Izvor: Vostok.rs, 12.Nov.2014, 15:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju sa Savom Rosić: Precima svi polažemo račune!
12.11.2014. -
Vremenima kada su ljudi mnogo više umeli da vole, poštuju, da znaju šta je odanost, dostojanstvo, odgovornost prema precima, rodu, budućim pokolenjima. Kročili smo, dakle, u daleki svet predačkih legendi, nedokučivu božansku istinu satkanu od lepote, od zlatnog carstva prirode. U svet časti i morala! U orbitu nade!Ovde priroda daruje, pamti, štiti, presuđuje, opominje proklinje i surovo kažnjava. Slovenska mitologija je nažalost u Srbiji skoro nepoznata. Tako >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << su izgubljna brojna saznanja, dragocene legende, tajanstvena kazivanja. Ivo Andrić je pisao i govorio da narod bez legendi- i nije narod! Ponekad, baš te legende čoveka teraju da traga za istinom. I sam Andrić je stvaralački tanano, maestralno hodao stazama legendi, istorije… I nikada nije bilo uzalud!
Romaneskno kazivanje o velikom miroljubivom slovenskom narodu koje je verno uzvraćalo poštovanjem, strahopoštovanjem prema predačkom zavetu je vrlo dragoceno… Bog ili priroda su JEDNO i neraskidivo! ONI - naši slovenski preci to su dobro znali. Knjiga je za nauk i možda je stigla u poslednjem trenutku da kod mlađe čitalačke publike probudi želju za traganjem prema našim dubokim slovenskim korenima. A oni su daleki, mnogo dublji, i za čovečanstvo značajniji, nego što smo u stanju da zamislimo, naslutimo.
Prevodilac Sava Rosić - „ Valkiru”, ruski roman o slovenskoj junakinji , ženskom vitezu stilski je vešto izvajala i naterala nas na dublja razmišljanja.
Savremene ruske književnosti u Srbiji ne bi bilo bez, naših prevodioca koji u senci –mesecima, godinama uporno rade. I moraju uvek da nađu pravu REČ. To je teško. Posao prevodioca je rudarski, iscrpljujući, posebno kod nas u Srbiji – je i u zapećku. Savi Rosić „Valkira” je jedna od desetak prevedenih knjiga.
–Šta vredi nešto znati a ne preneti drugome? Kad se već tako desilo da sam dobro naučila ruski i zahvaljujući tome pročitala značajne knjige, osetila sam potrebu da to omogućim i onima koji ne znaju ruski. Pogotovo u ova vremena kada su sve ale i vrane, teoretski dobro potkovane, sa svih strana spopale naš nesrećni narod – izuzetno je važno da svako učini ono što zna i ume. Jer, život nije samo: u se, na se i poda se… Njegoš reče „su čim ću pred Miloša izaći“? Tolikoj časti se ne nadam, ali znam da ću polagati račune svojim precima: na šta sam upotrebila tako skupo plaćen život? Pošto sam prevodilac, a smatram da svako treba da radi samo ono što ume – to znači da, dok mogu, treba da prevodim.
Činjenica je da prevodilac mora odlično da oseti, razume knjigu, poznaje književnost, pravopis, gramatiku, rusku, sem srpske, ali i mnogo više od toga. Od trenutka kada se latite posla, Vi počinjete da „živite“ knjigu i na maternjem jeziku. Kroz kakva iskušenja prolazite i koliko je to svaki put za Vas izazov?
