Izvor: Blic, 25.Apr.2010, 01:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ginter Gras mi je popravio „tojotu“
U proleće 1970. nobelovac Ginter Gras je bio u Beogradu. Posle protokolarnih susreta sa našim zvaničnicima, otišao je na večeru u Klub književnika gde smo ga moja prijateljica i ja nagovarale da proba pileće ražnjiće.
Iako sumnjičav, posle prvog zalogaja tiho je kazao: „Ovo je fantastično." Odlično smo se proveli i kada je trebalo da ga odvezemo u hotel, moja mala „tojota" nije htela da krene. Gras je otvorio haubu, nešto pročačkao i „ >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << tojota" je krenula, kaže u ispovesti za „Blic nedelje" glumica Branka Petrić.
Rajan O’Nil
Pošto sam se uz pomoć nepoznate žene iščupala iz saobraćajnog kolapsa na aerdromima u Južnoj Americi pred božićne praznike, konačno sam stigla u Bogotu, gde je moj muž Bekim Fehmiu snimao film „Avanturista". U filmu je igrala i Li Tejlor Jang, tadašnja supruga Rajana O’Nila, koji je takođe stigao u glavni grad Kolumbije. Bio je opsednut zdravim životom, pa se neretko dešavalo da trči širokih holom hotela u kojem je bila smeštena ekipa filma. Nekoliko puta smo razgovarali, a jednom sam čak trčala s njim dok su nas gosti hotela u neverici posmatrali.
Šarganski tunel
Moj deda po ocu Fran Petrić rodio se u Sušaku i bio je veleposednik zaljubljen u umetnost. Imao je savetnika s kojim je odabirao dela tada mladih i neafirmisanih hrvatskih slikara, pa se do danas u našoj familiji zadržao jedan akt Stojana Aralice. Posedovao je šume i pilane u Gorskom kotaru i sav kapital stečen tridesetih godina prošlog veka uložio je u probijanje železničkog tunela na planini Šargan. Administracija Kraljevine Jugoslavije se obavezala da mu refundira deo novca i privede radove na Šarganskoj osmici kraju, ali od toga nije bilo ništa.
Preselo mu
Fran je dobio spor sa državom na Međunarodnom sudu u Londonu i u hotelu „Moskva" slavio sa svojim advokatima do kasno u noć. Imao je plan da iz šuma oko Zlatara i Zlatibora železnicom lako prevozi drvnu građu, ali mu je slavlje preselo. Država se nije obazirala na odluke međunarodnog suda i porodica Petrić je bankrotirala. U to vreme moj otac Vinko se vratio sa studija ekonomije iz Švajcarske i upoznao moju mamu Radmilu Karamatijević koja je upravo diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Radmilino porodično poreklo seže do loze Nemanjića. Zaljubili su se i hteli da pokažu svoju ljubav celom svetu, pa su iznajmili fotografa koji ih je slikao u šetnji Kalemegdanom.
Prosidba
Fran i Vinko su se 1931. godine uputili u Novu Varoš automobilom da isprose moju mamu, što je za tamošnje stanovništvo bio civilizacijski šok. Jedva su se probili do njene kuće jer su ih ljudi zaustavljali na ulici kako bi pipnuli automobil. Svi zajedno vratili su se zatim na jadransku obalu u Novi Vinodolski, gde je Fran kupio za male novce kuću od nekog industrijalca u vreme raspada Austrougarske. U aprilu 1937, kad sam se rodio, porodica je živela na relaciji Sušak – Novi Vinodolski.
Vojna bolnica u kući
Sa tri godine sam naučila da ronim i plivam i more je postalo moja prirodna sredina. Najviše sam volela da ronim iza jata riba. Nekoliko puta me je takva igrarija odvela daleko od obale, nekoliko puta su larmali jer me dugo nisu videli iznad površine vode, ali bi se brzo smirili dok sam im opisivala boje riba za kojima sam ronila. Prsti su mi stalno bili "skuvani”, a usta modra od boravka u vodi. Bezbrižnost mog detinjstva zgazio je Drugi svetski rat. Vinko je bio levičar i Italijani su ga odmah uhapsili, odveli u Italiju i osudili na dvadeset godina robije. Kuću su nam Italijani pretvorili u vojnu bolnicu, a mama, sestra Ivana i ja smo prešle da živimo u podrumu.
Peške sa Sicilije
Bilo je neizdržljivo jer je oko nas bilo mnogo bola, jauka i smrti ranjenih vojnika. Prešli smo kod strica u kuću na drugom kraju Novog Vinodolskog, gde smo sačekali kapitulaciju Italije i povratak oca Vinka na Božić 1943. Vrištala sam od sreće kada sam ga ponovo videla. Sa Sicilije je peške došao kući. Posle rata svu imovinu Petrića država je otela i tada veći deo familije odlazi u inostranstvo. Mamina familija je uglavnom stradala boreći se u partizanskim redovima. Proveli smo dve godine na Sušaku.
