Izvor: TvojPortal.com, 30.Nov.2011, 16:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
SMISAO I POSLEDICE TADIĆEVOG OKRETANJA LEĐA KOSMETSKIM SRBIMA
Srbi su uhvaćeni u unakrsnoj vatri, u kojoj se jedan strelac kune da nije pucao, samo je učinio isto što i prvi. Čist pragmatizam. Dobra strana života u Srbiji je što više ne morate da plaćate kartu za odlazak u pozorište. Besplatne predstave svakodnevne su na tv-kanalima, samo je problem što nismo obična publika. U onom lošem rimejku kultne serije „Pozorište u kući“ špica počinje rečima: „Jao, Rođeni, što ja volim pozorište - ali ne u svojoj kući“; zapravo, mi mislimo da smo obično gledalište, neki aplaudiraju, neki se smeju, neki negoduju, ali svi su prinuđeni da gledaju. Štaviše, svi su prinuđeni da učestvuju. Obična publika se nakon odgledane predstave raziđe, ali je stvar u tome što je radnja vrlo nezgodna po gledaoce.
Naime, glavni likovi spaljuju pozorište.
E sad, pošto je i publika unutra, onda je jasno da će pre kraja predstave glumci pobeći na zadnji izlaz, dok će gledalište biti prezauzeto molitvama. „Kako se ovo dogodilo?“, pitaće se naivni Srbi, „zar nije trebalo da do sada već budemo u Evropi, pa kako sad ovo?“.
Na to podseća politika vladajuće koalicije, zapadnih ambasada i medija sa nacionalnom frenkvencijom. U pitanju je predstava za narod, koja možda nekome i izgleda smešno, ali vas uveravam da će se završiti u suzama. Naši stari kažu „ne smej se toliko, plakaćeš“. Ovaj nauk ima dvostruki smisao. Onaj koji nas zanima jeste euforija. Mi smo se bar toga nagledali. „Amerika i Engleska biće zemlja proleterska!“, „Samo EU nema alternativu“, „Samo je EU budućnost Srbije, a sve ostalo put u zaborav i nestajanje“. Uopšte, nama izlivi euforije i laka, a glupa i naivna rešenja uopšte nisu strana, a još u kombinaciji sa ovakvom društvenom klimom daju najopasnije a ujedno i najsmešnije produkte.
Takva društvena klima koja je nametnuta spolja od Srba stvara šizofrenu masu poslušnika koja će učiniti sve što treba samo da bi ostala sa prave strane realnosti. A ko nije za tu realnost javno je mrtav. Jedini je problem ubediti narod koji je na dobrom putu da postane bezlična masa da to tako mora i da je to tako neizbežno. Ne možete čoveku nad kojim želite da izvršite lobotomiju reći da to i hoćete. Ne, reći ćete mu da mu je neophodan rutinski pregled, a onda ga na prevaru uspavati. Zato se sve mora polako, postepeno, natenane, kao kada spremate pečenje. Ne valja meso prepeći, već valja ravnomerno peći celo jagnje. Okretati iznova i iznova u laganom ritmu. Tek kada celo jagnje dobije lepu tamnu boju, znate da ste završili posao.
Ne očekujete valjda da Tadić, nakon kapitulacije u Generalnoj Skupštini UN i definitivnog pristanka da završi posao sa Kosmetom, to uradi odmah i bez oklevanja. A ne, nikako. To bi moglo da, ne daj Bože, proizvede nekakve nemire na ulicama, a ništa nije tako loše kao opuštanje.
DAJEM SRBIJU ZA IZBORE Opreznost uvek mora biti na potrebnom nivou. Sećate li se kako se vlast opustila prilikom organizacije prošlogodišmnje gej parade? Upravo iz tog razloga, ne želeći da izaziva sudbinu, odustala je od sprovođenja te manifestacije ove godine. Isključivo zato se sve mora činiti postepeno i tiho, malo po malo, i svaki se potez mora potanko objasniti. Kada se priznaju tzv. kosovske diplome, onda se mora samo taj detalj podrobno obrazložiti građanima, koji u svojoj naivnosti ne razumeju vizionarske domete naših Borka i Borisa. Zapravo, Boris izigrava srpskog psihologa, koji pokušava da nas navede da sami, bez njegovog upliva, shvatimo i prihvatimo relanost. On je tu samo da nam to prihvatanje olakša, da nas razume i sasluša. Ko ako ne on.
