konačno, zanemarljiva su ulaganja u kapitalna sredstva, posebno u industrijsku proizvodnju namenjenu. Investicije su uglavnom otišle u grane, gde se koristi radna snaga uz postojeću opremu, dok god od toga može da bude neke koristi".
Na javnim preduzećima je da čekaju nacionalnu strategiju za rast produktivnosti, a na privatnicima da sami kreiraju poslovnu politiku.
Pratite specijal: NIS na berzi
