Izvor: Vostok.rs, 01.Mar.2012, 15:59 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Krvave lekcije bosanskog scenarija
01.03.2012. -
Deseta godišnjica proglašavanja nezavisnosti Bosne i Hercegovine od Jugoslavije.
Stručnjak: stručnjak Centra za proučavanje savremene balkanske krize Instituta za izučavanje slovenskih naroda RAN Ana Filimonova:
Pre dvadeset godina – 1. marta 1992. godine – vlasti Republike Bosne i Hercegovine koja je ulazila u sastav tadašnje Jugoslavije, izjavile su da su na referendumu pobedile pristalice nezavisnosti. Bukvalno u roku od nekoliko >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << nedelja teritorija „novorođene" države, uključujući i delove glavnog grada Sarajeva, bila je zahvaćena građanskim ratom na etničkoj osnovi. Pritom SAD i vodeće zapadnoevropske države ne samo da nisu pokušale da spreče konflikt, već su uložile maksimalne napore za njegovo raspirivanje. Duboki uzroci bosanske tragedije navode se u materijalu našeg dopisnika Pjotra Iskenderova.
Rat u Bosni i Hercegovini u periodu 1992-1995. godine se po svojoj okrutnosti izdvaja čak i na opštem fonu dramatičnog raspada Jugoslavije, koji je počeo od odvajanja Slovenije i Hrvatske i koji traje i danas u vidu neregulisane kosovske krize. Ukupan broj njegovih žrtava je i dan-danas nepoznat. Po nekim podacima, broj poginulih je dostigao 200 hiljada. U svakom slučaju, radi se o najkrvavijem oružanom konfliktu u posleratnoj Evropi. Obično se smatra da je jedinstvene Jugoslavija predstavljala žrtvu sve većih unutrašnjih međuetničkih i međukonfesionalnih protivrečnosti, na koje je uticao i spoljni faktor u vidu mešanja OUN, NATO, Evropske unije i islamskog fundamentalizma. To je u mnogome tačno, ali ne samo kad je Bosna u pitanju. U njoj su upravo spoljne sile doprinele raspirivanju sukoba.
Radi se o tome što je Bosna i Hercegovina išla ka svojoj nezavisnosti u toku nekoliko meseci. Još u oktobru 1991. godine republički parlament je usvojio „Memorandum o suverenitetu Bosne i Hercegovine". Dokument je donet prostom većinom glasova iako se po ustavu za ovakve odluke zahtevala kvalifikovana većina. U januaru 1992. godine pristalice izlaska republike iz sastava Jugoslavije, ogromna većina Muslimana i značajan deo Hrvata je inicirala sprovođenje referenduma. Plebiscit je održan u toku dva dana 29. februara – 1. marta 1992. godine, međutim, njegovi rezultati su bili unapred poznati. Srbi koji čine oko jedne trećine stanovništva izjavili su da žele da ostanu u sastavu jedinstvene države i bojkotovali su glasanje. Već 1. marta uveče vlasti u Sarajevu su izjavile da su pobedile pristalice nezavisnosti, a Srbi su izrazili spremnost da brane svoje interese.
Bilo je jasno da republika vrtoglavom brzinom pada u građanski rat i niz evropskih političara je pokušavao da spasi situaciju. Najtemeljniji plan su u ime evropske zajednice predložili britanski lord Piter Karington (Peter Carrington) i portugalski diplomata Žoe Kutiljero (José Cutileiro). On je predviđao pretvaranje Bosne i Hercegovine u konfederativnu državu na osnovu predaje većine ovlašćenja centralne vlade po mestma i strogu podelu ovlašćenja na svim administrativnim nivoima među Muslimanima, Srbima i Hrvatima. Zahvaljujući naporima posrednika lideri tri državotvorna naroda su pristali da potpišu 18. marta 1992. godine takozvani „lisabonski sporazum". Pod dokumentom je stajao potpis i tadašnjeg vođe Srba Radovana Karadžića – kojeg će Zapad kasnije proglasiti za glavnog krivca za rat u Bosni. Međutim, u stvari se umešao ambasador SAD u Jugoslaviji Voren Cimerman. On je 28. marta 1992. godine održao tajni sastanak s liderom Muslimana Alijom Izetbegovićem, na kojem je sudeći po informacijama koje su kasnije procurile u medije, zahtevao od njega da povuče potpis s dokumenta obećavši u razmenu za to da će u ime Vašingtona lobirati brzo međunarodno priznanje nezavisnosti unitarne Bosne i Hercegovine pod samo njegovim rukovodstvom. Istog dana Izetbegović je izjavio da se odriče Lisabonskog sporazuma. SAD, Nemačka i druge vodeće zapadne zemlje su uskoro priznale Bosnu i Hercegovinu, a na teritoriji republike su započete teške borbe.
