Izvor: Politika, 15.Apr.2011, 16:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Trojno državljanstvo
Ili kako nazvati dete iz mešovitog braka?
Kada se raspala Titova Jugoslavija, pri upisu na beogradski univerzitet su mi tražili da uplatim veoma visoku školarinu namenjenu za strance jer sam bila rođena u Bosni i Hercegovini. Naravno, odlučila sam da zatražim državljanstvo nove SR Jugoslavije, ali je za to bilo potrebno da mi makar jedan roditelj bude građanin Srbije.
Iako je živela u Beogradu dvadeset godina i radila u Saveznom sudu, majka nikada nije prijavila >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << boravak ili zamenila ličnu kartu, a otac se odjavio iz Beograda kako bi se prijavio u Crnoj Gori i registrovao tablice za vozilo, pošto je Srbija u to vreme bila zabranila uvoz stranih automobila. Na jedvite jade sam uspela da dokažem da boravim u Beogradu i da sam srpski državljanin preko oca, jer su u policiji na kraju shvatili da je zaista rođen u Prijepolju i da se odjavio samo zbog registracije kola.
Pitanje državljanstva je veoma važno za svakodnevni život i zna da onemogući slobodno kretanje bez obzira na globalizaciju. U mnogim modernim državama, žene koje ne mogu da rode pronalaze surogatnu majku koja im uz novčanu nadoknadu rodi dete iz epruvete.
Međutim, u Francuskoj je to ilegalno pa ljudi odlaze u one zemlje gde je zakon labilniji i postaju roditelji. Onda se, naravno, obrate francuskoj ambasadi kako bi dobili pasoš za dete i tu bivaju odbijeni. Ako se radi o zemljama koje po rođenju daju automatsko državljanstvo, kao što su SAD ili Kanada, dovode dete sa stranim pasošem a onda ne mogu da ga priznaju kao svoje.
U zemljama u kojima ne postoji pravo tla (jus solis), kao što su Indija ili Ukrajina, dete postaje apatrid i majka ne može ni na koji način da ga dovede u Francusku.
Čije će državljanstvo imati dete koje se rodi u Americi i kome je majka srpski a otac indijski državljanin? Američko će, doduše, imati automatski, a ostala valjda treba naknadno da traži.
Međutim, državljanstvo nije tako veliki problem u poređenju sa pronalaženjem nekog lepog imena za bebu, koje bi bilo prihvatljivo i u Americi, i u Srbiji, i u Indiji. Kriterijum je sledeći: treba da bude internacionalno, melodično i lako izgovorljivo, te da ima lepo značenje i ne evocira neku ružnu reč na bilo kojem svetskom jeziku. Danas se više ne zna gde će se živeti u narednih pet godina, pa je bolje da se umanje svi rizici kako dete ne bi šikanirali đaci kada krene u školu gde god to da bude.
Dok još nismo znali da li je beba moje mlađe sestre dečak ili devojčica, predlagali smo više muških nego ženskih imena, jer svi nekako uvek misle da će prvo biti muško. Dok god je ekografski snimak ličio na jaje na oko, bebin nadimak je bio Ju-es-ito, tj. Amerikančić, sa sufiksom na španskom jer je Florida prepuna kubanskih imigranata.
Pošto nisu dolazila u obzir komplikovana indijska imena kao Džajašankar, a nismo mogli da se setimo ni jednog našeg imena koje bi lepo zvučalo na tri kontinenta, nekako je jedino ostajala opcija Majkl Džekson za dečaka i Koka Kola za devojčicu. Tako je nedavno jedan Egipćanin dao kćerki ime Fejsbuk, u čast najjače svetske armije koja obara diktature.
Onda smo saznali da je beba devojčica i tek tada počeli da pregovaramo. Zamolila sam sestru da izbegava politeistička imena u čast svetih krava ili šestorukih božanstava plave kože, a da sve ostalo dolazi u obzir.
“Meni se jako sviđa ime Iva, ali se tako već zove sestra moje najbolje drugarice, to je već viđeno.”
“Podseća me na otrovni bršljan (poison ivy). Pored toga, Iva je vrsta drveta, čini mi se naziv za žalosnu vrbu...”
“Abišek je predložio da se kćerka zove Ira.”
“Zaboga! Zar to nije muško ime u Americi? Osim toga, odmah pomislim na…”
“…Irsku revolucionarnu armiju?”
“Ha, ha, ha, može i to! Ja sam odmah pomislila na skraćenicu za individualni penzioni račun (individual retirement account) kod vas u Americi… Profesionalna deformacija…”
“Ira je veoma kratko ime, pa mu valjda zato odgovara.”
“Možda je mislio na Irinu. To je ime za vizantijsku princezu.”
“Gledala sam na internetu imena za američke Indijance pa mi se dopalo ime Lulu, samo je Abišek rekao da ne dolazi u obzir jer je to na hindiju ružna reč… Dugo mi se sviđalo ime Bjanka, samo ga je već upotrebila jedna poznanica pa neću baš isto…”
“Kako Bjanka, to znači bela, kada će najverovatnije imati crnu kosu i tamniju kožu, na oca? Mogla si još i Melanija, isto značenje na grčkom, ili u keltskoj verziji Nolven…”
“Ne može Melani, tako mi se zvala bivša šefica koja ima veoma loš karakter.”
