Izvor: Politika, 25.Apr.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pripreme za uranak
Bacili smo se na praznične pripreme. Temeljne. Ozbiljne. Celo jutro popravljam krša. Ošmirglao sam rđu na haubi i krilima, glacnuo „ostrvca” četkicom, promenio kaiš i svećice, dosuo ulje, dopumpao gume. Ne sme da me izneveri u četvrtak veče, kad sa desetinama hiljada što zaposlenih što nezaposlenih Beograđana nagrnemo na Avalu da na vrhu čekamo zoru. I neće, kakvi, „jugo” je to, nereciklirani! >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Sigurno će izvući „Crvena munja” do našeg starog mesta, nakrivljenog drveta na poljančetu kod Čarapićevog spomenika.
Supruga klonira kolače. Razvlači kore. Postrojava kolone pituljica. Zagleda. Tetoše. Grdi. Komanduje vojsci u plehovima. „U vatru! U vodu! U zamrzivač!” Dok čeka da naraste sledeća tura novopečenih redova, pegla majice i šortseve. Ne časi časa. Rečeno militaristički – upražnjava akciju. Zna sve o stopostotnoj uposlenosti proizvodnih i borbenih kapaciteta. Grom – žena, pupoljak samoupravnog socijalizma, radi uz pregalačku himnu: „Drugarska se pesma ori, pesma koja slavi rad...”
Čujem je dok u garaži petljam po motoru. Poskakuju u ritmu francuski ključevi i gedore, cupkaju šajbne, zvecka pribor. Čavrdišem oko razvodne kape, a brk mi se smeši. Preplavilo me toplo osećanje socijalne pravde, sa iznenadnim naletima nepatvorene sreće izazvane visokim ekonomskim dostignućima. Grlo mi se steže, a u grudima bije. Suza radosnica spontano kanu u prašinu. Nabrekoše mi žile na vratu: „Srce gromko nek nam zbori, da nam živi, živi rad!” Osetljiv sam na nekadašnji hit. Kako ne bih bio osetljiv, uz njega smo, kao društvo, kao porodica, i nadasve kao pojedinci načinili velika dela. Dela za nezaborav. Nikad to sebi nećemo zaboraviti. Ni oprostiti.
Deca trpaju u gepek rekvizite za igru i odmor koje ćemo, kao i svakog prvog maja, koristiti na izletu. Zatrebaće u travici kad prođe gozba i nastupe slobodne aktivnosti. Dovlače lopte. Rekete za badminton. Suncobrane. Šatorska krila. Ćebad. Durbin. Karte. Šah. I Marksov „Kapital” – ponovo je u modi – đavolčići izvadili iz vitrine! Baš ih ponela melodija. Repuju uglas: „Po-dig-ni-mo-u-vis-čela-mi-ju-na-ci-ra-da-svog-na-ša-bi-će-zem-lja-ce-la-da-nam-ži-vi-ži-vi-rad!” Našli reči pesme u mom dnevniku! Čovek nema intimu ni u svojoj rođenoj kući!
Naprežem se da zavrnem šraf na točku koji je zaribao i, prokletnik, ne mogu da se setim treće strofe. Očito, melju me godine. Zgazilo vreme. Zar takav megahit da zaboravim, tu stvar koja sa top liste decenijama nije silazila! Sreća, na kapiji je baba! Donosi naramak mesa za roštilj. Išla čak u Veliko Selo kod Periše da kupi svinjsko dvorišno. Ozari se kad ču sluhovite unuke. Pogodiše je u žicu! Zagrgolji: – U divljaka luk i strela, železnica, selo i grad, to su naših ruku dela, da nam živi, živi rad! Ljubi vas, deco, baka. Nosi, sine, u frižider!
Proizvodni proces kojem sam se kao čudotvornoj reci davno prepustio pozitivno je uticao na mene. Stalno razmišljam o poslu. Zaključio sam – postoji mnogo načina da se zaradi novac. Ja sam izabrao najteži: radim. Nisam kao neki sugrađani što lakše stižu do love. Njima prvomajska zora uvek zarudi u Rimu, Parizu, ili Londonu. Al’ ne smeta mi. Šta fali na Avali!
Mada nevoljno – zbog aktuelne privredne zahuktalosti i izvanrednih izvoznih rezultata – u sredu ćemo na svega desetak dana isključiti fabričke mašine. Neka sačeka malo nadolazeći progres, i mi pregaoci moramo nekad da predahnemo. Uranićemo. Ma šta uraniti! Nećemo ni spavati – jednom godišnje je Praznik rada!
A kad se dobro odmorimo od prvomajskog slavlja, počinjemo pripreme za đurđevdanski uranak. Mi sve slavimo! Praznik je mio koje fele bio! Odložićemo ode o radnim pobedama, železnici i naročito divljacima s lukom i strelom koje smo i-ha ostavili iza sebe u civilizacijskoj trci, i iskopati po fiokama ce-deove s umilnim izvornim notama. Ako nas „Crvena munja” ne zezne na putu do Čarapića bresta, reprizu uranka upriličićemo 5. na 6. s aspiracijom na 7. maj. Ukoliko „premostimo” petak 8, tek 11. ponovo otvaramo firmu. Tako treba, Đurđevdan je sad, pa tek – sledećeg proleća!
Darko Kalezić
[objavljeno: 26/04/2009]