Marija Crnobori
Tamo sam išla u dečju dramsku sekciju koju je vodila tada mlada ali poznata glumica Marija Crnobori. Prva pesma koju sam recitovala pred publikom bila je „Dvi daske". Na poziv Radmilinog oca konačno smo se skrasili 1947. godine u kući nasred pustare u selu Bežanija pored Beograda. Danas se tu nalazi novobeogradski blok 44.
Sava umesto mora
Jadran sam zamenila rekom Savom i potpuno nepromišljeno se upuštala u plivačko nadmetanje s drugarima iz kraja. Na kraju leta smo se izbezobrazili, pa smo puštali da nas rečna struja nosi do železničkog mosta, a nazad smo se vraćali u malom čamcu koji je za sobom vukao teretni brod na svojoj redovnoj maršruti. Na brod u pokretu smo se pogibeljno oslanjali rukama sve dok se ne bi ukazao čamac na površini vode i mi bismo se hitro rukama prebacivali u njega. Srećom, roditelji nikada nisu saznali za moje rečne avanture jer sam kasnije shvatila koliko su bile opasne.
Uskakanje u vojni džip
Zemunska gimnazija koju sam pohađala bila je pet kilometara daleko od naše kuće, pa sam se izvežbala da uskačem i u vojni džip u pokretu jer vojnici nikada nisu hteli da stanu pa da na miru uđemo i sednemo. Nebrojeno puta se dešavalo da prenoćim u finim porodicama mojih školskih drugarica.
Kroz nove životne okolnosti sam koračala vedro iako nisu bile ni nalik mojim građanskim navikama pre izbijanja Drugog svetskog rata.
Dvi daske
Bila sam odličan đak, ali su me scenske umetnosti najviše privlačile. Išla sam na balet i folklor i učila igru na različite načine. Sećam se Mirka Šouca koji je fantastično svirao dok smo na folkloru učili igre naroda i narodnosti. Sudbonosni momenat za moje profesionalno određenje u životu dogodio se kada je u Zemunsku gimnaziju stigla profesorka psihologije Buba Adamović. Bila sam pred maturom kada smo spremali pozorišnu predstavu i moju ulogu je vežbala još jedna devojka jer sam bila talentovana, ali neodgovorna. Kasnila sam na probe, a nekada ih i promašila. Pred premijeru profesorka Adamović se premišljala koja će od nas dve igrati predstavu. Tada sam obećala sebi da ću pokušati da upišem glumu na Akademiji ako mi profesorka Adamović omogući da izađem na scenu. Na kraju je dinar poleteo u vazduh i na njen dlan se spustila strana koju sam odabrala. Novčić je odredio moju sudbinu zato što sam tog leta posle mature pred ispitnom komisijom na Akademiji recitovala pesmu koju sam naučila u detinjstvu. Moja interpretacija pesme "Dvi daske” oduševila je profesora Tomislava Tanhofera, pa sam tako upisala studije glume.
Bata Stojković
Na prvim vežbama na Akademiji upoznala sam mladog i talentovanog studenta glume Danila–Batu Stojkovića. Voleo je da peva ruske pesme i niko nije mogao da ga nadjača na časovima pevanja. On je stanovao u Studentskom gradu i stalno je ujutru ulazio s ostalim studentima u autobus broj 36 u kojem sam se ja već vozila jer je kretao iz mog naselja. Često sam mu dremala na ramenu do centra grada, što je on uz negodovanje jedva prihvatao.
Pogačice, jogurt, baklave
Posle časova na Akademiji, obavezno smo išli na pogačice i jogurt u mlečni restoran u centru Beograda. Uveče sam u društvu najbolje drugarice odlazila u čuvenu poslastičarnicu „Međed" na baklave. Upoznale smo se tada sa nekim finim momcima koji su igrali tenis i voleli da razgovaraju s nama. Bili su pravi džentlmeni i skoro nikada nisu dozvoljavali da platimo baklave.
Okej, imaš ulogu
Već od druge godine studija dobila sam neke sporedne uloge u predstavama Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Bojan Stupica mi je jednom dobacio u bifeu JDP-a da podignem suknju malo iznad kolena, što sam ja istog trenutka mahinalno učinila. Rekao je "Ok, imaš ulogu”. Kada sam diplomirala, Bojan me je svrstao u grupu mladih glumaca koji su bili predviđeni za okosnicu budućeg stalnog ansambla Ateljea 212. Spremali smo se za početak rada na predstavi "Jaje” u njegovoj režiji kada su mi drugarice u blizini beogradske pijace Zeleni venac kazale da bi dale deset godina života samo da imaju grudi kao ja. Odmahnula sam rukom i stigla do Ateljea 212 gde smo imali prvu čitajuću probu.
