Izvor: Politika, 04.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Venecuela rekla ne Ugu Čavesu
Ugo Čaves nije uspeo da dobije pravo na doživotni reizbor, niti da primeni radikalne reforme za brzu prugu ka socijalizmu u 21. vek. Na referendumu, čiji su rezultati objavljeni u jedan sat posle ponoći (ponedeljak), sedam sati posle zatvaranja birališta, 50,7 odsto građana opredelilo se protiv reformi koje bi u ustav zemlje zacrtale "socijalistički i antiimperijalistički sistem", čime je venecuelanski predsednik prvi put poražen otkako je 1999. došao na vlast. Čaves je priznao poraz, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dodao je da će poštovati narodnu volju, ali je svojim protivnicima poručio da "dobro matematički premere Pirovu pobedu" pre nego što iz nje izvuku zaključke.
– Nismo uspeli, za sada – rekao je Čaves obraćajući se naciji uživo na državnoj televiziji upotrebljavajući iste reči ("Za sada"), po kojima je postao čuven kada je kao padobranski potpukovnik pokušao da svrgne nekadašnjeg predsednika Karlosa Andresa Peresa 4. februara 1992. Ali mi smo partizani u dugoj borbi, rekao je Čaves koji nema nameru da odustane "ni od jedne zapete" u programu za ubrzavanje socijalizma. Svoj nenadani trenutni poraz, prvi otkako je pre osam godina izabran za predsednika, ovaj elokventni vođa, koji do juče nije prezao od najpogrdnijih etiketa za svoje neistomišljenike, pripisao je "sumnjama, strahovima, nedostatku vremena i kapaciteta".
I dok je narodno slavlje zbog "pobede Venecuele" gromoglasno odjekivalo ulicama Karakasa, mnogi su se pitali koliko još godina preostaje Čavesu na čelu ove bogate zemlje sa siromašnim stanovništvom. Po sadašnjem mandatu, kao izabrani predsednik ostaje do 2013. Ali da li će Čaves, koji je pre referenduma opomenuo neposlušne kako oni "glasaju za Džordža Buša" ukoliko ne podržavaju njega, uspeti da prevaziđe ovako grube etikecije i da postane predsednik cele nacije. Iako je napustio vojne redove pre više od 15 godina, venecuelanski lider nije prestao da bude vojnik za koga je ovo jedna izgubljena bitka, ali ne i rat, ocenjuju pojedini analitičari. Zato se može očekivati da će, kako je i najavio, nastaviti da traži od nacije da mu da blanko ček, što podrazumeva kontrolu nad centralnom bankom i ogromnim rezervama petrodolara kako bi venecuelanski sistem uskladio sa novim sistemom, makar i na uštrb demokratskih institucija. On danas poručuje da se nikada nije oglušio o glas naroda i da će "nastaviti da ga sluša", ali neće odustati ni od svog projekta zbog koga ga neistomišljenici nazivaju tiraninom ili diktatorom.
U prvim reagovanjima na događanja koji imaju široke odjeke u čitavoj Latinskoj Americi, ocenjuje se da je Čaves potcenio svoju naciju pokušavajući da je "biračkim pučem" ubaci u komunistički kubanski kolosek. Njegova svađa sa celim svetom, poslednje mitraljeske paljbe protiv Madrida i susedne Kolumbije, zatvaranje protivničkog kanala venecuelanske televizije i svakodnevna bliskost sa Havanom i "duhovnim ocem" Fidelom Kastrom doprineli su padu popularnosti ...U kampanji za reforme izgubio je i neke od svojih najpouzdanijih i najlojalnijih saradnika.
Iznenađenje je Čavesu priredila i sirotinja koja ga je u svim njegovim akcijama do sada bezrezervno podržavala. Na referendum nije izašlo više od 40 odsto registrovanih birača, a po rezultatima se da zaključiti da se baš najniži slojevi u društvu nisu odazvali bučnim pozivima i kampanjama. Reformama je bilo predviđeno da svi ulični prodavci i oni koji se bave sivom ekonomijom (40 odsto) dobiju državne penzije i zdravstveno osiguranje, dok je službenicima bilo zagarantovano skraćenje radnog vremena sa osam na šest sati dnevno. Da li će desert ostati iako glavno jelo nije plaćeno, pokazaće se narednih dana kada se slegnu utisci posle ovog velikog događaja od koga je strepila i Južna i Severna Amerika. Vašington se pribojavao da će kubanski model da se razmnoži baš sada kada se približava kraju duga vladavina obolelog komunističkog vođe u Havani. Okolne južnoameričke zemlje takođe pokazuju znake nestrpljenja zbog Čavesovog učestalih upada u njihove interne stvari.
I bez dobijenog referenduma, Čavesove pristalice drže kontrolu nad svim značajnim institucijama u zemlji: parlament, administracija, državna naftna kompanija, Vrhovni sud u rukama su čavista. U danima koji su prethodili referendumu crni dolar je dobio trostruko veću vrednost od zvaničnog kursa. Petroleos de Venecuela, državna naftna kompanija, zvanično proizvodi 3,3 miliona barela dnevno, dok OPEK procenjuje da je dnevna isporuka znatno manja (2,4 miliona barela), a privatni nezavisni ekonomisti tvrde da se trećina državne nafte troši na domaće potrebe jer se cena goriva izdašno dotira iz državnih fondova. Venecuelanci se za sada jeftino voze, litar benzina je samo dva centa, a mnogo nafte je dato u bescenje ili u zamenu za drugu vrstu usluge siromašnim prijateljima na Kubi, u Nikaragvi, Boliviji i Ekvadoru. Nije zaobiđena ni imperijalistička Amerika. Bez venecuelanskog izvoza dobar deo Amerike na točkovima bi prestao da se kotrlja, ali najzahvalniji Čavesu su žitelji Bronksa, Kvinsa i Harlema kojima je venecuelanski predsednik poklanjajući naftu ogrejao kuću, iako žive u najbogatijoj zemlji na svetu. Neki to nazivaju socijalističkom propagandom, koja, eto, nije uspela da nađe dovoljno pristalica na referendumu u njegovoj zemlji.
[objavljeno: ]
