Izvor: B92, 22.Jun.2020, 11:22
Kako je Opel propustio šansu da napravi sopstveni Smart pre Smarta FOTO
Istorija auto-industrije izgledala bi danas možda drugačije da je vizionarski koncept Opel Maxx ušao u serijsku proizvodnju.
Lansiranjem prve generacije modela Smart ForTwo, Daimler je 1998. realizovao ideju o lajfstajl mikroautomobilu koji je pripremao godinama unazad.
U decenijama koje su usledile, Smart je - praktično bez konkurencije - opstao na tržištu i doživeo tri generacije i nekoliko modelskih >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << verzija.
Istorija bi možda izgledala drugačije, da je Opel svojevremeno realizovao svoju varijantu mikroautomobilia, koji je bio u planu.
Naime, nemački proizvođač je na ženevskom auto-salonu 1995. predstavio koncept Maxx, koji je trebalo da bude Opelov "Smart".
Automobil je bio baziran na modularnoj platformi, koja je zamišljena da bude osnova za verziju sa 2, ali i za produženi model sa 4 vrata.
Iako je konceptna varijanta Smarta predstavljena nešto ranije, Opelova je imala svoje adute koji su ovaj auto i te kako mogli da proguraju na tržištu - da je ušao u serijsku proizvodnju.
Opel Maxx su dizajnirali Danny Larsen i Frank Leopold, i može se reći da je stilski bio ispred svog vremena.
Sa dužinom 2.975 mm i širinom 1.575 mm, verzija sa 2 vrata po proporcijama veoma podseća na budući Smart.
Ipak, za razliku od Smarta ForTwo, Opel Maxx je mogao da ima dva reda sedišta i da preveze 4 osobe.
U toj opciji ne bi bilo mesta za prtljag, ali je ideja bila da auto bude praktičan i multifinkcionalan - ukoliko bi se zadnja sedišta preklopila (ili izbacila), po potrebi bi se dobio sasvim solidan gepek.
Konstrukcija i paneli karoserije ovog automobila bili su izrađeni od aluminijuma, a čitava koncepcija vozila se zasnivala na modularnosti, pa je bilo zamišljeno da se na istoj platformi ponude i kabriolet, mikro-pikap, terenac, minivan, pa čak i neka vrsta tipskog taksi vozila, poput onog londonskog.
Kupcima bi bila ponuđena i široka paleta opcija za individualizaciju, što je te 1995. takođe bilo ispred svog vremena.
Opel Maxx je bio veoma lagan - masa automobila je iznosila svega oko 650 kg, a zbog bezbednosti su projektovane i deformacione zone koje bi primile na sebe energiju sudara, kako bi putnici u kabini bili zaštićeni.
Osim toga, koncept je bio opremljen i ABS sistemom, kao i vazdušnim jastukom za vozača (podsećamo, reč je o 1995. godini kada su ovi bezbednosni sistemi bili retkost u manjim automobilima), dok je napred bilo oslanjanje tipa "mekferson".
Jedna od značajnih razlika između Smarta i Opelovog koncepta bila je pogonska koncepcija.
Dok je Smart ForTwo imao motor postavljen pozadi, kao i zadnji pogon, kod koncepta Maxx motor se nalazio napred i pokretao je prednje točkove.
Opelov motor je tada takođe bio novina na evropskom tržištu. Reč je o atmosferskom 3-cilindrašu sa 12 ventila, zapremine 1.0 litra, koji je proizvodio 50 KS pri 5.000 o/min i 90 Nm, dostupnih već na 2.500 o/min.
Motor je bio uparen sa 5-brzinskim sekvencijalnim automatskim menjačem, koji je omogućavao da auto ubrza od 0 do 100 km/h za 12,1 s i da dostigne maksimalnih 150 km/h.
Motor je bio veoma štedljiv - auto je trošio 3,9 l/100 km pri konstantnoj brzini od 90 km/h.
Uprkos svim ovim adutima, koji bi svakako mogli da ga preporuče potencijalnim kupcima, Opel Maxx nikada nije ušao u serijsku proizvodnju.
Osnovni razlog za odustajanje od produkcijskog modela bili su njegova aluminijumska konstrukscija i karoserija, kao i previše sofisticirana tehnologija.
Kao drugi razlog, navodi se nedostatak vizionarstva kod tadašnjeg vlasnika brenda Opel, američkog General Motorsa.