–Velika je to borba sa svakom knjigom! Kada sam uradila „prvu ruku“ prevoda prve knjige, doživela sam razočaranje. Prevod se skljokao poput beživotne krpe. Pomislila sam kako srpski nije u stanju da se „nosi“ sa ruskim. Ali je u meni odmah proradio naš inat pa sam se latila učenja srpskog! I otkrila da srpski itekako može preneti sve tančine ruskog. Kad biste samo znali koliko mi je zadovoljstvo to otkriće donelo! Uopšte, svima preporučujem da čuvaju jezik koji su pokolenja naših predaka toliko pomno i s ljubavlju razvijala i usavršavala. Pogledajte u bilo kojem rečniku stranih reči: svaka tuđica ima više značenja. Šta to znači? To znači da nam jezik skraćuju, bogalje. Čemu „implementacija“ kad imamo „sprovođenje“, „primena“. Ili „procesuiranje“, koje bih i mogla prihvatiti, ali primenjivo na Srbe u haškom tribunalu: čim uđu u proces – ishod se zna. A vrhunac besmisla predstavlja „BHS“ jezik, dok se isto načelo ne primenjuje na „EAA“ koji je zadržao naziv „engleski“. Ili ono „vau!“ koje je na engleskom uzvik oduševljenja ili čuđenja, dok se kod nas tako označava lajanje pasa. Najzad, jezik nam kvare i neprimerenom upotrebom srpskih reči. Svaki put se naježim kada čujem: „ova zemlja“ ili „ovaj narod“. Tako nešto mogu govoriti jedino „eksperti opšte prakse“ koji su samo na gostovanju iz zemlje u zemlju. Niko nema pravo da tako vređa sopstvenu zemlju, jezik ili narod.
Kakav je Vaš „susret“ sa Valkirom?
–Sve je počelo time što sam sestri Ružici, pošto voli naučnu fantastiku, iz Rusije donela roman „Vukodav“ Marije Semjonove. Ona je godinama prevodila s engleskog „Konana“, pa joj je na kraju dodijalo koliko je sve to uprošćeno i daleko od Rusa te je napisala „odgovor“ na „Konana“ – roman epske fatastike o mitskoj prošlosti Slovena. Sestra je odlučila da ga prevede na srpski. Pošto je istoričar umetnosti, a ruski je sama naučila, ja sam joj pregledala prevod i prepevala pesme, kojih u romanu ima dosta. Posle „Vukodava“ je prirodno usledila „Valkira“, pošto mi se svidelo kako Marija Semjonova piše – njoj radnja predstavlja tek povod za šire razmatranje. Zato će možda biti razočarani oni koji očekuju neverovatan sled pustolovina, ali ako neko želi da doživi prošlost, u romanima Marije Semjonove će pronaći ono što traži. A istorija je učiteljica života – možda zato i traže da „raskrstimo sa svojom mračnom prošlošću“… A Puškin tako lepo reče:
Dva su čuvstva vavek bliska svima –
I u njima srca hranu ištu:
Ljubav prema rođenom ognjištu,
Ljubav k roditeljskim grobovima.
Kroz koje ste faze prolazili dok ste prevodili „Valkiru“, u koje ste sve svetove uplovili i šta ste naučili?
–Uvek iznova kroz istu fazu „kako su Srbi zvali…“ Na primer, „čizme“ smo preuzeli od Turaka, i reč „pantalone“ je tuđica, ali još uvek nisam otkrila stari naziv za njih, tako da je u romanu ostalo „čakšire“… Morala sam uzeti „Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika“ koji SANU izdaje od 1959. godine, a dosad je u 17 tomova stigao tek do reči „Opovo“, pa ga reč po reč pročitati. Preostali deo sam pročitala u rečniku „Matice srpske“ u 6 knjiga. Uzgred, otkrila sam mnogo lepih srpskih reči nepravedno zamenjenih tuđicama. Ne čudi me, jer tome je Sergej Kara-Murza u svojoj „Manipulaciji svešću“ posvetio čitavo poglavlje. Najkraće rečeno, svaki zanat ima svoj alat, a alat mišljenja su pojmovi. Ako su nam oni nejasni, ili ih pogrešno shvatamo, kako ćemo onda, čak ne ispravno već uopšte, i misliti! Tada nam ne preostaje ništa drugo do da prihvatamo ono što nam naturaju svakojaki gurui (znate ono „mora da je mlogo pametan, ništa ga nisam razumeo“). A naučila sam, između ostalog, da „progres“ zapravo znači „srljanje u propast“. Jer, više nema one ozbiljnosti koja je bila svojstvena našim precima, toliko toga činimo ne pitajući se „čemu to“, naprosto zato što „svi tako rade“. Naši preci su osećali odgovornost – prema višnjim silama, prirodi, precima… za razliku od savremenog naraštaja koji većinom na sve strane govori samo o „pravima“.
