Izvor: B92, 22.Nov.2010, 12:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
NJF2010: Zvezde i heroji iz senke
Najznačajniji vojvođanski džez hepening opravdao je i premašio očekivanja verzirane žanrovske publike.
Zamislite na trenutak da ste inostrani ljubitelj džeza koji se nekom zgodom našao u Srbiji tokom jeseni. Nakon Valjevskog džez festivala (sredina oktobra) dočekali bi vas Beogradski, Inđijski i Šabački (kraj meseca), ali ne biste mogli sve da ih propratite jer se održavaju u isto vreme. U novembru sledi Jazzire u Subotici, a nedelju dana pre Jazz & Blues >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << festivala u Kikindi i Novosadski Jazz Festival. Takoreći, džezerski raj!
Za domaće zagrižene ljubitelje džeza situacija deluje malo drugačije, jer svesni smo da nas posle ovih par intenzivnih meseci čeka pola godine koncertne suše. Imali bismo dovoljno motiva i argumenata da negodujemo zbog takve situacije, ali govorićemo o tom potom - uživajmo dok sezona džeza traje.
A kulminacija te sezone odigrala se tokom proteklih nekoliko dana u Novom Sadu (18-20. novembar), na poslednjem iz trilinga velikih domaćih festivala. I dok je Nišville fokusiran na dobar provod i zabavu koja ne mora nužno da uključuje džez bendove, a Beogradski Jazz Festival dovodi velike svetske zvezde raznih generacija, organizatori u Novom Sadu ponajviše lutaju u potrazi za identitetom i osciliraju u kvalitetu izvođača.
S druge strane, koncepcijska neodređenost i često angažovanje autsajdera savremene scene (malo poznati nemački saksofonista Uwe Plath je, recimo, čak tri puta pohodio Novi Sad za poslednjih 12 meseci!) se svake godine kompenzuju relevantnim imenima svetskog džeza (prošlog novembra su to bili legendarni Coltraneov pijanista McCoy Tyner i još jedan klavirski superstar u naponu snage - Brad Mehldau), pa se festival iznova pokazuje uspešnim i veoma značajnim u domaćim, ne samo pokrajinskim okvirima.
Ove godine je konačno uspostavljena preko potrebna ravnoteža u kvalitetu izvođača, a valja pohvaliti i niz programa koji se odigrao u uvertiri festivala - koncerte brojnih domaćih džez sastava, među kojima se izdvojila promocija debitantskog izdanja Pannonia Projecta, novog benda basiste Vladimira Samardžića. Šarolika skupina renomiranih domaćih džez muzičara (Kristijan Mlačak - saksofon, Marko Đorđević - truba, Aleksandar Bahun - klavir, Petar Radmilović - bubnjevi) zvuči veoma uverljivo, pa je šteta što nisu dobili priliku da nastupe u glavnom programu pred znatno većim brojem ljudi.
Glavna zvezda prve festivalske večeri nesumnjivo je bio bend Wallacea Roneya, renomiranog trubača koji svakim gestom na bini otkriva da mu je Miles Davis uzor i inspiracija. Odelo sa šljokicama, tamni cvikeri, i mladi bend kojim je okružen, vizuelna su referenca na Milesove sedamdesete i iskorak u fjužn avanturu, što se oseća od prvih taktova i u samoj muzici.
Snažan gruv i fank se smenjuju s tvrdim solima duvačke sekcije, a 20-ominutna uvodna numera kulminira džemovanjem klavijatura, bubnjeva i kontrabasa. Kako svirka odmiče tako se i Roneyjev fokus pomera ka akustičnom ugođaju, sve do užurbanih bi-baperskih sola u finišu seta. Šetnja kroz istoriju džeza od četdresetih do sedamdesetih godina prošlog veka, uz razigran bend i prekaljenog frontmena - dobitna je kombinacija za vrhunski džez koncert!
Prijatno iznenađenje je bio uvodni nastup David Friedman Tambour Trija, koji je izvukao gotovo maksimum iz neobične vibrafon-kontrabas-saksofon postavke - najviše zahvaljujući raznovrsnom i veoma emotivnom duvačkom performansu Petera Wenigera. Moderne post-baperske snage, Abraham Burton-Eric McPherson Quartet, zavodile su solo deonicama dvojice šefova na saksofonu i bubnjevima, no koncept je ovde ipak ostao snažniji od interpretacije. Konačno, Scott Hamilton Quartet je ponudio bolno predvidivu sešn svirku kakva više priliči klubu nego velikoj festivalskoj bini, i ovo će se pokazati kao jedini kapitalni promašaj organizatora.
