Izvor: Politika, 26.Dec.2011, 23:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pad sovjetske imperije
Raspadom SSSR-a 26. decembra 1991. poremećen je sistem vrednosti koji je decenijama dramatično uticao na čitav svet
„Raspad SSSR-a najveća je geopolitička katastrofa 20. veka”, izjavio je 2005. tadašnji predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin.
Pre 20 godina poslednji generalni sekretar KP SSSR i poslednji predsednik Sovjetskog Saveza (na ovu drugu funkciju izabran je 15. marta 1990), Mihail Sergejevič Gorbačov podneo je neopozivu ostavku na svoju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << funkciju.
„Okončan je kolosalni globalni eksperiment Vladimira Iljiča Lenjina, koji više nije bio privlačan ni Rusima ni žiteljima drugih država”, naveo je jedan autor.
Umesto crvene zastave sa zvezdom, srpom i čekićem, nad Kremljom se zavijorila trobojka Rusije. Bio je to kraj epohe, vremena u kojem su se u svetskoj areni takmičili kapitalizam i socijalizam.
Iznoseći svoju tvrdnju, Putin se vodio jednostavnim činjenicama: iz zemlje sa jedinstvenim političkim sistemom, zajedničkom privredom i istorijom čiji koreni sežu još u carska vremena, zajedničkom valutom, zajedničkim mukama i radostima... stvoreno je 15 novih država.
Razbijene su mnoge veze stvarane decenijama, centralizovano upravljanje nestalo je preko noći, stvarajući prazan prostor u koji su ubrzano počeli da se ubacuju mešetari svih profila.
Bio je to i kraj zemlje u kojoj su politički protivnici po kratkom postupku slani u gulage, radne logore, u najsurovije prostore na ivici polarnog kruga. Zemlje koja se držala Brežnjevljeve doktrine i surovo, ali uzalud, ratovala u Avganistanu. Zemlje čiji je komunistički sistem vrednosti decenijama dramatično uticao i na živote građana izvan njenih granica, pre svih onih u zemljama istočne i centralne Evrope.
Raspadom SSSR-a okončan je hladni rat, a otvoren prostor postojanju samo jedne globalne supersile, SAD, sa svim posledicama koje je takva promena donela sa sobom.
Ipak, propast prve zemlje socijalizma nije bučno slavljena. Kako kažu hroničari, razloga za veliku radost i nije bilo. „Ovaj trenutak se približavao tako dugo, i uz toliko pluseva i minusa da je konačni efekat bio – skoro razočaravajući”, napisao je kolumnista „Njujork tajmsa”.
Dramatiku raspada SSSR-a najbolje je bilo moguće sagledati kroz reakcije običnih ljudi – i Sovjeta i žitelja satelitskih zemalja. Zbunjenost se ogledala na svim licima. U ljude se uvukao strah od novog, još nepoznatog. Malo ko se od žitelja Istočnog bloka sećao šta znači živeti i raditi u nesocijalističkom sistemu.
Bivšim sovjetskim državama zacario je divlji kapitalizam. Veliki privredni sistemi rušili su se jedan za drugim i tako uništeni postajali vlasništvo biznismena sa ivice kriminala. Likvidacije poslovnih rivala postale su svakodnevica. Ljudi su ostajali bez posla, broj gladnih dramatično se uvećavao...
Političke promene u jednom broju bivših sovjetskih država nikada nisu dovedene do kraja iako su ljudi, nošeni zanosom ponovno stečene nezavisnosti, zahtevali više od puke slobode. Tražili su potvrdu da se nije promenio samo odnos njihovih novih lidera prema Moskvi, već i prema sistemu u kojem su do tada živeli i koji je, prema svim pokazateljima, bio na izdisaju.
„Obojene revolucije” – u Gruziji (2003), Ukrajini (2004), Kirgiziji (2005) – na najdramatičniji način su ukazale na to da osvajanje slobode ima svoju cenu.
„Raspad SSSR-a Rusiju je koštao više od gubitaka koje joj je naneo Drugi svetski rat”, izjavio je jednom prilikom bivši šef ruske diplomatije Jevgenij Primakov.
Nesporno je da su Sovjetskom Savezu s kraja osamdesetih reforme bile životno neophodne. Činjenica je, međutim, da su one sprovođene bez uporišta među onima koje su najviše i pogađale – među stanovništvom. Na promene nisu bili spremni ni neki moćni politički krugovi. Ipak, pokušaj državnog udara u avgustu 1991. bio je uzaludno motivisan željom da se stvari vrate u višedecenijsku kolotečinu.
Konačnu reč dali su 8. decembra predsednici Rusije, Belorusije i Ukrajine – Boris Jeljcin, Stanislav Šuškevič i Leonid Kravčuk – potpisivanjem „Beloveškog dogovora” o stvaranju Zajednice nezavisnih država i proglašavanjem kraja Sovjetskog Saveza. Rasplet je usledio 18 dana potom.
Dvadeset godina kasnije, pitanje da li je tog 26. decembra SSSR zaista morao da se raspadne i dalje mori i analitičare i njegove nekadašnje žitelje. Mnogi smatraju da je kraj zemlje socijalizma imao negativan odraz i na ostatak sveta, pogotovo na SAD koje su, postavši jedina supersila, počele da gube kompas na međunarodnoj sceni i pretvaraju se u globalnog policajca.
Bivše sovjetske republike, od kojih su neke prošle i kroz krvave versko-nacionalističke ratove, učvrstile su sopstvenu suverenost, ali htele to ili ne, Rusija im je i dalje glavni partner.
A Rusija se ovih dana suočava sa serijom masovnih mitinga. Ponovo se traže reforme, odgovornost vlasti, pravo na poštene izbore.
Dvadeset godina, očigledno, nije dovoljno dug period za korenite promene.
----------------------------------------------
Uzaludne reforme Gorbačova
Mada su političke promene koje je osamdesetih uveo Gorbačov „probudile” građane SSSR-a iz dotadašnje atmosfere jednoumlja, ekonomske su se pokazale kao – put u katastrofu. Velika nestašica hrane krajem tih godina primorala je vlast da uvede sledovanje na kartice. U odnosu na 1985. državni deficit je sa nule skočio na 109 milijardi tadašnjih rubalja. Zlatne rezerve su se, praktično, istopile, a spoljni dug je sa nula narastao na 120 milijardi dolara.
Slobodan Samardžija
objavljeno: 27.12.2011.
Koreča novi selektor Španije
Izvor: Sportski Žurnal, 27.Dec.2011, 18:59
Naredne dve godine funkciju selektora Dejvis kup tima Španije obavljaće Aleks Koreča, umesto Alberta Koste, koji je pre deset dana podneo ostavku kako bi preuzeo funkciju direktora svih nacionalnih selekcija.. . – Velika je privilegija biti selektor najboljoj ekipi na svetu – izjavio je Koreča,...
