Izvor: Politika, 18.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rahmonov bez protivnika
Devet godina posle teškog građanskog rata sadašnji šef države spokojno iščekuje još jedne predsedničke izbore
Bez pompe, u Tadžikistanu, u srcu centralne Azije, vlasti su ovog leta podsetile na devetu godinu od tamošnjeg građanskog rata, koji danas liči na jedan bivši, srećom izbegnuti Avganistan.
Posle pet godina obilnog krvarenja (1992–1997), kola iz blata izvukla je Rusija, u to doba i sama u priličnom unutrašnjem haosu. Danas se čini da je Moskva tog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << trenutka pomirila vatru i vodu. Nagovorila je eks-socijalističku svetovnu vlast Tadžikistana i protagoniste islamističke političke ideje da pregovaraju, i time otvore put spolja nadgledanim izborima.
Prve je zastupao Emomali Rahmonov – predsednik jednog tadžikistanskog sovjetskog kolhoza, izabran 1990. za jednog od republičkih deputata, odakle je 1992. uskočio pravo u stolicu šefa nove države. Drugi kandidati, Hodža Ahmad Toradzonzoda i Muhamad Šarif Kitmatzoda, vođe verskih političkih partija, sklonili su se u Iran.
U početku, trud Rusa ličio je na Sizifov. Ali, ondašnji prvi zamenik ministra u Moskvi Adamišin, izgurao je stenu i ova se za devet godina nije više vratila.
U novembru slede novi predsednički izbori. Okolnosti u zemlji nisu sasvim srećne, ali daleko su od ratnih. Bez obzira na to što se očekuje da će nekadašnji šef kolhoza ove jeseni još jedanput postati predsednik Tadžikistana – vrlo neobično, uz priznanje opozicije da ne raspolaže kandidatom koji bi se uverljivo suprotstavio Rahmonovu (54).
Mir, ili rat bez pobede
Počnimo iz ovih razloga s Anatolijem Adamišinom, on je ostvario rusko diplomatsko čudo. U velikoj meri, i na sopstvenu inicijativu, pošto je u postsovjetskom haosu u Rusiji bilo moćnih pojedinaca kojima je rat u Tadžikistanu donosio novac. U ratu je lakše transportovana droga iz Avganistana, na čemu su zarađivali.
Adamišin procenjuje da je Tadžikistan, posle iscrpljujućeg krvarenja, 1994. bio pred raspadom na nekoliko samostalnih regiona, pošto ni jedna ni druga strana nije uspevala da prevlada. Moskva je zapravo u tome uočila političku priliku. Bili su u fazi u kojoj su mogli da izaberu mir, ili da još neizvesno dugo produže rat bez pobede, opisao je nedavno ruski posrednik. Rahmonov je želeo razgovore sa opozicijom, ali opozicija nije htela Rahmonova. Više su voleli da pregovaraju s Moskvom.
Rusko ubeđivanje jednih i drugih puno je zanimljivih epizoda, ali celi proces, onako kako ga danas tumači glavni diplomatski akter, ima jednu vrhunsku pouku – pre pristupa stranama u ratu, važno je sporazumeti se sa onima koji ih podržavaju. Za svoju misiju, Adamišin je najpre pridobio Iran, u kojem su islamisti pronalazili inspiraciju, potporu i utočište. Pridobio je zatim Uzbekistan, zbog uticaja na tadžikistanske Uzbeke. Onda Pakistan, sa uticajem u Avganistanu, iz čijeg pravca nailaze karavani s drogom... Razumljivo, Ujedinjene nacije nisu imale ništa protiv, ostajući pokrovitelj ruske misije.
Rahmonov i njegovi rivali dugo su još međusobno zatezali konop, ali, podstaknuti svaki od sopstvenog patrona, najzad su popustili. Rahmonov je ukinuo propise kojima je aktivnost islamista kvalifikovana kao diverzantska i održani su izbori. Biralište je politički vrednovalo svaki od faktora pojedinačno i u zemlji je uspostavljena izborna vlast sa parlamentarnom opozicijom.
Nema mu ravnog
Islamisti su ostali u opoziciji. Rahmonov je učvrstio sebe na poziciji šefa države, uspevši da 1999. bude reizabran na sedam godina.
Tri godine pre isteka roka, postupajući u najboljoj tradiciji autoritarnih vladara centralne Azije, Nazarbajeva, Karimova, Njazova... i šef Tadžikistana je organizovao jedan uspešan referendum, kojim je pod jakim pritiskom lične vlasti dobio podršku za izmene u ustavu, kako bi imao pravo da dva puta uzastopno konkuriše za po sedam godina mandata. Drugim rečima, ove jeseni mogao bi da se bori za treći uzastopni rok (uključujući prethodno vladanje).
Rahmonov još nije potvrdio nameru. Ipak, procenjuje se da će se još jednom ovenčati lovorom, s obzirom na to da je u međuvremenu degradirana moć njegovih opozicionih oponenata. Tri meseca pre izlaska pred birače, Partija islamske renesanse, Socijaldemokratska partija i Demokratska partija još nemaju kandidate koji bi istupili protiv aktuelnog šefa države.
Najveći opozicioni favorit, Partija islamske renesanse ošamućena je smrću Saida Abdula Nurija, njenog harizmatičnog vođe letos. Nurijev naslednik na položaju Mohiedin Kabri, deluje neodlučno, obeshrabren neslogom unutarpartijskih frakcija. A bivši pripadnik te formacije, nekadašnji pregovarač sa Rahmonovim Turadzonzoda – sasvim defetistički izjavljuje kako ne vidi "političku figuru koja može konkurisati Rahmonovu, i dobiti izbore".
U čemu je tajna ove neobične situacije? Verovatno u okolnosti da Rahmonova prihvataju Iran kao i Rusija, Uzbekistan koliko i ostali u regionu, iscrpljenom "od Avganistana". Njegovi politički protivnici su, reklo bi se, bez inostranog oslonca.
Petar Popović
[objavljeno: 18.09.2006.]