“A šta misliš da se zove Camille? To je francusko ime koje se izgovara Kamij, na engleskom postoji kao Camilla, a na arapskom ‘kâmila’ znači savršena…”
“Neću, jer je kod nas kamila životinja.”
“Uh, stvarno jeste…”
“Tetka Zera predlaže da se zove Zoi, valjda prema nekoj televizijskoj seriji.”
“To na grčkom znači život. I kod nas postoji to ime, Zoja, a u prevodu Živka ili Ajša…”
“Zoja?! Više mi se ne sviđa. Zar se tako ne zove ona mamina prijateljica slikarka iz Mostara?”
“Nije Zoja nego Džoja Ratković. A hoćeš li neko biblijsko ili jevrejsko ime, kao što je Sara? Rafaela? Hana?”
“Neću ni versko, ni republikansko. A pogotovo ne latinoameričko, jer živim na Floridi i neću da mi dete trpi rasizam.”
“Koju osobinu bi volela da ti kćerka poseduje?”
“Nezavisnost.”
“Dakle, da bude slobodna… Slobodanka, Frida... Ili možda Freja iz skandinavske mitologije?”
“Selin Dion je svom sinu dala ime Nelson, prema Nelsonu Mendeli. Možda bih mogla da pronađem ime neke ličnosti kojoj se divim… Predloži mi neko ime koje bi i sama dala svom detetu.”
“Nisam ti ja nikakav primer. Ja volim pompezna, kraljevska imena iz arhajskih vremena. Moraju da budu neuobičajena ali da imaju divno značenje. Imam prijateljicu koja zna starogrčki i koja mi je ispričala da su neki njeni rođaci dali kćerki ime Aglae, što znači napadna lepota, pa joj to uvek zasmeta jer poznaje jezik… Zbog toga je veoma važno značenje. Da sam na tvom mestu, dala bih joj nekoliko imena, na primer prema nekoj lepoj osobini a onda prevela na hindi i na naš jezik.”
“Sofija. Zvaće se Sofija, po mudrosti, a ako bude mudra, lako će biti nezavisna. Taman možemo da ga zavedemo u francuskoj verziji, Sophie, biće prelepo.”
“Danas se u našoj zemlji mnoge devojčice tako zovu.”
“Nema veze, zasad će biti Sofija, dok ne nađemo neku bolju ideju.”
“Dobro, onda Zasad-Sofija.”
Svekar je odmah primetio da je to hrišćansko ime, iako je moja sestra pazila da ne bude versko. Doduše, Sofija je bila majka imperatora Konstantina koji je uveo hrišćanstvo kao zvaničnu veru rimskog carstva. I sama je bila hrišćanka i prema legendi pronašla relikviju krsta na kome je raspet Isus i uverila se da je u pitanju onaj pravi tako što je na njega položila telo mrtvog čoveka koji je odmah oživeo. Međutim, ime se svidelo i meni i Abišeku, tako da je došlo do konsenzusa.
I tako će Sofija od rođenja imati tri državljanstva i ime u pasošu ispisano na tri različita pisma, a moći će da živi u svojoj zemlji na tri različita kontinenta.
Samo Bog zna kakav će identitet da izgradi, o čemu će da sanja, kakvu će muziku da sluša, u kojoj domovini će joj biti najlepše i da li će uopšte osećati potrebu da bira… Jedno je sigurno – maternji jezik će joj biti engleski, a ako zahvaljujući roditeljskom trudu bude imala dva ili tri maternja jezika na kojima će moći da razmišlja, samo na engleskom će da broji i rešava ukrštenice.
Ja trenutno imam tri državljanstva, a suprug dva. Kada dobijemo decu, ona će imati četiri, a sasvim sigurno će brojati na francuskom. Bez obzira što se broj devedeset i sedam u doslovnom prevodu kaže četiri-dvadeset-deset-sedam i što ni na jednom drugom svetskom jeziku nije komplikovanije.
He, he, he… Već čujem kako se neki čitaoci krste i gunđaju kako nije lepo zapostaviti svoje državljanstvo prihvatanjem tuđeg. Ali nema veze, samo neka gunđaju, pretpostavljam da ti isti čitaoci vole da podvlače kako su svi značajniji ljudi u svetskoj istoriji srpskog porekla pa će ovako makar imati dobar razlog.
Tako je otac poznate pevačice Šakire iz Libana a majka iz Kolumbije, pa je izgradila karijeru pevajući na španskom uz trbušni ples.
Možda će Zasad-Sofija jednog dana na nekom američkom univerzitetu pronaći način da se bezbolno popravljaju zubi, ili će možda osmisliti softver za materijalizovanje fotografija pa će se čokoladni kolač sa interneta pritiskom na dugme stvoriti ispred nas.
Tako ćemo moći da se hvalimo da se radi o našem naučniku, bez obzira na esmer kožu i indijsko prezime.
Nataša Jevtović, Pariz, Francuska
objavljeno: 15.04.2011.
Pogledaj vesti o: Nove tablice
.jpg)
