Izvor: Politika, 21.Mar.2009, 01:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Umivanje autobusa u zoru
Dok većina sugrađana spava, u pogonu na Mirijevskom bulevaru pripremaju se vozila GSP-a za novi radni dan
Malo koji sugrađanin ranoranilac zna da u vreme kada prvim jutarnjim autobusom kreće na posao, smena radnika, perača i remontera u garaži Gradskog saobraćajnog preduzeća Beograd na Karaburmi tek odlazi na počinak. Za njih sna nema pre nego na prvi polazak otpreme 250 autobusa koje prethodno valja umiti, natankovati gorivom, zategnuti im šrafove, naduvati gume >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << , doliti ulje u kočnice, motor, menjač... Dok većina spava, halom GSP-ovog pogona na Mirijevskom bulevaru odzvanja mlaz vode pod pritiskom, šištanje pneumatske dizalice, zveket alata i brundanje teških „dizelaša”.
– Svakodnevno na noćni pregled stigne nam barem 230 autobusa. Od 19 časova, kada se polako „povlače” sa ulice, pa do dva posle ponoći, kada se i poslednji uparkira, svi prođu kroz perionicu, preko „kanala” za popravke, do parkinga. Pod svakim točkom dnevno promakne i do 750 kilometara druma, na sedištima se „izmenja” hiljadu i po putnika – kaže Relja Jovanović, zamenik izvršnog direktora pogona na Karaburmi.
Iako na parkingu ima mesta za 180 vozila, na njemu ih „noći” 250. Uspeju da se „upakuju” jedan do drugog zahvaljujući veštini šofera.
Noćni pregled, kako ga zovu u garaži, započinje pranjem. Dvadesetak radnika na dva koloseka umije sav vozni park za 400 minuta. Jedan autobus opere se za tek nešto više od sto sekundi. Za ovakav učinak, presudna je organizacija.
– Perači su najbolje uigran tim. Prvi radnik ulazi sa metlom i pomete sav krupan otpad. Drugi za njim nosi kofu sapunice i četku, treći portfiš kojim vodu potiskuje napolje. Četvrti crevom ispira blatobrane. Jedan briše staklo, jedan stolice, još jedan instrumente kod vozača i rukohvate. Kolosek za pranje nagnut je udesno, sa njim i autobus, te voda prirodnim padom ističe kroz vrata – objašnjava Jovanović dok kroz tunel sa prskalicama i ogromnim četkama što se okreću, prolazi sledeći „putnik” sa linije 65.
Posao je rutinski, ali svaki put čistači se susreću sa novim mozaikom nečistoća.
– Na svašta nailazimo. Otpaci, hrana, kese, novine, plastične boce, žvake, sve što ljudi bacaju po ulici, bacaju i u autobusu. Kad jedu i piju, ostave đubre pored sedišta, grickaju semenke a ljuske bacaju na pod. Ružno vreme najveći nam je neprijatelj, autobus očas ogrezne u blatu i bljuzgavici, točkovi isprskaju spoljašnjost, putnici unesu prljavštinu unutra. Blato se onda osuši i pretvori u prašinu. Zimi se so hvata i nagriza šasiju – priča Jovan Vasić, perački brigadir čije ćerke Mira, Mileva i Snežana rade u istoj smeni.
U unutrašnjosti vozila čistači neretko nalaze novčanike, lična dokumenta i novac. Veliki, zglobni autobusi na sredini su podeljeni gumenom „harmonikom”. Iskusni džeparoši u nju često bacaju kradene novčanike koje su prethodno ispraznili. Radnici garaže na Karaburmi policiji uredno prijavljuju nestala dokumenta koja pronađu.
Pored svakodnevnog održavanja, jednom mesečno autobusima sleduje „generalno spremanje”. Tada se otvaraju haube, peru motori, gume i plafoni, čiste hladnjaci i izduvni sistemi. Na listi čekanja za „generalku” prioritet imaju vozila sa većom kilometražom.
– Neće svako da radi ovaj posao. Dolazilo je mnogo radnika i većina ih je odustala posle prvog dana jer ne mogu da podnesu prašinu, prljavštinu i tempo kojim se radi – kaže Vasić.
M. Luković
[objavljeno: 21/03/2009]
