Izvor: Politika, 19.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Disidentski dani
"Naslućivao sam da ću biti uhapšen", sećao se Đilas svojih razmišljanja. Ali daleko od toga da je odustajao
Da li je bilo toliko davno da je za nas izgubilo svako značenje – na današnji dan pre 50 godina Milovan Đilas je uhapšen pod optužbom za "neprijateljsku propagandu"? Nema više partije koju je optužen da je izdao ni međunarodnog pokreta kojem je ona pripadala. Nema ni zemlje u kojoj je živeo i za koju se borio.
Ono što je tada kao senzacionalna vest punilo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << novinske naslove širom sveta danas deluje skoro kao šaljiva zagonetka. I sami pojmovi "disident" i "disidentstvo" izgubili su onaj zloslutni odjek i izašli su iz upotrebe. Sa čim danas da se ne složimo – korporacijskim preuzimanjem? Multinacionalnošću? No, u vreme Đilasa i manjih disidenata postojala je monolitna partija koja se zvala komunistička. Moskva je bila merilo po kojem se određivalo šta sme, a šta ne sme da se kaže. Izvor opšteprihvaćene mudrosti, mada ne baš centar univerzuma. Svet je bio podeljen na Istok i Zapad, a između je bila zanemarljiva Jugoslavija.
Jedan događaj iz današnjih dana ima sasvim malu sličnost sa tim iz 1956, a to je nemir izazvan protestima na ulicama Budimpešte.
Površni posmatrač mogao bi da uoči paralelu u činjenici da je meta ovogodišnjih demonstracija umereno socijalistička vlada. Ali to nije ništa u poređenju sa okrutnim staljinističkim režimom koji je vladao kao personifikacija Moskve do istinske pobune pre pola veka.
Kako je kasnije pričao, u njemu, Đilasu, veteranu jugoslovenske revolucije, pobuna je tinjala mesecima, počev od Staljinove smrti 5. marta 1953. Kasnije je shvatio da je Tito reagovao sasvim suprotno. Staljinov odlazak za Tita je bio signal da je slobodan da "učvrsti ideološko jedinstvo" i "blokira demokratizaciju, prvenstveno u domenu ideja". Odmor od staljinističkih metoda u kojem je Jugoslavija počela da uživa po izbacivanju iz Informbiroa – Bloka – za Tita je bio završen.
Đilas je, s druge strane, samo sedam meseci posle smrti diktatora u Moskvi počeo seriju komentara u "Borbi" koja je kulminirala njegovim proterivanjem sa partijskih funkcija na specijalnom plenumu u januaru 1954. i sa svih funkcija u vladi. Članak u kojem predlaže "borbu za nove i konkretne demokratske oblike" za Tita je bila kap koja je prelila čašu. Đilas ga je provokativno nazvao "Revolucija".
Samo nekoliko dana pre plenuma, Stari (kako je Đilas zvao Tita) pozvao je svog dotad omiljenog sina, koga je zvao Đido, i ostale svoje bliske saradnike, Aleksandra Rankovića i Edvarda Kardelja, da diskutuju o sledećim potezima, uključujući Titov zahtev da Đilas podnese ostavku na mesto predsednika Narodne skupštine. Tito je imao 65, a Đilas 42 godine. Bio je to poslednji put da su se ovi ratni drugovi sreli. Raskid s prijateljima "bio je za mene potresniji od bilo kog sukoba zbog ideja", napisao je kasnije.
Na plenumu su ga napali gotovo svi članovi Centralnog komiteta. Sam je zatim napustio partiju.
Zbog intervjua "Njujork tajmsu" u kome je kritikovao političku situaciju u Jugoslaviji i zahtevao da se dozvoli opoziciona partija radi demokratizacije društva, Đilas je 24. januara 1955. osuđen na kaznu zatvora od osamnaest meseci, uslovno na tri godine.
Đilasa su pratili – i prisluškivali – u stanu u centru grada. Većina ga se klonila. Radio je na svojoj istoriji-autobiografiji "Besudna zemlja".
Predao je rukopis Srpskoj književnoj zadruzi u proleće 1956. i bio je krajnje obeshrabren kad je čuo da je zvanično odbijena kao "previše cerebralna", a zapravo po naređenju Rankovića.
Bila je to još jedna prekretnica za njega. Pošto je izbačen iz političkog života i ime mu bilo ocrnjeno, suočavao se sa "pokušajima moćnika da ga duhovno dokrajče kao pisca". Rukopis "Besudne zemlje" tada je poslat jednom američkom izdavaču i on je počeo da piše političku studiju "Nova klasa". Završio ju je za tri meseca.
Odatle je vodio samo mali korak do njegove odluke da svoje otpadništvo od domaćih aspekata komunističke teorije i prakse proširi na međunarodni nivo.
