Izvor: Press, 01.Mar.2013, 08:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svako ima svoju bananu
A, ovde se baš to tražiti. Mogli bi, dakle, u narednim redovima ,populistički pristupiti temi, pokupiti plusiće i pozitivne komentare, pitati s kim se to, u kom svojstvu, kada i zašto Premijer viđa i čuje, kakve usluge dobija, a kakve vraća – mogli bi, ali nećemo. Jer nas je populizam i doveo do ovde. A, i to nije pravo pitanje.
Jer, da se razumemo, jednom za svagda, bez previše uvijanja i okolišanja: ne smeta nama što je >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << Tomislav Nikolić, kažu zli jezici, kupio diplomu – smeta nam što mi nismo u mogućnosti da uradimo isto ; ne boli nas što se sponzoruše šepure po separeima, dok ih „šeici beogradske kaldrme“ kite evrićima za vernost – boli nas što u tim separeima nema mesta za nas, ili što prebiramo po buđelarima za osmomartovsku ružu, dok neko svaki dan u paketiću nosi „Dolče i Gabanu“; nije problem što je, vele dobro obavešteni krugovi, Mišković opljačkao državu i izgradio imperiju na uštrb svih nas – problem je što mi za bedne pare radimo za njih, umesto da on radi za nas; ne žulja nas što se Premijer umalo okliznuo na koru od Banane – već što mi Banane možemo videti jedino na policama kod gore spomenutog Tata Miška, a tamo su nam mahom preskupe i nepristupačne.
Negde između posla koji visi o koncu, neredovnih i malih plata, redovnih i velikih kredita i još većih školarina za decu, u trendu je tražiti tuđu glavu, kad već našoj nema spasa – i zato, baš na tom ispitu, uraditi nešto sa svojim životom ili se radovati propasti tuđeg pod geslom neke kosmičke pravde, svi zajedno redovno padamo, iz nedelje u nedelju, iz godine u godinu, iz decenije u deceniju.
Tako se, recimo, „građanska javnost“ Novog Sada i Vojvodine sa gađenjem digla i ogradila od izvesnog Tomislava Bokana, predsednika Romske demokratske stranke, koji je, opet tvrde zli jezici, kupio gotovo 7 odsto glasova u Novom Sadu – nisu se „građani“ upitali ko je stvarno kriv: Bokan koji je kupovao glasove, ili mi koji smo svoje najsvetije Ustavom zagarantovano pravo prodavali za dve pišljive hiljade, lupajući se nogom u dupe od sreće? Nisu stigli, od stranih uplata i domaćih instrukcija, no to je već druga priča. Isto se tako, recimo, „poštena inteligencija“ i „radnička klasa“ zgražava nad partokratskim sistemom i zapošljavanjem po radničkoj knjižici. To je, nije zgoreg spomenuti , ista ona „društveno odgovorna“ masa koja brine o dobru države, dok je sa posla u javnom sektoru nasledili od oca ili majke, a ovo „propoved“ iznose u kafani u sred radnog vremena, dok ujedno duguju par stotina evra za komunalije, žive u nelegalnoj kući i bivaju kivni jer se nisu baš oni setili da lepe plakate ili skupljaju sigurne glasove, nego je to uradio neko drugi.
Hrišćanski je, dakle, reći, „neka prvi kamen baci onaj ko je bezgrešan“ – vredi li pričati, međutim, o Hrišćanstvu nama, koji Boga spomenemo uglavnom dok čekamo 3+ na Real (i još jednom, u drugom kontekstu, dok isti tiket cepamo), Ratka Mladića smatramo većim herojem od Srđana Aleksića, a nacionalnu samilost držimo na nešto nižem nivou od „Sve će to narod pozlatiti“.
Zato ćemo, umesto biblijskih citata, ovu priču završiti rečenicom koju sam svojevremeno čuo od stranog diplomate koji važi za ovekovečenog prijatelja Srbije, u jednom neformalnom razgovoru: „Kosovo ćete rešiti, sa standardom ćete se izboriti, ekonomiju ćete razviti, sistem izgraditi, ali glavu...“. Eh, ta glava. Nju rešiti, a čije su Banane i ko njima trguje, to ćemo lako.
Glava je pravo pitanje, ali ne Dačićeva, ni Bananina, nego naša. Uostalom, pogledajte oko sebe – nema li svako svoju Bananu?