Pred prepunom salom Srpskog narodnog pozorišta, drugog je dana zabriljirala nekadašnja Novosađanka s aktuelnim prebivalištem u Austriji, pevačica Matilda Leko. Naizgled konvencionalna postavka (klavir, kontrabas, bubnjevi) iznedrila je niz aranžerskih iznenađenja i nadahnutu svirku čitavog benda, umesno i diskretno koketiranje s etno melosom i neparnim ritmovima, te besprekornu vokalnu interpretaciju u kojoj se našlo mesta i za školske vokalize, i za ekspresivne avangardne tehnike na tragu Ive Bittove.
Znatno je manje ljudi ostalo posle ponoći na koncertu saksofon-superstara Chrisa Pottera (gostovao 2005. na Beogradskom Jazz Festivalu kao član Dave Hollandovog benda), a najuporniji su imali šta videti - demonstraciju vrhunskog modernog džeza s odmerenim fank i rok elementima, vešto raspoređena sola između šefa benda, klavijaturiste Craiga Taborna i gitariste Adama Rogersa, kao i kohezivnog faktora Natea Smitha na bubnjevima. Iza naizgled jednostavnih tema-solo-tema formi, pažljivim ušima se razotkrivao niz sofisticiranih finesa i trijumf benda nad pojedincem, premda je kroz niz uzbudljivih partitura valjano proslavljen i starodžezerski kult individualca-virtuoza.
U ostatku večeri, Elvis Stanić i njegov Jazz Ex Tempore pružili su prijatan ugođaj za ljubitelje gitarskog džeza i Pata Methenyja, dok je oduševljenje publike (mada ne i pisca ovih redova) izazvao češki big bend Milana Svobode. Uvek je lepo čuti veliki orkestar koji se odmakao od Counta Basieja ka savremenom zvuku, no ovde je bilo upadljivo odsustvo koherentne aranžerske ideje, pa su fank-latino-rok-avangardni uticaji nabacani na gomilu bez iole jasnog redosleda i smisla.
Poslednje večeri zabriljirao je slovenački saksofonista Jure Pukl i bacio u zasenak drugare iz benda Howard Curtis „Percussion Discussion" Quintet. Program posvećen Elvinu Jonesu dopustio je pregršt briljantnih duvačkih pasaža na Coltraneovim trasama, dok je iskusni bendlider na bubnjevima osvojio publiku lakoćom i elegancijom sviranja.
Zanimljiv je bio i duet pijaniste Giovannija Guidija (gostovao pre 20-ak dana u Beogradu s bendom Enrica Rave) i saksofoniste Dana Kinzelmana, na klackalici između strukturiranog melosa i slobodnih avangardnih improvizacija. Lutanje u potrazi sa savršenom interakcijom izrodilo je i minute praznog hoda i briljantne pasaže. Kompaktnost izraza je izostala, ali ne i trenuci istinske radosti kada se mladi dvojac nađe na odgovarajućoj talasnoj dužini.
Latin-džez veterana Eddieja Palmierija bio je zabavno programsko osveženje, budući da u Srbiji nemamo često priliku da gledamo ovakve postave - ali samo u odgovarajuće propisanim dozama. Nakon nekoliko pesama žanrovski klišei se ponavljaju i postaju zamorni, dok solisti nisu imali dovoljno autoriteta da udahnu novi život kompaktnom, ali i odveć svedenom izrazu seksteta.
Svake festivalske noći u klubu „Trema", na spratu Srpskog narodnog pozorišta, održavani su sešni gde su se ustaljenoj trojci (Goran Kostadinović - kontrabas, Milan Stanisavljević - klavir, Nikola Matošić - kontrabas) sporadično pridruživali inostrani gosti (famozni Uwe Plath prve večeri, Jure Pukl i „Percussion Discussion" ekipa na zatvaranju). Matilda Leko je vodila višednevnu vokalnu radionicu čiji su mladi polaznici u „Tremi" demonstrirali neke od novostečenih veština, dok je Ivan Švager u galeriji „Gradić" promovisao CD „Born Again".
Zavidnu pažnju medija i verzirane publike izazvala je promocija dugo pripremane knjige kontrabasiste Mihaila Blama, „Jazz u Srbiji: 1927-1944", prvog dela studije o počecima džeza u našoj zemlji uz koju ide i odgovarajući muzički CD. Ovaj događaj je propraćen i veoma šarmantnom svirkom kojom je dominirala iskusna pevačica Beti Đorđević, nakon čega je autor knjige i veteran domaće džez scene dobrih dvadesetak minuta potpisivao sveže rasprodat kontingent svog najnovijeg dela.
Još jedna velika i uspešna džez fešta je završena, uz nekoliko veoma interesantnih koncerata i pratećih manifestacija. Novosadski Jazz Festival je opravdao i premašio očekivanja, i ostavio nas da sa čežnjom čekamo novu sezonu i prolećno buđenje džez scene...do tada, uživajmo u besmrtnim vinilima, CD-ovima i winamp plejlistama.
Pogledaj vesti o: Subotica
