Izvor: Glas javnosti, 21.Sep.2008, 06:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ajte, Srbi, na stradunu uživajte
Poslušali smo, ja i moji prijatelji, advokat Staniša Nikolić i profesor Milan Nikodijević, prvi iz Kraljeva, drugi iz Vrnjačke Banje, Novljane i krenuli automobilom kraljevačke registracije ka Dubrovniku. Da se rashladimo na Onofrijevoj česmi i popijemo „kapućin“ na Gundulićevoj poljani...
Radujemo se, ali i zebe nas oko srca. Priče o negostoljubivosti Dalmatinaca prema Srbima u ovo doba godine su česte. Dovoljno je da nam izbuše gume na autu, s jasnom oznakom >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << da je iz Srbije, ili razbiju vetrobran... pa da se „slikamo“, s Lovrijencem u pozadini...
Zaista, put od Meljina je carski. Tamo gde su se doskora jedva razmimoilazila dva mršava magarca i dizala kosa na glavi od krivina i sunovrata, sada se vozi punim gasom.
Prolazimo kroz Kameno, pa kroz Mokrine. Selo s najvećim brojem kišnih dana i u staroj Jugoslaviji. Ne primećujemo tragove bilo kakvih padavina. Kako je ono pevao pokojni Pimpek (Davorin Popović): sve se to promjenilo, sve se to pokvarilo. Mokrine bi sada mogli da nazovu - Suvine.
Na izlasku iz Crne Gore, u Sitnici, traže da platimo eko-taksu. Advokat Nikolić, vlasnik automobila, kipi od besa:
- Platiću kad budete očistili klozete. Od govana nisam mogao da uđem u njih.
- Ajd, ćeraj, vama Srbima uvijek u Crnu Goru nešto fali. Sa’ću još i govna da čistim.
U Zupcima ulazimo u Republiku Srpsku. Ko se setio da je tako nazove, alal mu kefalo. (Makar sada „dangubio“ u Hagu). Možda bi još bolje, razmišljamo, bilo samo - Srpska: kao Francuska, kao Engleska.
Hercegovina gori na tropskoj žegi. Beli se kamen, pa se izdaleka čini kao da plamte na gorama ajdučke vatre. Hercegovina je nesuđena kneževina Svetog Save. Da nije otišao u Svetu goru, upravljao bi ovom „biblijskom“ zemljom. Kako li bi izgledao taj nemanjićki muž u hercegovačkom krasu, u sevastokratorskoj odori, na belom konju.
Ne skrećemo ka Trebinju, već ka Grbatu, graničnom prelazu u Hrvatsku. Advokat Nikolić nas za svaki slučaj „proverava“ da li neko od nas dvojice nije ovuda, pre petnaestak godina prolazio u tenku.
Pred graničnim prelazom desetak vozila. Advokatu se opet ide u klozet. Prelazim za volan, a on žurnim korakom ide ka kontejnerima na graničnom prelazu. I tu je, međutim, malu nuždu morao da obavi napolju. Naslutio sam da zbog toga može nastati „međunarodni problem“.
- Moraćete da se pomjeriti odavde - ljubazno ga upozorava punija Hrvatica, carinik.
- Što? Gde to piše da ne smem ovde da stojim, pokažite mi taj međunarodni zakonski paragraf - smireno odgovara obavešteni pravnik.
Hrvatica odmahuje ljutito glavom i vraća se u kućicu. Kroz koji trenutak u njenim rukama našli su se naši pasoši. Ubeđeni smo da će nas držati na suncu dok ne skapamo.
- Gdje ste pošli - pita.
- U Hrvatsku.
- Mnogo ste domišljati. Gdje u Hrvatsku?
- U Dubrovnik, da popijemo kafu.
- Koliko imate para?
- Dvesta evra, ova dvojica su verovatno neki kriminalci, uz put sam ih našao. Puni su ko brodovi - i dalje prkosi prokleti Srbin.
- Vi nas doživljavate kao budale - kaže carinska službenica i, na naše iznenađenje, vraća nam pasoše.
Advokat mudro ćuti.
Dugo stojimo na vidikovcu iznad Dubrovnika. Oči se pune lepotom. Kraj Lokruma ukotvljen je veliki turistički brod. Nigde ne miriše borovina kao ovde. Dole se beli gosparski grad. Praznik za oči.
Punih pola sata tražimo mesto da parkiramo auto u blizini starog grada. Morali smo, ipak, da ga potražimo na Lapadu. Pitam mladića koji u rukama nosi novine, hleb i jogurt, koje skaline najpre vode do starog grada.
- Skrenućete lijevo, pa ćete napravit’ jedno koljeno polu desno. Tu ćete imati odličan pogled na Boninovo. Odatle opet lijevo... Odakle ste.
- Iz Srbije.
- Došli ste na ljetovanje.
- Ne, nego da popijemo kafu.
- Baš ljepo. ‘Ajte, Srbi, uživajte. Adio vam bilo.
Na Stradunu gužva. Ipak, najčešće se čuje ruski jezik. Na čuvenoj Luži, pokraj Orlandovog stupa, naručujemo pića. Bucmasti konobar prepoznaje da smo Srbi, ali njegovoj ljubaznosti nemamo zamerke.
- Možemo li platiti evrima?
- NJemačkim parama, može kako ne može. Dok je bilo pravih njemačkih para, bilo je i bakšiša, ovako mršavo, gospari moji.
Kružimo starim dubrovačkim gradom, nekadašnjom Raguzom. Sve je kao što je i bilo. Jedino na Pločama nema više komunističkog spomenika oslobodiocima grada. Sklonjen je.
Pravoslavna crkva Svetog Nikole, u paralelnoj ulici sa Stradunom, opasana je skelama i zatvorena. Nigde nema natpisa o kakvom je verskom objektu reč. Nema je ni u turističkim prospektima.
Na ulasku u grad, s Pila, i na izlasku, na Pločama, stoje, ne baš primetne, table s obeleženim mestima koju su, kako piše na više jezika, bombardovale „snage Jugoslovenske vojske, Srbi i Crnogorci“. Retko se pred njima ko zadržava.
Adio vam bilo - pozdravlja nas taksista koji nas je dovezao do kola, parkiranih u hladu na Lapadu. Jedan dan u Dubrovniku zasada je dovoljno. Idućeg leta možda i prenoćimo.
Pogledaj vesti o: Vrnjačka Banja
.jpg)
