Izvor: S media, 01.Avg.2010, 18:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Četnici podigli ustanak i u Hrvatskoj
U ličkom mestu Srb u utorak obnovljen spomenik borcima NOR-a i žrtvama fašističkog terora, koji je obeležavao događaj iz jula 1941. kao Dan ustanka u Hrvatskoj. Spomenik je srušen 1995. godine, jer se u međuvremenu saznalo da su ustanak podigle bradonje...
Pobeda partizana, novi remi ustaša i četnika! Ovako bi se, korišćenjem fudbalskog žargona, najkraće mogao opisati događaj koji se u utorak, 27. jula, održao u ličkom mestu Srb. Ovakvom epilogu, saglasne >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << su sve tri (i dalje) zaraćene strane, najviše je kumovao predsednik Hrvatske Ivo Josipović, koji je svojim dolaskom na proslavu Dana ustanka i otkrivanje obnovljenog spomenika „Ustanak", ponajviše onim što je tom prilikom rekao, ponovo otvorio neke nove (stare) istorijske stranice.
Spomenik borcima NOR-a i žrtvama fašističkog terora u Srbu, podignut na mestu gde je planula ustanička puška protiv fašista, srušen je u avgustu 1995. godine nakon akcije „Oluja". Bio je to, simbolično, poslednji čin domovinskog rata koji je, jednom za svagda, trebalo da reši srpsko pitanje u Hrvatskoj. Skoro pedeset godina se događaj iz jula meseca 1941. godine obeležavao kao Dan ustanka u Hrvatskoj, isto toliko je Srb bio i simbol otpora protiv fašističkih zavojevača i domaćih izdajnika.
Ono što nikada nije bilo sporno bila je činjenica da je ustanak podigao narod ovog kraja, a njega su, uoči Drugog svetskog rata, ogromnom većinom činili Srbi. Skoro pola veka to nikome u Hrvatskoj nije smetalo, da bi se tek početkom devedesetih godina prošloga veka, nakon izbijanja rata u bivšoj Jugoslaviji, ovdašnji istoričari počeli više zanimati i za ovu temu.
Najpre, postavilo se pitanje u koga je to „grunula" ustanička puška? Ako je suditi prema saopštenju Hrvatske stranke prava dr Ante Starčevića, datom uoči nedavne proslave, „povjest je nepobitno utvrdila da su na meti prvog napada ustanika bili nenaoružani hodočasnici i svećenici hrvatske nacionalnosti, te da je istog dana, 27. srpnja 1941. godine, započelo ubijanje i protjerivanje Hrvata iz ovog kraja". Da zlo bude veće, dodaje se u „priopćenju", „odmetnici koji su taj čin izvršili tokom narednih dana većinom su se pridružili četničkim postrojbama, a ne partizanskom pokretu"?! Drugim rečima, ustanak protiv fašista u Hrvatskoj, baš kao i u Srbiji, podigli su četnici!
Stoga i ne čudi što je odluka hrvatske vlade da zajedničkim sredstvima sa firmama iz Srbije obnovi ovaj spomenik dočekana u desničarskim krugovima i brojnim braniteljskim udruženjima sa ogromnim negodovanjem. Toliko da se čak najavljivalo da će lično doći i sprečiti ovaj „sramotni čin", odnosno da će preostale Srbe u ovom kraju ponovo oduvati „Oluja". Oluje je, doduše, bilo, ali se ovoga puta, na njihovu ogromnu žalost, okrenula u potpuno drugom smeru.
- Hrvatska desnica je konačno svoja na svom! - samo je jedan od komentara učesnika ovog skupa, posmatrajući kako policija sabija oko 200 pristiglih učesnika „prosvjeda" u prostor ograđen metalnim barikadama.
Da neki novi vetrovi duvaju Hrvatskom svojim primerom najbolje je potvrdio sam predsednik Hrvatske koji ne samo da je došao i lično otkrio obnovljeni spomenik, već je iskoristio priliku i da kaže da je „ponosan što je danas u Srbu i što ima čast da otkrije rekonstruisano spomen-obeležje".
