Izvor: B92, 26.Apr.2010, 10:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bankomati na točkovima
Suočene s budžetskom stiskom, vlasti dodatne prihode pronalaze tamo gde im je to najlakše – češćim kažnjavanjem vozača .
Vašington, aprila – Majkl Mogil je jedan od one retke vrste muževa koji pažljivo sluša svoju ženu i uz to joj i veruje da je, čak i u saobraćaju, u pravu.
On je, naime, ovih dana bio medijski heroj i neka vrsta osvetnika u ime miliona ovdašnjih vozača koji u poslednje vreme za volan sedaju sa sve većom >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << izvesnošću da će biti oglobljeni – da će platiti kaznu za neki saobraćajni prekršaj, iako se drže propisa i voze pažljivije nego obično.
Ali, da ispričamo prvo čime je Majkl Mogil zaslužio nacionalni publicitet.
Kad je u poštanskom sandučetu našao kaznu za prolazak kroz crveno svetlo na ime njegove žene, i kad ju je pitao kako se to dogodilo, ona mu je rekla da nije kriva – da je žuto svetlo jednostavno bilo prekratko.
Matematičaru po struci, sklonom dakle da sve precizno izračuna, Majklu nije bilo teško da ode do raskrsnice na kojoj je automatska kamera snimila njegovu ženu kako prolazi kroz crveno – sa štopericom u ruci.
Trajanje žutog izmerio je čak 15 puta, svako merenje zabeležio, i na kraju izračunao da ono ostaje upaljeno u proseku 3,8 sekundi. Po propisima, pošto je brzina na tom delu puta ograničena na 45 milja (72 kilometra), moralo bi međutim da bude upaljeno najmanje 4,5 sekunde.
Pošto svaki „tiket” (kazna za saobraćajni prekršaj) u Americi na poleđini ima uputstvo kako da se plati (čekom, telefonom, preko Interneta), ali i napomenu da (s dokazima) može da se ospori, Majkl je sa svojim merenjima otišao pred sudiju za prekršaje koji mu je dao za pravo: kazna je poništena. Ali nije se zaustavio samo na tome: opet ga nije mrzelo da sličnu proveru obavi na još 65 raskrsnica. Utvrdio je da je žuto po propisu svetlelo samo na sedam.
Ovo se događalo u okrugu Kolija, na Floridi. Kad je ovaj slučaj prvo razglašen na lokalnoj televiziji, nadležne vlasti su izjavile da je najverovatnije reč o nekom previdu u podešavanju semafora. Ali, kad je matematičar izračunao koliko je zbog ovoga više ljudi kažnjeno i koliko se dodatnih dolara slilo u lokalni budžet, pokazalo se da je reč o novoj „modi” koja je zavladala celom Amerikom.
U budžetskoj stisci – lokalne vlasti, bilo one na nivou federalnih država, bilo pojedinih okruga, redom su potegle za globom tamo gde je to najjednostavnije: strožim kažnjavanjem vozača.
Negde se to postiže pomenutim štimovanjem žutih svetala, negde instaliranjem većeg broja automatskih saobraćajnih kamera (koje snimaju svaki prolazak kroz crveno ili prekoračenje brzine), a negde povećanjem kazni za prekršaje i parking.
Objašnjenje je jednostavno: u Americi je svako povećanje poreza politički izuzetno nepopularno, onaj ko se toga lati sigurno će biti gubitnik na sledećim izborima, pa se zato pribegava „skrivenom oporezivanju”.
Niko, doduše, još nije priznao da su policije dobile instrukciju da striktnije primenjuju saobraćajne propise, ali je jedna studija objavljena u ovomesečnom izdanju časopisa „Žurnal prava i ekonomije” nedvosmisleno utvrdila da postoji uzročno-posledična veza između povećanog broja napisanih saobraćajnih kazni i budžetskih prilika.
Ova politika se najočiglednije (i najdrastičnije) primenjuje u Kaliforniji, gde, kako piše „Silicijum merkjuri njuz” – „Zakonodavci saobraćajne kazne vide kao laki izvor prihoda u teškim vremenima”.
Prolazak kroz crveno tamo košta 446 dolara, pešak koji pređe ulicu tamo gde nije dozvoljeno platiće 175, a kazna kad neko sam u autu na autoputu vozi trakom koja je namenjena samo za vozila s maksimalnim brojem putnika, platiće 445 dolara.
Najviše negodovanja izazvala je, međutim, najava vlasti Los Anđelesa da će ubuduće pauci sa ulica kupiti one automobile čiji vlasnici nisu platili tri uzastopne parking kazne, umesto dosadašnjih pet. Da bi se auto uzeo nazad, pored zaostalih kazni, treba platiti i 1.000 dolara pride.
Vlasti prestonice, Vašingtona, nisu pak krile svoje namere da povećanjem cene parkinga i visine kazni popune prazninu u svom budžetu. U budžetskom dokumentu jasno piše da odatle treba da dođe dodatnih 40 miliona dolara (prošle godine je od vozača uzeto čak 99,9 miliona). „Vozače koriste kao bankomate”, prokomentarisao je ovo dnevnik „Vašington egzaminer”.
Kritičari ovakvog načina rešavanja fiskalnih problema ističu, međutim, da je on socijalno nepravedan: istu (visoku) kaznu za prekoračenje brzine platiće i radnik koji vozi Kiu staru 12 godina i neki japi s Volstrita u svom glanc novom Ferrariju.
Izvor / Autor - Politika Online / Milan Mišić