Šta je u svemu najlepše, a šta najdirljivije?
–Najlepše je to što sam osetila taj tajanstveni svet, dodir sa našim dalekim precima. Na kraju– šta znači pravoslavna sabornost? Naš narod ne čine samo oni koji sada žive, već i naši preci i potomci. Kada bismo toga bili svesni, štošta bismo u svom životu preispitali. Potrudili bismo se da živimo tako da nas se preci ne postide, a potomci da se nama ponose. Za mene kao ženu najdirljivije je bilo ono u čemu sam sebe prepoznala – podnaslov romana glasi „Onaj koga uvek čekam“. Raduje me što je makar Zima Željenovna (Valkira) svoga čoveka dočekala. Neka mi budući čitaoci „Valkire“ oproste što otkrivam kraj romana.
Koliko ste vezani za Rusiju, ruski narod i književnost?
–Neko bi rekao da sam „rusofil“, ali ne mislim tako. Ja sam rodoljub (tu reč sada zamenjuju tuđicom „patriota“, kako se zove i raketa za „humanitarno bombardovanje“), volim svoj narod, a moj i ruski narod imaju iste pretke, tako da je to jedno te isto. Sem toga, ruski jezik za nas predstavlja najlakši ulaz u riznicu svetskih znanja, pošto su Rusi pozamašan deo sami stvorili, a ono što nisu – sve su preveli. A svako od nas u svojoj struci može koristiti ruski, čak i ako ga ne zna! Na primer, ako ne znate engleski, ništa vam ne vrede njihove knjige. Zato u ruskim – odovud, odonud, uz pomoć rečnika, prepoznavanja sličnih reči, razumevanja osnovnih termina – ipak možete dokučiti smisao. Istorija nas uči da Rusi i mi imamo zajedničku sudbinu – kad god je njima bilo teško, i mi bismo nagrajisali! A na sve one nadobudne (pomno smišljene) zamerke – „teško onom koga Rusi brane“ – uzvraćam: hvala im i na tome što nas nikada nisu napali ni bombardovali!
Koju je knjigu bilo najteže prevesti?
- Znate, prevodilac je jedina struka u kojoj (zasad) nema specijalizacije. Obućar je „nadležan“ za obuću, krojač za odela, i samo prevodiocu daju tekst i kažu – prevedi. Tekst može biti o svemu i svačemu, počev od uputstva za korišćenje nekog uređaja pa sve do lepe književnosti. Pošto osećam veliku odgovornost kako prema svom imenu tako i prezimenu, trudim se da svaki prevod bude ono najbolje što mogu postići. Tako da se u svaku oblast prvo moram „udubiti“ kako bih smelo mogla svoj prevod potpisati. U tome mi prilično pomaže i nedavno naučno dostignuće – internet. Pošto su svi rečnici prilično stari (i ne uvek tačni), a život se ubrzano menja, bez ruskog pretraživača teško da bih rešila mnoge probleme na koje nailazim.
Da li ste ikada dobili neko zvanično priznanje?
–Za prevod „Vukodava“ Marije Semjonove sa sestrom Ružicom dobila nagradu Društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“ iz Beograda, što me je oduševilo. Dokazuje da i u sadašnje vreme, kada smo često u prilici da vidimo ono „ja tebi – ti meni“, ima ljudi koji sude „ni po babu, ni po stričevima“. Nagrađena sam i Gramatom Bojnog udruženja „Steg“ pri Međunarodnom fondu slovenske pismenosti i kulture iz Rusije za aktivan razvoj vojno-rodoljubivog vaspitanja u Srbiji i doprinos razvoju rusko-srpskog prijateljstva. To sam dobila zbog prevoda za sajt www.srpska.ru sa kojim sarađujem. Taj sajt drži Aleksandar Kravčenko, RVI Vojske Republike Srpske. Igrom slučaja sam došla u dodir sa njime, i kada me je zamolio da prevodim za sajt – zar sam mogla odbiti mladića koji je sa 20 godina potegao čak iz Kazahstana da brani moj narod! Tako je nastao srpski odeljak na sajtu, koji toplo preporučujem svima koji žele da saznaju nešto o Rusiji i Rusima, čega u našim „slobodnim i nezavisnim medijima“ nema. Kod nas uglavnom objave samo kad se – ne daj Bože! – desi neka eksplozija ili sruši avion. Pa i onda je to većinom prevedena vest „CNN“ ili nekog sličnog glasila.
