Izvor: Politika, 02.Maj.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Javna reč
Kada nema striktnih pravila da li državni službenik treba da traži dozvolu od ministra ili drugog nadređenog da bi govorio u javnosti
Branislav Dimitrijević ili pomoćnik ministra kulture – ko je izazvao buku i bes u javnosti? Pitanje možda liči na ono o kokoški i jajetu, ali samo na prvi pogled. Da je Dimitrijević na televiziji govorio bez titule pomoćnik ministra kulture svakako ne bi postao predmet višednevnog medijskog seciranja. Osnovno pitanje je bilo da >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << li državni službenik može javno da govori u svoje ime. Kasnije je usledila i polemika s njegovim stavovima u kojima je, po mišljenju kritičara, tražio reformisanje SPC, prećutno podržao minimiziranje ustaškog genocida u Jasenovcu i pokazao razumevanje za otimanje Kosova i Metohije.
Anketa među poslanicima pokazala je da se neki ne slažu s Dimitrijevićevim izjavama, drugi se slažu a treći neće da komentarišu. Da Dimitrijević nije državni službenik i da se ne priča da su ga u prošlom sazivu vlade lobirale nevladine organizacije, možda cela ova priča i ne bi bila zanimljiva. Neki su se obrušili i na ministra kulture Nebojšu Bradića tražeći da smeni Dimitrijevića, ali i na G17 plus čije kadar Bradić.
Vlajko Senić, član Predsedništva G17 plus, kaže da je Dimitrijević imao pravo da kaže šta želi jer je u emisiji nastupio kao građanin. „On nije član nijedne stranke, a da ministar smatra da je povredio kodeks ponašanja reagovao bi. Važno je da radi dobro svoj posao, ali mora i da zna da kada izađe u javnost izjave imaju veću težinu. Ako on nešto kaže javno, to može nekoga i da nervira i da taj neko može da reaguje. Ako je pogrešio nešto stručno, to svakako nije u redu, ali ima pravo da kaže šta misli o raznim pitanjima. Na primer, ne bi bilo u redu da ministar spoljnih poslova kaže da je za nezavisno Kosovo.”
Miodrag Radojević, istraživač saradnik Instituta za političke studije, kaže da je u ovom slučaju reč o etici javnog rada državnih službenika. „Na zapadu je razrađena regulativa i postoje etički kodeksi. Državni službenik ne može da govori u svoje ime, donekle je limitiran. To je i kod nas slučaj sa službenicima u vojsci, policiji i sudstvu. Podrazumeva se da državni službenici govore nešto što je opšta politika vlade. U suprotnom može se naneti određena šteta vladi, u ovom slučaju tim pre jer Dimitrijević nije običan službenik.”
Za ambasadore postoji pravilo kada i kako mogu da govore u javnosti. Da li to pravilo postoji i za državne službenike? Milivoje Mihajlović, direktor Kancelarije za saradnju s medijima u vladi, kaže da ne postoji zakonska obaveza po kojoj državni službenici treba da zastupaju politiku vlade. „Ipak, ministri, državni sekretari i drugi vladini funkcioneri koji glasaju protiv odluke vlade, kada se ona usvoji, po dogovoru javno zastupaju tu odluku. Oni imaju pravo ako su članovi stranaka da govore u ime svoje partije ali to treba da naglase.”
Kada nema striktnih pravila da li državni službenik treba da traži dozvolu od ministra ili drugog nadređenog da bi govorio u javnosti? Radojević kaže da bi bilo bolje da se ovo pitanje uredi etičkim kodeksom.
Kodeks ponašanja državnih službenika donet je prošle godine, ali u njemu nisu precizirane ovakve situacije. Mihajlović kaže da ne bi bilo loše da postoje pravila igre. „Pojedine vlade, kao britanska na primer, imaju kodeks ponašanja i obuhvaćeni su i javni nastupi. Kod nas u MUP-u imaju to pravilo pa i u sudovima. Možda bi ministri i služba za odnose s javnošću mogli da se dogovaraju oko nastupa, ali je bolje imati kodeks. Kod nas neki ministri govore i pre nego što vlada donese odluku.”
Da bi kažnjavanje ličnih istupa državnih službenika bilo ugrožavanje slobode govora i mišljenja potvrđuje Mihajlović i kaže da bi to pogotovo bilo ako se izjava držanog službenika ne tiče ministarstva u kome radi. Za Radojevića je to prilično tanka linija. „Izjave državnog službenika mogu izazvati političku štetu. Na zapadu nije tako redak slučaj da politički funkcioneri odgovaraju zbog svojih izjava koje su nespojive s funkcijom koju obavljaju. Funkcioner ne može krivično da odgovara, ali kroz pritisak javnosti može da bude optužen.”
Državni službenik koji ima suprotne stavove od zvanične politike ipak ne može da sprovodi vladinu politiku. Mihajlović kaže da bi to bilo ogrešenje i da bi se zakonom o državnoj upravi mogle precizirati ovakve situacije. Za sada postoji Kodeks ponašanja državnih službenika koji je doneo Viši službenički savet. Radojević kaže da državni službenici nisu poslanici, znači ne mogu na isti način iznositi svoje mišljenje. „Iako se 2001. godine krenulo s donošenjem zakona o državnoj upravi to ide sporo. Ali državni službenici ne bi trebalo da budu članovi stranaka.”
Ivana Anojčić
[objavljeno: 03/05/2009]
