Izvor: Politika, 12.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Do Pekinga na sva tri zlata
Vladimir Vujasinović kaže da sa 33 godine igra zato što imamo šanse da budemo prvi
Finale 27. evropskog prvenstva u Beogradu dugo će se pamtiti. Bio je to okršaj svetskih vaterpolo velesila, koje su se borile ne samo za zlatnu medalju, nego i da dokažu, između ostalih i sebi, ko je od njih zaista bolji. Opet je pobedila, kao i u poslednje dve godine, naša reprezentacija. Jedina razlika je u imenu, jer su naši prvi put predstavljali isključivo Srbiju.
– >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Bila je to utakmica kakvu nikada do sada nismo odigrali. Fizički je bila izuzetno teška. Suđenje je proisteklo iz igre. Mislim da sudije nisu htele nikoga da oštete, ali su pribegle isključenjima, pa i obostranim, da smire strasti. Jedan period igre je zaista bio na ivici regularnosti, – izneo je svoje utiske posle prospavane noći Vladimir Vujasinović, koji je još jednom bio tvorac velike pobede, možda i najveće koja može da se ostvari, jer najteže je i najslađe osvojiti zlato kod kuće, pred svojim navijačima. – Da bi se tako nešto izdržalo mora da se trenira. Ne samo tehničko-taktičke stvari, nego i psihološki, mentalno... Mora i da prođe vreme da i pojedinci i ekipa steknu samopouzdanje i veru jedni u druge, da znaju šta, kad i koliko mogu. Mi smo to presekli u finalu Olimpijskih igara u Atini. Tada smo ostali bez zlatne medalje, ali smo se uverili da možemo da pobedimo Mađare, da smo bolji od njih. U sportu ne pobeđuje uvek bolji. Baš tada je bio taj slučaj. Međutim, iako nam je neuspeh teško pao i nismo ga preboleli izvukli smo veliku korist iz njega i od tada, evo već pune dve godine, pobeđujemo Mađare na svim takmičenjima: u finalu Svetskog prvenstva u Montrealu, u finalu Svetske lige u Beogradu, u finalu Svetskog kupa u Budimpešti i sada u finalu Evropskog prvenstva na Tašmajdanu. Svaka utakmica je priča za sebe, ali u svakoj toj priči ima i nešto zajedničko.
Gotovo celoj našoj prvoj postavi ovo je treće uzastopno evropsko zlato (Budimpešta 2001, Kranj 2003. i sada Beograd). Na presto se ne dolazi lako, ali ovaj put je bilo, čini se, teže nego ikad. Put do šampionskog pehara, do vatrometa na Tašmajdanu, do oduševljenja nacije, nije vodio preko trnja, nego preko pravog minskog polja. Gubila je naša reprezentacija sa 5:2 i onda kao da se preporodila. I sam Vujasinović, mada je bezbroj puta u sličnim situacijama zavijao golmane u crno, dva-tri puta je bio neprecizan. Međutim, to nije uticalo na njegovu igru i kasnije je postao junak finala, na kraju krajeva dao je i pobedonosni gol.
– Ako neko razmišlja u toku utakmice o prethodnoj akciji, ako nema hrabrosti da puca zato što je pre toga promašio, to je put u poraz. Utakmica ima svoje zakonitosti i treba se uklopiti u to, pucati kad se ukaže prilika, – objašnjava Vujasinović. – Jednostavno, treba da se radi ono što se milion puta vežbalo. Dva-tri puta ne prođe šut, ali zbog toga ne sme da se gubi glava, nego da se sačuva poverenje u sebe i saigrače, da se ne razmišlja o onome što je prošlo.
Niko nije postavljao pitanje ko će da igra u finalu, jer su naši i mađarski vaterpolisti u odnosu na ostale profesori. O tom kako je došlo do tog odnosa snaga Vujasinović je rekao:
– Razlika između nas i Mađara u odnosu na ostale je mnogo veća zato što su ostali uglavnom obavili veliku smenu generacija. Naša i mađarska reprezentacija su ostale u vrhu, jer su postepeno uvodile igrače, strpljivo su građene. I to nas je održalo. Ovde su se pojavili mladi igrači za koje je još prerano da rešavaju utakmice, ali će oni na Olimpijskim igrama u Pekingu da igraju vrlo značajnu ulogu.
Šampionat na Tašmajdanu, treća uzastopna evropska titula, dve godine žetve zlata – sve to je već prošlost. Šampioni moraju da gledaju samo napred, dalje od ostalih.
– Ova generacija će biti zajedno do Olimpijskih igara u Pekingu. Pred nama su Svetsko prvenstvo u Melburnu iduće godine, a onda Evropsko prvenstvo u Malagi i sam Peking. Na sva tri takmičenja idemo po zlato. Ne obećavamo ga, jer u sportu ništa ne može da se obeća, rezultat je posledica raznih okolnosti. Nama je prvo mesto cilj, mi vežbamo zbog toga, to nas okuplja. Lično, igram zato što imamo šansu da budemo prvi. Da nije toga ne bih sa 33 godine igrao, ne bih se spremao za sledeće dve godine.
U finalu, kada je prštalo na sve strane, kada je udario junak na junaka, kada su dve velike reprezentacije ulagale i poslednji atom snage da potope suparnika, Vujasinović je komandovao timom, savetovao saigrače...
– Nije to ništa neobično i ne bih isticao svoju ulogu. Jednostavno, u onoj buci kakva je bila na Tašmajdanu trener ne može da se čuje i onda jedni druge bodrimo, govorimo jedni drugima ono što se kaže "naše stvari", – skromno umanjuje svoj ogroman uticaj na ekipu Vujasinović, koji je ne samo najkompletnij vaterpolista na svetu, nego i pravi vođa tima.
Kao zanimljivost svoje vrste biće zabeleženo da je naša reprezentacija tri puta uzastopce evropski prvak, a svaki put je titulu osvajala pod drugačijim imenom: 2001. je to bila SRJ, 2003. SCG, a sada Srbija. Jedino se nije menjalo ko će biti najbolja evropska reprezentacija u vaterpolu.
– Mi smo svoj put do uspeha našli i predstoji nam samo da nastavimo njime. Mnogo je teško da se održimo na vrhu, ali tu smo već dugo godina. Za ovo vreme smo stvorili jedinstvenu ekipu, mnogi od nas su u reprezentaciji već desetak godina, želimo najviše i svesni smo da to i možemo. Oni koji dolaze uklapaju se u to. Imamo i dobru podršku države, javnosti, naroda...
Vladimir Vujasinović je već duže od deceniju i po u vrhunskom vaterpolu. Njegova karijera je satkana od trofeja, ali i stalnog dokazivanja iznova. Evo, sada ima predah do 25. septembra, a onda ponovo u bazen.
Ivan Cvetković
[objavljeno: 12.09.2006.]