Pomogle i srpske firme
Do obnove spomenika „Ustanak", rad akademskog vajara Vanje Radauša, došlo je na zalaganje Saveza antifašističkih boraca i antifašista Republike Hrvatske i Srpskog narodnog veća. Obnovu je finansirala hrvatska vlada sa 415.000 evra, a ogroman doprinos dale su i srpske kompanije - „Telekom Srbija", Banka Inteza, „Jugohemija", „Apatinska pivara", „Voda Vrnjci", „MPC holding" i mnoge druge, koje su prikupile 90.000 evra. Stoga ne čudi što je najveći aplauz prisutnih dobila i Milka Forcan, predsednica Organizacionog komiteta, čijim trudom su ova sredstva i prikupljena.
Bio je to šamar svim ekstremistima koji je, verovatno, u desničarskim organizacijama i udruženjima odjeknuo mnogo jače nego hrvatski „Bljesak". Doduše, svrstavajući četnike i ustaše u isti koš, rekavši da su služili zajedničkom gazdi, povredio je osećanja pristalica i jednih i drugih, a najbolje su, po običaju, prošli bivši partizani, koji su Josipovićev dolazak i pozdravni govor dočekali sa ovacijama.
- Dragi druže, predsedniče Jugoslavije... - trebalo je da glasi početak pozdrava bivšeg pripadnika partizanskog pokreta, brižljivo pripreman i iščitavan u hladu stoletne krošnje.
- Nije Jugoslavije, nego Hrvatske - ispravljaju ga ispisnici iz čuvene Šeste ličke divizije.
- Jes, vala, Hrvatske - ispravlja se i nesuđeni govornik. - Dragi druže, Josipe...
- Ma nije Josip, nego Josipović! - ponovo reaguje nadzorna komisija sastavljena od dva bivša borca i jedne partizanske sa trorogom kapom i zvezdom petokrakom.
- Ma isto je to, bolan - ne da se vremešna starina. - Važno je da se ponovo vraća naše!
Bilo kako bilo, predsednik Josipović je nedvosmisleno stao na stranu partizana rekavši da su oni bili „dobro" koje je pobedilo „zlo". Sem toga, predsednik Hrvatske je ponovio da će se njegova zemlja svojski potruditi da, kada uskoro uđe u Evropsku uniju, njenim stopama ubrzo krenu i njeni susedi, Srbija, Bosna i Crna Gora. Time je, verovatno, razočarao i sve one sunarodnike koji se unapred raduju i nadaju da će upravo Srbiji isporučiti račun za sve one muke koje su im naneli Slovenci, odnosno da će zaustaviti Srbiju na putu u EU kada se oni za to budu pitali.
Bilo kako bilo, bilo je zanimljivo tog jutra biti u Srbu, ličkom mestu koje je oduvek krasila slobodarska tradicija. Prvi put nakon dugog niza godina, na trotoarima i parkinzima, jedna kraj drugih, ostavljena su vozila sa registarskim oznakama Splita, Beograda, Zadra, Zagreba, Valjeva, Novog Sada... Doduše, da bi takva i ostala, bez polomljenih stakala i retrovizora, dobrano se ovog puta pobrinula i hrvatska policija, koja je u potpunosti obavila svoj zadatak i sprečila u startu bilo kakav incident. Doduše, oči Evrope su ovog puta bile uprte u Hrvatsku, ništa se nije smelo prepustiti slučaju, ali je mnogo razloga za optimizam da uskoro, možda, policija i neće biti potrebna.
Možda je najbolja ilustracija za to jedan običan, ljudski razgovor, koji je vaš reporter obavio sa jednim momkom u crnoj majici, ispred kafića sa simboličnim nazivom „Vorld". Skoro pola sata smo pričali o običnim, svakodnevnim stvarima, o lošem fudbalu i još očajnijem nogometu, o finalu kupa između Crvene zvezde i Dinama na stadionu Partizana odigranom krajem osamdesetih godina, o nekim davnim žurkama u Beogradu i Zagrebu, ali i tome da bi za sve nas, možda, najbolje bilo da prestanemo više sa bilo kakvim mitinzima i mitingovanjem.
Tek kada nam je prišao Milorad Pupovac, predsednik Srpskog narodnog veća i saborski potpredsednik, kada nas je upoznao i predstavio - mene kao novinara prestižnih beogradskih, ali ne previše omiljenih novina u Hrvatskoj, a njega kao Antu Tandaru, pripadnika elitne hrvatske gardijske brigade „Tigrovi", bilo je prekasno da zaležemo u busiju i branimo ustaljene političke stavove. Preostalo nam je samo da se nasmejemo, ljudski pozdravimo i poželimo da se ponovo sretnemo u normalnim okolnostima.
Vlada Arsić