Geopolitičke ciljeve, koje su Amerikanci imali u Bosni i Hercegovini, kasnije je otkrio uticajni kongresmen Tom Lantos. Po njegovim rečima, ulogu SAD u stvaranju muslimanske države u centru Evrope po zasluzi ne treba da ocene „sam odgovorni lideri muslimanskih država kao što je Indonezija, već čak i najraziličitiji pripadnici džihada". Upravo podrška Muslimanima i Albancima na Kosovu postala je za SAD ključni protivargument u polemici s islamskim svetom, koja je započela u drugoj polovini 1990-ih godina i zaoštrila se posle upada u Avganistan i Irak.
Međutim, proglasivši za glavnog neprijatelja u regulisanju bosanskog pitanja Srbe i istovremeno pružajući vojnu podršku i političku zaštitu Muslimanima u čijim redovima je ratovalo na hiljade mudžahedina iz Severne Afrike, zemalja Bliskog i Srednjeg istoka, SAD, Nemačka i druge zapadne države su praktično otvorile kapiju Evrope za radikalne islamiste. Na sličan način su nekoliko godina kasnije pružili sličnu podršku albanskom faktoru, koji predstavlja direktnu pretnju za stabilnost cele Evrope – objasnila je za „Glas Rusije" stručnjak Centra za proučavanje savremene balkanske krize Instituta za izučavanje slovenskih naroda RAN Ana Filimonova:
Ovaj proces je bezuslovno destruktivnog karaktera, ne samo za Balkan, već i za celu evropsku civilizaciju. Radi se o vrlo opasnom destruktivnom anticivilizcijskom faktoru, koji se pušta u Evropu. I u Bosni i Hercegovini, i u celini na Balkanu, NATO, Evropska unija i druge institucije su sprovodile sopstvene ciljeve. Međutim, rezultat njihove pasivnosti ili nasuprot tome, jednostranog mešanja, predstavlja destabilizacija čitavog regiona. I ako za Amerikance Balkan ostaje daleki poligon za vežbanje tehnologije „ograničenih ratova", delovanje Evropljana u bosanskom, a kasnije i kosovskom ratu je bilo slično i u mnogome nalik na samoubistvo.
Uostalom, ujedinjena Nemačka je imala svoje razloge kad je u pitanju Balkan. Glavni se sastojao u stvaranju u regionu svojih vojno-političkih utvrđenja, kao i uslova za prebaziranje tamo sa sopstvene teritorije američkih vojnih baza. Bratoubilački konflikt u Bosni i Hercegovini, zajedno sa zaoštravanjem situacije na Kosovu na najbolji mogući način je odgovaro ovom cilju.
Kako je pokazalo iskustvo rata u Bosni, snage, zainteresovane za raspirivanje vojnih konflikata često po svojoj moći i uticaju prevazilaze pristalice političkog regulisanja postojećih problema. Isprobavši 1990-ih godina na Balkanu scenario „humanitarnih intervencija" i drugih vojnih i podrivačkih operacija, vodeće zapadne države ga danas sve aktivnije primenjuju u drugim strateški važnim regionima sveta. A sama Bosna i Hercegovina još uvek nije u stanju da prevlada posledice krvavog međuetničkog raskola.
Izvor: Golos Rossii
