Izvor: Blic, 15.Jul.2009, 06:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zaboravila ih i rođena deca
Kosovska Kamenica - Stotinak Srba opstaje u selu Boljevce u opštini Kosovska Kamenica. Izuzev putnika namernika, petnaestak kilometara dugim kozjim stazama do ovog planinskog sela između Novog Brda i Kamenice gaze samo osamdesetogodišnjaci i "momci"u poodmaklim pedesetim godinama. Dece jedva da se pobroje na prste.
Iznenadni upad neznanca u kuću izaziva nevericu. Posle dve-tri rečenice izgovorene na srpskom jeziku, dušu otvaraju i uz suze koje jedna drugu sustižu zbore o >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << nedaćama, bespomoćnosti i žalu "što još dišu". Puteljkom obraslim u šiblje ulazimo u "svet tišine i zaborava" u kojem žive osamdesetogodišnjaci bračni par Kostadin i Stojanka Dinić. Oslonjena na štap iščekuje povratak supruga iz Kosovske Kamenice. Jednom nedeljno, obavezno petkom, odlazi u Kamenicu da kupi "'leb i uz 'leb".
- Otišao je u cik zore. Strah me je kako će se sa štapom vratiti i on je bolan - počinje priču Stojanka moleći da joj pomognemo da se vrati u kuću. - Ovo nije život. Bog nas je zaboravio. Nit si živ, nit si mrtav - veli ona žaleći što je od velikog domaćinstva dom prazan, što ni čašu 'ladne vode nema da posluži.
- Bolna sam. Ni 'leb ne mogu da pristavim. U ovom domu 'leb nije mirisao godinama - kaže i plačući žali što njeno troje dece koja su udata i oženjena žive u Resniku i ne dolaze.
Dinići žive od socijalne pomoći nadležnog ministarstva u Vladi Kosova od po 42 evra. Drugih primanja nemaju jer imaju dva hektara u trnje zarasle zemlje. Nemaju, kako veli Stojanka, ni za hleb, a kamoli da Albancima plate da pooru njivu.
- Od te pomoći platimo 40 evra za taksi, 20 za struju, a za 20 kupimo 'leb i lek - kaže ova razborita starica.
Istovetna sudbina zadesila je još dvadesetak staračkih domaćinstava. Dinići su jedan od poslednjih živih bračnih parova. Paraskija Maksimović vezana je za krevet i živi od hrane koju joj ponedeljkom donose aktivisti narodne kuhinje iz Kosovske Kamenice. Kod lekara ne može da ode, niti patronažna služba svraća u Boljevce. Živi od danas do sutra trpeći bolove zbog dotrajalog plastičnog kuka.
- Ogluvela sam od bola. Bog me kaznio. Em na noge ne mogu, em od bola ogluveh - viče na sav glas, ipak srećna što prima muževljevu penziju od 5.000 dinara i socijalu od 52 evra, te može da plati da joj operu posteljinu i da joj otvore prozore, da uđe svežina u dom.
Nešto mlađi, pedesetpetogodišnji Srba Stefanović, do rata 1999. godine zaposlen u beogradskoj "Geosondi", stara se o sestri Olgici, teškom duševnom bolesniku. Vratio se, kako veli, sa željom da oživi domaćinstvo, da se oženi i formira porodicu.
- Sve je otišlo u propast. Roditelji umreše, sestra obolela. U bolnicu je ne primaju, niti mogu da dobijem uput za njeno lečenje. Nema ličnu kartu, a ja ne znam kako da je odvedem do pedesetak kilometara udaljenog Raniluga. Jednostavno osuđen na propast - veli on podsećajući da je 3. februara 1999. u Gnjilanu preživeo kidnapovanje.
- Gledao sam kako mi kolju brata. Život u ovom beznađu, prepušten ćudima prirode, teži je od sučeljavanja oči u oči sa smrću - zbori Stefanović ogorčen što ne može da istera pravdu.
Miroslav, najstariji od sedmoro Živoradove dece sa majkom Zoricom, zakleo se na očevom grobu da nikada neće napustiti Boljevce. Trpi i ćuti. Završio je automehaničarski zanat, ali posla nema. Išao je i molio u opštinu u Koordinacioni centar, ali niko da usliši molbe da mu pomognu da kupi motornu testeru i da sečom drva izdržava porodicu.
- Sanjam da ću se jednog dana probuditi i ispred vrata videti testeru, da obnovim tatino domaćinstvo - reče Miroslav zahvalan nevladinoj organizaciji "Naša Srbija" što mu je pomogla da sagradi, kako reče, "vilu" od 35 kvadrata i ponosan što je, ne zazirući od Albanaca, od branja pečuraka po vrletima boljevačkim kupio kozu i troje jarića.