Teren je bio pripremljen reakcijama širom Istočne Evrope na Hruščovljevu javnu osudu Staljina na 20. kongresu Komunističke partije Sovjetskog Saveza u februaru 1956. Na studentskim demonstracijama 23. oktobra u Budimpešti brzo se skupilo 200.000 ljudi. Dva dana kasnije sovjetski tenkovi su otvorili vatru na masu. Usledila je zlokobna pauza dok nisu postavljeni novi mađarski lideri, a sovjetsko rukovodstvo promišljalo je sledeće poteze. Odluku je ubrzao novopostavljeni premijer Imre Nađ. On je 1. novembra objavio povlačenje Mađarske iz sovjetskog Bloka.
Susedna Jugoslavija je bila duboko uvučena u mađarski debakl, i otvoreno i prikriveno.
Otvoreno, Savet bezbednosti UN razmatrao je 27. oktobra rezoluciju kojom je osudio prvu sovjetsku intervenciju u Mađarskoj. Jugoslavija se uzdržala od glasanja. Dva dana kasnije Đilas je potražio dopisnika AFP-a iz Beograda i dao mu izjavu u kojoj je otvoreno osudio tu uzdržanost.
Istovremeno, u potpunoj tajnosti, Hruščov i njegov glavni saveznik Georgi Maljenkov odleteli su u Poljsku, Rumuniju i Bugarsku da razmotre sve goru situaciju u Bloku. Drugog novembra su odleteli u Pulu, a onda brodom prešli mali kanal s nemirnim vodama do Briona da se o mađarskoj krizi posavetuju sa Titom, Kardeljem, Rankovićem i ambasadorom Veljkom Mićunovićem. Trećeg novembra vođe u Kremlju su odlučile da slome mađarske buntovnike. Tenkovi su krenuli te noći. Sledećeg dana Imre Nađ i još 41 Mađar potražili su utočište u jugoslovenskoj ambasadi u Budimpešti.
"Naslućivao sam da ću biti uhapšen", sećao se Đilas svojih razmišljanja. Ali daleko od toga da je odustajao. Jedanaestog novembra dobio je telegram od "Nju lidera", uglednog njujorškog socijalističkog časopisa, sa molbom da napiše analizu političkog ciklona koji je harao sovjetskim Blokom. "Imao je članak u pisaćoj mašini i samo je čekao da ga neko zatraži", prisetio se njujorški urednik njegovih reči.
"Oluja u Istočnoj Evropi" objavljena je 19. novembra. Istog dana policija je došla u stan u Palmotićevoj 8, gde je porodica Đilas živela već dve godine, i uhapsila ga. "Rominjala je hladna kiša", zapisao je.
Tako je započela prva od ukupno devet godina iza rešetaka u komunističkoj Jugoslaviji, tri puta duže nego što je robijao u zatvorima Kraljevine Jugoslavije (1933-1936). Hruščov je u Moskvi prokomentarisao ambasadoru Mićunoviću: "Dobro ste rešili problem sa Đilasom. Čestitamo vam."
"Oluja u Istočnoj Evropi" bila je u nekim aspektima polemička. Ali sadržala je moćno proročanstvo i pronicljivu analizu. Njeno glavno predviđanje da "revolucija u Mađarskoj znači početak kraja komunizma uopšte" bila je ispred svog vremena više od tri decenije. U glavnoj analizi tvrdi se nešto što je malo ko od komunista ikada uspeo da shvati: da, bez obzira na to što neki veruju da mogu da reformišu komunističku doktrinu i praksu, to predstavlja iluziju.
Onda i kasnije Đilas se borio ne samo sa Titom i sovjetskim Blokom nego i sa samim sobom. "Morao sam da se borim za svoj moralni i duhovni opstanak, svoj razum i svoj život... Morao sam da prevaziđem ideju lenjinističkog komunizma za koju sam se borio cele svoje mladosti. ("Tamnica i ideja" – 1982.) A to se nije dogodilo preko noći. "Čitalac može steći utisak da su se moje ideje uobičavale jednostavno, korak po korak, bez imalo kolebanja. Nije bilo tako." ("Vlast i pobuna" – 1983.)
"Ne može biti nikakve sumnje da sam kasnije zatvoren zbog odlučnosti da se poprave odnosi sa sovjetskom vladom", zaključio je kasnije. ("Druženje s Titom" – 1980.)
Osuđen prvobitno na tri godine teškog rada, i jedno vreme na "samicu", bio je na putu da postane najčuveniji disident u komunističkom svetu. Njegov status je potvrđen objavljivanjem "Nove klase" u septembru 1957, što mu je donelo još sedam godina zatvora.
Nastavio je da piše i razmišlja: "'Politika' je juče objavila da je ubijen Imre Nađ, na neki način mi ga je žao. Uvek sam osećao da smo u mnogim pogledima slični." ("Delovi života", 15. jun 1958.) "Čovek ne može da živi bez ideala, a oni su opet nestvarni." (Isto, 20. jun 1958.)
Da, jeste bilo davno kada je Milovan Đilas uhapšen zbog podrške mađarskim pobunjenicima. Ali njegovo žrtvovanje nije izgubilo značenje.
(Autor je dugogodišnji dopisnik "Njujork tajmsa" iz Beograda)
Dejvid Bajdner
[objavljeno: 19.11.2006.]
