Izvor: Politika, 03.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Manje blagostanja
Predstojeći četvorogodišnji mandat upoređen sa klackalicom nade i straha zbog predstojećih socijalnih restrikcija
ANALIZA VESTI
Dan posle parlamentarnih izbora, likovanja pobednika i uzdaha poraženih, u Austriji se pristupa analizama situacije i definicijama projekata, koje bi u novom mandatu trebalo realizovati. Osnovno pitanje, sa biračke strane gledano, glasi – šta donosi budućnost?
Optimističkih odgovora kao da nema. Posle izborne kampanje koja je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << obeležena i okolišanjem stranačkih lidera da zauzmu jasan stav o (ne)povredivosti postojećih socijalnih prava, sada se ukazuje na neophodnost da Austrija već u sledećem mandatu reformiše socijalni sistem – da se kao poslednja evropska država, posle Švedske, odrekne politike socijalnog blagostanja. Ovakva strahovanja većine Austrijanaca dodatno podstiču predviđanja o izbornom epilogu. Na osnovu zvanično saopštenih, preliminarnih rezultata gotovo je izvesno da će novu vladu formirati stranke građanske levice i centra, kao što je to već slučaj u Nemačkoj. (Druge koalicije nisu računski moguće, ili nisu ostvarive iz ideoloških razloga.) Merodavni analitičari ističu, s tim u vezi, da bez dogovora o socijalnim reformama neće moći da se postigne koalicioni sporazum.
Pod dirigentskom palicom levice, koja je odnela tesnu izbornu pobedu nad narodnjacima dosadašnjeg kancelara Volfganga Šisela, neophodne socijalne reforme mogle bi da budu nešto blaže formulisane, nego pod vođstvom narodnjaka. Ipak, eho je svih komentara, reč je tek o nijansama.
Izborni pobednik, socijaldemokrata Alfred Guzenbauer, naravno, odbio je da komentariše socijalnu orijentaciju buduće vlade, u ovom trenutku. Umesto odgovora na goruća pitanja, ukazao je na prioritetne tačke izbornog programa koji mu je omogućio uspeh – podsticanje reforme obrazovanja, unapređenje sistema zdravstvenog osiguranja, donošenje odredbi koje bi omogućile pravedniju raspodelu sredstava iz penzionih fondova države i – bespoštednu borbu protiv "galopirajućeg siromašenja srednje klase". Raščlanjujući slatkorečivost od samih povoda, međutim, analitičari su otkrili da se upravo iza tih reči krije najava zavođenja socijalnih restrikcija. U komentaru bečkog dnevnika "Standard" došlo je do sledećih poređenja: "Šta znači unapređenje sistema zdravstvenog osiguranja – nije li reč o takozvanoj solidarnoj raspodeli novih opterećenja? Ne podrazumeva li pravednija raspodela sredstava iz penzionih fondova potkresivanje dosadašnjih davanja, bar onih namenjenih imućnijim penzionerima?"
Neizvesnost oko buduće socijalno političke arhitekture mogla bi da se pretvori u klackalicu nade i straha – na duži period – ukoliko bi došlo do pooštravanja ionako restriktivne politike zapošljavanja stranih radnika. Onih, dakle, koji su dali značajan doprinos opstanku dosadašnjeg socijalnog sistema Austrije: prosečni gastarbajter uplaćivao je iste socijalne doprinose kao i Austrijanci, ali je samo četrdesetak odsto njih na kraju steklo pravo da uživa u njegovim dobrobitima – stranci su zemlju, najčešće, napuštali pre sticanja prava na penziju, ali i pre nego što bi došli u doba starosti, u kome je lekarska pomoć najneophodnija.
Istini na volju, radikalnim zahtevima slobodara za proterivanje najmanje trećine stranaca iz Austrije ne pridaje se značaj, zato što im izborni rezultati ne daju mogućnost učešća u vladi. Ali, i velike stranke levice i centra pokazuju spremnost da kalkulišu sudbinama tamošnjih došljaka. To je na slikovit način pojasnio bečki književnik Doron Rabinovici: "Posle raspada Hajderove stranke, koja je u vladi predlagala restriktivne mere prema strancima, zadatak preuzimaju veliki na najgori mogući način – kontaminirani su Hajderovim političkim otrovom, kao životno okruženje zagađeno nuklearnim otpadom."
Miloš Kazimirović
[objavljeno: 03.10.2006.]