Bekim
Tada sam upoznala kolegu Bekima Fehmiua koji je u predstavi igrao mog muža. U jednoj sceni je trebalo da mu se obratim rečima: ”Da li ti znaš da bi mnoge žene za ove grudi dale deset godina života?” Na čitajućoj probi nisam iz prve pročitala tu rečenicu, jer sam u prvi mah mislila da sam upala u misteriozni vremenski vrtlog. Bila sam šokirana.
Ludo venčanje u Rimu
Reditelj Jakov Lind je snimao je film u Opatiji u kojem sam igrala mladu zavodnicu koja odbija četiri udvarača. Jednog od njih igrao je Bekim Fehmiu. Njega nisam odbila u dugim šetnjama kvarnerskom rivom. Zavoleli smo se i već sledeće godine bila sam trudna, ali Bekim je snimao seriju „Odisej" u Rimu. Nije mogao da napušta mesto snimanja, pa smo odlučili da se venčamo u večnom gradu. U pozorištu su mi dali nedelju dana da se iz Rima vratim kao udata žena, ali nisam imala sreće.
Iz drugog puta
U pratnji kumova Ognjena Price, tadašnjeg jugoslovenskog ambasadora u Rimu, i Zorice Budisavljević, rođene sestre Jovanke Broz, matičar nas je obavestio da nije u mogućnosti da nas venča bez rodnih listova. Vratila sam se u Beograd i primala čestitke kao da sam se zaista udala, a moja divna mama Radmila se zaputila u Sarajevo, gde je rođen Bekim, po njegov rodni list. Posle dve nedelje sam u upravi pozorišta kazala da moram na tri dana u Rim da vidim muža i iz drugog puta zaista uspela da se udam. Slavili smo u prekrasnom restoranu "Piccolo Budampest” u kojem su uz mađarski čardaš naši prijatelji razbili sve čaše. Beba Lončar mi je u jednom momentu prišla i kazala: "Razbij, Branka, i ti jednu čašu, udala si se.” Nisam mogla jer mi je bilo muka. Nisam mogla ni da jedem ni da pijem.
Scena je moje sidro
Mojih stotinu likova u brojnim pozorišnim predstavama, filmovima i televizijskim serijama su moja umetnička ostavština za budućnost. Scenski susreti sa Eshilom, Brehtom, Kamijem, Acom Popovićem, Ljubom Simovićem, Dušanom Kovačevićem Milenom Marković bili su za mene veliki napor izazov i radost. Još za sebe ne mogu kažem da sam u prošlom, već u vremenu trajanja. Igram u novoj predstavi JDP "Drama o Mirjani i ovima oko nje”, komadu "Lari Tomson tragedija jedne mladosti”u Zvezdara teatru. Scena ima moć, daje snagu.
Fedra u vodi
Pre dve godine sam prvi put pevala u predstavi "Brod plovi za Beograd” zajedno sa glumcima-pevačima iz Ateljea 212. Jedino mi je žao što nikada nisam igrala Rasinovu Fedru. Ceo tekst znam napamet i često dok plivam u rodnom Novom Vinodolskom izgovaram Fedrine reči. Ume to da zbuni nekog ranoranioca plivača.
Uliks i Hedon
Ranije sam često putovala u Ameriku. Moj sin Uliks Fehmiu tamo živi. Drugi sin Hedon je stalno na relaciji Beograd–Njujork. Sada mi je sve teže da prelazim okean. Suprug Bekim završio je drugi deo svoje knjige „Blistavo i strašno". On se povukao iz umetničkog života jer je tako odlučio. Često ga opominjem da je glumac, ali kad neko ko je čvrst donese takvu odluku, tu je kraj. Neko bi se možda i pokolebao kada dođu fini mladi ljudi da mu ponude novu ulogu, ali Bekim ne popušta.
Lična karta
Branka Petrić je rođena 1937. u primorskom gradiću Novi Vinodolski. Završila je Zemunsku gimnaziju i Pozorišnu akademiju. Ostvarila je preko stotinu uloga na različitim pozorišnim scenama, u filmovima i televizijskim serijama. Najviše je igrala u Ateljeu 212 i JDP-u. Milioni gledalaca je pamte po maestralnoj ulozi u televizijskoj seriji "Metla bez drške”. I dalje igra na scenama beogradskih pozorišta. Udata je za legendarnog glumca Bekima Fehmiua i imaju sinove Uliksa i Hedona. Uživa igrajući se s unukom.