Zato mu je potreban Borko. Borko u Borisovo ime pregovara sa „svetionikom slobode“ i „kosovskim institucijama“ kako bi omogućio normalne uslove za život Srbima koji se bore da sačuvaju svoju pripadnost srpskoj državi. E sad, Srbija ne može otvoreno da im kaže da ih neće, već ih Srbija huška i podržava dok je na Kosmetu, a grdi i osuđuje kada ih pozove u Beograd. Neće se kandidatura za kandidata desiti sama od sebe, već naši vizionari moraju da uklone barikade na severu Kosmeta i pristanu na ukidanje srpskih institucija.
A koji je bolji način za anestiziranje javnog mnjenja od postepenog prihvatanja „realnosti“, tako da na kraju svi završimo sa ispunjenim ciljevima koalicije „Preokret“, nad kojom smo se, navodno, javno zgražavali. Priznaće se granica, diplome, lične karte, ustavni sud „Kosova“, sa odličnim obrazloženjima ukoliko ih ima (sada je u modi pozivanje na zaštitu jadnih ljudskih života, a ne teritorije) a, ako ih nema, onda se argumentacija pretvara u lično vređanje i optuživanje za podstrekivanje „radikalnih elemenata među kosovskim Srbima“. Naravno, i Borisu i Borku je jasno da Srbi neće i ne žele da žive u okviru dogovora koji oni pokušavaju da postignu. Srbi ne žele da žive u nezavisnom Kosovu već u srpskom Kosmetu, i zato je svaka racionalizacija dogovora koja uključuje pozivanjena dobrobit Srba lažna, što potvrđuju sami kosovski Srbi na barikadama, apsolutno svesni mogućih opasnosti.
Naravno, osnovni cilj je dobiti izbore. A izbori se ne mogu dobiti na slikama kolone izbeglica koje napuštaju Kosmet i beže ka ostatku Srbije. Zato se stvar mora prolongirati i staviti pred svršen čin. Zato se zapadnim mentorima reklo da Beograd ne podržava barikade, ali da ih ne može ni ukloniti, pošto ne kontroliše tamošnje Srbe. Tako Beograd šalje poruku da ne samo da ne razmišlja da eventualno pomogne kosovskim Srbima već da mu oni predstavljaju balast. Ispalo je tako da zapadnjaci i Boris imaju istog neprijatelja, sa tom razlikom što Borisu nikako ne odgovara da se stanje menja pre izbora. Problem nastaje u frustraciji zapadnjaka i NATO, koji više ne mogu mirno da gledaju kako ih šačica Srba na Kosmetu pravi budalama. Zato bi po njih valjalo da tu šačicu Srba što pre rasteraju.Tako nesrećni Srbi na barikadama ostaju u sredini pritisnuti Kforom, sa jedne, i Borisovim povicima da se povuku, sa druge strane. Srbi su uhvaćeni u unakrsnoj vatri u kojoj se jedan strelac kune da nije pucao, samo je učinio isto što i prvi. Čist pragmatizam. Zapravo, Borisu je žao što nema slobodu koju ima Čeda. Boris ima opterećenje opstajanja vlasti i zato psihološki trikovi sugestije imaju prednost nad cirkuskim trikovima preokreta.
POBEDNIČKA KAPITULACIJA Međutim, stvar je u sledećem - kako rešiti pitanje severa Kosmeta, a da se, sa jedne strane, Srbi ne isele (pošto bi to potpuno promenilo i društvenu i političku realnost Srbije), a da se, sa druge strane, država na svaki način njih odrekne i ukine im izvore finansiranja. Može li, kako kaže, naš narod, „i jare i pare“?
Kako, dakle, izdati sopstveni narod, potpisati kapitulaciju a nju predstaviti kao pobedu? To je pitanje koje iskreno muči domaće arhitekte ovog razvoja situacije. Ukoliko Tadić podrži barikade, izgubiće status kandidata a samim tim i izbore, a ukoliko pozove na uklanjanje, kao što jeste, rizikuje egzodus Srba sa Kosmeta. Naravno, prednost solucije koju je odabrao je moguća izlazna strategija koja bi se zasnivala na liniji argumentacije i zvučala otprilike ovako - „rekao sam vam da će se tako završiti, prema tome, jasno je da ste sami krivi za svoju sudbinu. I vi, i one srpske stranke i lideri koji su vas u tome podržavali“.
Opet, problem sa ovim razvojem događaja je moguća neuspešnost istog, bez obzira na ogromnu medijsku kampanju koja bi usledila (Milošević je pokušao nešto slično nakon bombardovanja). Zato je najbolje da se stvar odloži, a u međuvremenu srpska pozicija dovede pred svršen čin, kako bi se jednog dana reklo - „pa dobro, priznali smo granicu, diplome, lične karte, ime države, hajde da ih i formalno priznamo, mislim, između formalnog priznanja nečega što je već faktički priznato i evropskog raja ne sme biti dileme“. Samo priznanje tzv. Kosova će biti potpuno devalvirano - može i ne mora. Srpska će javnost biti dovedena pred svršen čin. Važno je samo da im damo sedište na regionalnim konferencijama i UN. Formalno priznavanje zaista nije nužno.
