Izvor: Blic, 06.Apr.2010, 01:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Naši u Parizu
Na Trokaderu ljudi pričaju da je đavo lično izabrao njihovu terasu kad je poželeo da pokaže najveće lepote Pariza. Pogled sa ovog čarobnog vidika vas inspiriše, okrepljuje - a, ako volite slobodu, jednakost i toleranciju, onda možete da sanjarite do beskraja u bojama, jezicima i mirisima.
Ispod se valja Sena, a vidokrug se graniči sa šest mostova i sudara sa Ajfelovom kulom. Iza dominira kompleks Vojne akademije i slavni dom Invalida, ulevo počinje latinski kvart, uzvodno >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << se u izmaglici nestabilnog aprila promalja Bogorodičina crkva. Tamo napred zanosni bulevar Sen Mišel, zelenilo luksemburškog parka, netipičan soliter na Monparnasu i Pariz, Pariz sve dok se ne sastavi sa nebom i jugom na horizontu.
A ispod, dvesta koraka udesno u zdanju srpske rezidencije u smernoj tišini otmenosti najdragocenija postavka naše umetnosti prošlog i ovog veka izvan Beograda. U salonu, holovima i spratovima preko 80 reprezentativnih dela slikara i vajara koji su se školovali ili živeli u Parizu. Uđete u tu bezimenu galeriju, sa svečanim uzbuđenjem kao u rusku crkvu na Uskršnju noć, i prožme vas saznanje da pripadate mnogo ozbiljnijem narodu i kulturi nego što i sami verujete. Još od 1936. godine kad je ova zdanje kupljeno praksa je da naši umetnici prodaju ili ustupaju svoje radove da ukrase velelepnu unutrašnjost rezidencije. I tako su se na jednom mestu našla dela Mila Milunovića i njegovog sina Kolje, Lubarde, Čelebonovića, Dobrovića, Peđe Milosavljevića, Ristića, Ivačkovića, Šerbana, Musovića, Protića, Aralice, Petrovića Dima, Bate Mihajlovića, Tatara, Micića, Čvorovića, Price, Kršića do Omčikusa, Damnjana, Ljube Popovića, Kose Boškan, Ljubinke Jovanović, Cileta, Đaka, Šobajića i Veličkovića.
Dolaskom Dušana Batakovića na položaj ambasadora Srbije u glavni grad Francuske ideja o kolekciji nacionalne umetnosti pod ovim krovom dignuta je na viši nivo. Osim zatečenih radova, agilni čovek umetnosti i „eminentni istoričar", kako ga u najnovijem broju nedeljnika „Le Point" u tekstu „Novi Beograd" naziva ugledni Patrik Beson, za kratko vreme animirao je perjanice naše umetnosti sada vezane za Francusku, i postojeća kolekcija em je dobila na svežini em upotpunila dimenziju vremena. Dušana za ambasadora nisu doveli toliko njegovo izvanredno obrazovanje i opsežno poznavanje istorije i diplomatije, ni doktorat na Sorboni koliko njegov dobar glas i poštovanje koje uživa zbog svoje nekoristoljubivosti, enciklopedijskog znanja i način kako nosi svoj patriotizam. Nepokolebljivi zaštitnik narodnih interesa i interesa Srbije pokazao je da se zemlja može i mora braniti i veličinom svoje umetnosti.
Kao narod često nismo laki za razumevanje, možemo biti potcenjeni zbog opšte lepršavosti, nedarovitosti da izaberemo najmudrija rešenja, možda stvarno pripadamo rodu u velikom povlačenju, ali kad stanete pred Lubardin „Boj na Kosovu", Dobrovićevu koloritnu čaroliju mora, Protićevu višeznačnu „Kompoziciju", Milosavljevićev pejsaž Topčidera, Mihajlovićev Beograd u plavom beskraju, Čelebonovićevu „Devojku sa Kosova" ili monumentalni Veličkovićev „Silazak", kad osetite strast koju je ukleti prostor razgoreo u ostvarenjima umetnika na distanci od rodne grude, onda vam se budi davno zaboravljeni osećaj samopoštovanja.
Ohrabruje podatak da je ovu postavku tokom poslednje godine videlo više od 6.000 gostiju, namernika i diplomata. Držim pesnice da se najvrednija srpska kolekcija izvan Matice i dalje dopunjava na radost onih koji će je tek videti. I ostati bez daha.
