Izvor: Politika, 24.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Keltski tigar
U čemu je tajna irskog čuda pitaju se mnogi koji bi, valjda, želeli da ga ponove
"Da, novine su tačno pisale, sneg je pao u čitavoj Irskoj. Padao je na svaki delić mračne središnje ravnice, na brežuljke bez drveća, na Bog of Alen i još dalje zapadno u tamne buntovne talase Šenona. Padao je, takođe, na svaki delić pustog groblja kraj crkve na brežuljku gde je bio pokopan Majkl Fjuri..." setno je u završnici jedne priče slavnog Džemsa Džojsa ( Mrtvi") razmišljao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << glavi lik Gabrijel nakon što je doznao za izvesnog Fjurija koji se, nekada davno, zbog ljubavi prema njegovoj ženi Greti, razboleo i umro.
Pre toga Džojsu se u polumraku pričinjavalo da vidi tog mladića kako "stoji ispod mokrog drveta". "I druge su prilike počele izranjati iz mraka", napisao je slavni Irac koji je možda bolje od ostalih mogao da oseti "prostranstva u kojima prebiva beskrajno mnoštvo mrtvih". Svuda oko njega. U Irskoj. Nesrećnoj zemlji koju su još pre Hrista naselili Kelti, narod za koji su neki, na osnovu jezika, zaključili da ima veze – sa nama. Čija je sudbina, uostalom, i bila donekle nalik na irsku.
Njih su, doduše, porobili Englezi. Oteli im zemlju i podelili je svojim lordovima, a lokalno stanovništvo ostavili da životari u groznoj bedi. Vekovima. Reformisana crkva koju su okupatori doneli Ircima, vernim katolicima, potom je, dabome, samo dodatno podgrevala konflikte na ostrvlju koji, eto, i dan danas traju.
Bekstvo iz otadžbine
Beda i besposlica, praćene stalnim bunama oterali su mnoge iz otadžbine. U Irskoj je, recimo, 1840. godine živelo oko osam, a početkom 21. veka upola manje stanovnika. I danas ih, kažu, ima više u Americi, nego u Irskoj. Ti ljudi koji su nekada u novi svet nosili, uglavnom, samo svoje pesnice vremenom su se, međutim, povratili.
Mada im je deo ostao u Engleskoj (Alster, Severna Irska), oni su, nakon građanskog rata (1923), uspeli da se izbore za nezavisnost koja im, međutim, nije donela ekonomski prosperitet. Vlasti Republike Irske želele su, valjda, da dokažu kako samostalnost znači, zapravo, "samodovoljnost", pa i to beše izvor nedaća. Veliki porezi, zabrana stranog vlasništvo i slično dali su, po mišljenju ekonomista "perverzne" rezultate. Privreda je nastavila da šlajfuje, a Irci da – beže iz zemlje. Sve dok se u jednom času Irci nisu uvidele sve "čari slobodnog tržišta".
Još pre no što su (1973) zajedno s Britanijom ušli u EEZ, njihove vlasti su, recimo, stale da redukuju takse. Strane kompanije su, zauzvrat, otvorile hiljade novih radnih mesta. Slobodan pristup zajedničkom tržištu je, onda, doneo – pravi bum. Pre svega u poljoprivredi.
Sredinom osamdesetih godina 20. veka, dakle u vreme kada je MMF i u ovoj zemlji žario i palio, stopa irske nezaposlenosti dostizala je zabrinjavajućih 17 procenata. Početkom ovoga veka besposlica je, međutim, pala na jedva 4,7 odsto. Irci su, štaviše, iz sveta počeli da se vraćaju kući, a strani radnici – da dolaze! Stope privrednog rasta znale su poslednjih 15 godina neprekidnog napretka da rastu i po deset procenata godišnje, pa je ova država, poput onih azijskih, najposle, sasvim opravdano, dobila novi epitet – "keltski tigar".
Čarobni napitak
Mnogi, pa i ovdašnji političari i ekonomisti, upinjali su se stoga, u novije vreme, da proniknu u tajnu irskog recepta ne bi li ga eventualno na sebi samima isprobali. Jedni su ukazivali na jak obrazovni sistem. Drugi na ulogu EU (Irska je u pogledu finansijske pomoći uvek važila za miljenika, mada joj je ta pomoć u novije vreme osetno smanjena). Treći na ulogu države... Pre bi se, međutim, dalo reći da su Irci svoj čarobni napitak smućkali od povećeg broja sastojaka, čiji se sastav, dabome, ne može objasniti u baš nekoliko rečenica.
Vredelo bi, recimo, pomenuti pojedine autore (profesor Džejms Barnam) koji među objašnjenja za irsko čudo stavljaju, čak, i izuzetno visoku stopu prirodnog priraštaja. Ili, pametnu ideju irske vlade da krajem devete decenije prošlog veka, kada je porez izbegavalo da plati, čak, 58 odsto kompanija, amnestira poreske delinkvente, nakon čega se u državnu kasu slilo petnaest puta više novca od očekivanog! Ne bi valjalo zaboraviti ni da je tamošnja vlada, ispravno zaključila da bi po reforme korisno bilo da prethodno s poslodavcima, sindikatima i seljacima utanači kakav dugoročni program nacionalnog oporavka.
Reforme su se, pri tom, pretežno sastojale od liberalizacije i "deregulacije" – bez premca. Privatizovane su najvažnije, ali i najneefikasnije, radničkom klasom prenapučene kompanije (telekomunikacione prvo). Stranim ulagačima su ponuđene velike olakšice. Državna potrošnja drastično je smanjena, a ono što bismo mi nazvali "zahvatanja iz privrede" stvarno svedeno na minimum. Tako su se irski porezi svrstale među najmanje u svetu.
Rezultati se, onda, nisu mogli prikriti. Prema proceni Svetske banke bruto proizvod po stanovniku koji pre dve decenije nije stizao ni do dve trećine britanskog, odavno ga je nadmašio a ove godine dostigao je, već, 40.150 dolara! Vremena su se, srećom (po Irce), dakle, sasvim promenila. A koliko, mogao bi, uostalom, da posvedoči i slučaj na početku pomenutog Džemsa Džojsa kome je pre otprilike jednog veka izdavač, punih šest godina, odbijao da objavi "Dablince". Razlog je bio ozbiljan. Pornografija! Knjiga je, naime, sadržala i jednu ovakvu skaradnu rečenicu: "Nastavila je dobacivati drske poglede, često menjajući položaj nogu, a kad je odlazila, okrznula se o njegovu stolicu..."
Rodoljub Gerić
[objavljeno: 24.09.2006.]