U toj i takvoj Srbiji koju Tadić vizionarski zamišlja informacije sa Kosova bi bile smeštene u rubrike „vesti iz regiona“, Štefan File bi se brinuo za prava Srba na severu, a novac bi bio usmeren u neke druge projekte. Na primer, nove sajtove srpskih ministarstava.
Hajde da se na kraju malo kockamo. Šta će biti od svega ako se nastavi po ovom redosledu poteza? Prvi potez je Tadić već povukao. Distanciranje od kosovskih Srba stavlja ga u poziciju čoveka koji na njih može da izvrši odlučujući politički pritisak kao što je u ime zapadnjaka pokušao u Republici Srpskoj. Dakle, njegov prvi zadatak biće disciplinovanje neposlušnih Srba. Njegova uloga kao produžene ruke se tu ne iscrpljuje, već će sledeći potez biti sprovođenje Borkovih dogovora mimo srpske skupštine, a, ukoliko opet osvoji vlast, insistiranje na dogovoru koji će zapravo dovesti do gašenja srpskih institucija na Kosmetu. Taj dogovor će javnosti biti predstavljen kao kompromis, po kome će Srbija moći da novčano pomaže Srbe na Kosmetu i po kojem će srpske institucije finansirati Evropska unija. Nadgledanje uspostavljanja tih institucija će preuzeti misija EULEKS, a vlast će odlučno odbijati bilo kakvu vezu između ovog dogovora i implementacije rešenja iz Ahtisarijevog plana. Sledeći će potez biti najvažniji, i tiče se pripreme javnog mnjenja za neizvestan ishod napuštanja Srba na Kosmetu.
ŠTA ĆE DALJE BITI Srbima koji ne budu želeli da ostanu na Kosmetu država će omogućiti preseljenje u socijalne stanove u istočnoj Srbiji, dok će se kroz medije vršiti kampanja da nije neophodno prisustvo naših državljana na Kosmetu kako bismo ga uspešno branili. Tvrdiće se da su životi ljudi najvažniji, a da ćemo mi, bez obzira da li će na Kosovu biti ijednog Srbina, Kosovo braniti svim pravnim sredstvima i nikada ga nećemo formalno priznati.
Svi ovi Tadićevi potezi umnogome će zavisiti od dešavanja u Raškoj i Vojvodini. Zapadnjaci otvaraju ova dva pitanja kao sredstvo pritiska na Srbiju, ali se postavlja pitanje trenutka kada će se dati zeleno svetlo da Srbija nestane sa svetske scene. To će biti upravo onda kad se Srbija odrekne Kosmeta. Tadića će ubeđivati da je jedina šansa Srbije da preživi prihvatanje nezavisnosti južne pokrajine i da će u suprotnom nastati problemi u Vojvodini i Raškoj, što je Andreas Cobel nagovestio. Međutim, onog momenta kada budemo predali Kosmet, interesne grupacije će se ohrabriti uz podršku susednih država i zahtevati nezavisnost Vojvodine i Raške. Imajući u vidu da čista računica pokazuje da je zapadnjacima isplatljivije da dozvole da Srbija umre nego da uđu u razmirice sa susednim balkanskim državama sa kojima su u savezništvu, Srbiji će se crno pisati.
Zapadnjaci su Pajtića stvorili kako bi Tadića držali pod kontrolom, a Vojvodinu ojačali kako bi Srbiju držali poslušnu. Međutim, sa ili bez podrške, inicijalni procesi su pokrenuti, institucijalan okvir načinjen, i samo je pitanje vremena kada će pokrajinski knezovi krenuti u stvaranje nove države, uz podršku suseda i prećutno odobravanje zapadnih sila. Nakon Vojvodine i promene Ustava BiH, čime će se faktički obesmisliti Republika Srpska, koja se u tim odsutnim momentima politički neće moći odbraniti bez jake Srbije, uslediće radikalizovanje situacije u Raškoj, autonomija a zatim i zahtevi za pripajanja Raške Bosni i Hercegovini. Sa ovakvim prirodnim priraštajem, nepostojećom ekonomijom, vojskom i resursima, bez saveznika, Srbija će biti lak plen.
Tadić, zapravo, vodi Srbiju u ambis.
tvoj portalSrbijaTadićKosovotvojportalsrbija kosovoDamjanac