Šta sada prevodite?
–Sada „glačam“ prevod romana „Moje posmrtne pustolovine“ Julije Nikolajevne Voznesenske, poučne pripovesti koja slikovito opisuje šta nas čeka posle smrti. Žao mi je što nešto slično nisam bila u prilici da pročitam u mladosti – kolike bih samo zamke izbegla! Istovremeno radim na knjizi S.G. Kara-Murze „Demontaža naroda“ (autor je smatra najvažnijom u svom stvaralaštvu). A to je upravo ono što nam se sada dešava! Posle toga je na redu roman „Lanselotovo hodočašće“ Julije Voznesenske, nastavak romana „Kasandrin put, ili Pustolovine s makaronama“ koji je, kako čujem, dobro primljen kod naših čitalaca. Kao što vidite, prevodim samo ono što smatram važnim – sve sam knjige (sem jedne) prvo prevela, pa tek onda tražila mogućnost objavljivanja. Doduše, poslednjih godina je sve teže i teže objaviti ono što prevedem, tako da sam zahvaljujući susretu sa divnim ljudima i sama morala zaploviti u izdavačke vode. Prvo mi je jedna hrabra žena koja se dvadesetak godina istrajno borila za knjižaru „Nikola Pašić“ , reč je o velikom pregaocu, izuzetnoj ženi pokojnoj Ljiljani Tanić , koja je ponudila saradnju, u želji da „Manipulacija svešću“ Sergeja Kara-Murze ipak izađe na srpskom. Pomenutu knjigu sam tri godine prevodila, a potom tokom četiri godine niko nije ispoljio zanimanje za nju. Kasnije je čak neko skenirao prvi deo knjige i postavio na internet. Zatim sam, oduševljena saznanjem da postoje, „Dverima srpskim“ ponudila saradnju oko izdavanja romana „Valkira“ i „Kasandrin put“. Znate, veliku nadu mi uliva takva omladina koja, uprkos tome što je sve sada sračunato na to da se mladi zaluđuju prekraćivanjem vremena po splavovima, kafićima i sličnim mestima, ili gledanjem i čitanjem raznoraznih strava i užasa (više ni crtane filmove ne mogu da gledam, a ni to nije slučajno tako), ipak nije podlegla veštom navođenju na pogrešan put. I na kraju, tako mi je uspelo da posle dve godine čekanja „Valkira“ ipak izađe na ćirilici Bilo je i pokušaja, pritisaka da podlegnem nagovoru i prebacim prevod u latinicu kako bi roman „uopšte” bio objavljen.
U prevoćenju Vam pomaže ponekad i sin?
–Petar je istoričar, i on je završio Moskovski državni univerzitet „M. V. Lomonosov“, tako da mi dosta pomaže u onim oblastima u kojima sam „tanja“ (pogotovo vojnoj). Sem toga, izveštio se i u otkrivanju slovnih grešaka . A lično je preveo na ruski knjigu „Za šta su optuženi“ (odgovor generala Dušana Vilića i Duška Todorovića na hašku optužnicu), što je u Rusiji objavljeno zajedno sa „Optužujem“ (uvodnim delom odbrane Slobodana Miloševića) u mom prevodu. Uzgred, u Rusiji je izašla i knjiga „Govore svedoci odbrane; Suđenje Slobodanu Miloševiću“ u kojoj sam prevela svedočenja akademika Koste Mihajlovića i Mihajla Markovića. To smo učinili besplatno, smatrajući to svojim doprinosom borbi za istinu o srpskom narodu.
Razgovarala Biljana Živković
Izvor: srpska.ru
