Izvor: MVP.rs, 19.Jul.2016, 11:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
OLD SCHOOL NBA: Crna Mamba
"Kobi je toliko voleo igru da je uvek i do kraja davao celog sebe i tražio je isto zauzvrat."
Novembarska noć. Na prohladnom parkingu ispred nekakve građevine u centru Los Anđelesa ljudi su užurbano prolazili ne obazirući se jedni na druge. Čudan osećaj sete lebdeo je u vazduhu. Kao da se jedna era završila, kao da nas život nemilosrdno podseća da sve ima svoj početak i kraj. Jedan čovek srednjih godina, izrazite visine, noseći veliku torbu, polako je, pokretima ranjenog >> Pročitaj celu vest na sajtu MVP.rs << tigra, išao ka svom automobilu. Njegovo telo odavalo je utisak istrošenog čoveka. Kolena, ramena, skočni zgolobovi, pa čak i kuk ukazivali su na obrise davno bijenih bitaka, pobeda i poraza, radosti i bola. Čovek koji je išao ka kolima bio je profesionalni košarkaš, a njegov tim je upravo pretpeo sramotni poraz od najgore ekipe u Ligi. Uprkos tome što je celokupna situacija ukazivala na tragediju, osmeh je krasio njegovo lice. Jer, on je bio pobednik i kao takav odlazi.
Lična karta Ime i prezime: Kobi Bin Brajant Datum i mesto rođenja: 23. avgust 1978. (Filadelfija, Pensilvanija) Visina: 198 centimetara Pozicija: Bek Koledž: / Draft: 13. pik 1996. (Šarlot) Klubovi: Los Anđeles Lejkers (1996-2016) Dostignuća: 5 x NBA šampion (2000, 2001, 2002, 2009, 2010), 2 x MVP finala (2009, 2010), MVP regularnog dela sezone (2008), 18 x Ol-star (1998, 2000-2016), 4 x MVP Ol-star meča (2002, 2007, 2009, 2011), 11 x najbolja petorka (2002-2004, 2006-2013), 9 x najbolja defanzivna petorka (2000, 2003, 2004, 2006-2011), 2 x najbolji strelac Lige (2006, 2007), šampion u zakucavanjima (1997), najbolji strelac u istoriji Lejkersa
Otac čoveka kome danas odajem počast bio je profesionalni košarkaš, NBA igrač koji je u kasnoj fazi svoje karijere zaigrao u Evropi, tačnije na Apeninskom poluostrvu. Njegov sin, a naš čovek sa parkinga, je u suncem okupanoj Italiji napravio svoje prve košarkaške korake i momentalno se zaljubio u ovu igru. To je bila velika ljubav, puna uspona i padova, radosti i bola, hvalospeva i kritika, a ja ću pokušati da deo te ljubavi prenesem na "papir".
Priča našeg junaka nije jedna od onih gde siromašni dečak odrasta u sirotinjskom kraju okružen bedom i kriminalom, pa snagom sopstvene volje i želje dolazi do ostvarenja snova. On je dete bogatih roditelja, koje je imalo sve moguće preduslove za uspeh. Međutim, odrastanje u izobilju može da ostavi jednako strašne ožiljke na psihu mladog čoveka kao i odrastanje u nemaštini. Za razvoj mladog karktera previše dobijene ljubavi u detinjstvu može da bude pogubnije od premalo ljubavi. Prema tome, nemojte da mislite da je činjenica što je odrastao u imućnoj porodici čini psihološki aspekt našeg igrača manje zanimljivim. O, naprotiv.
Kada uz ovaj tekst ne bi išla i prikladna fotografija, te da nisam pomenuo Italiju, mogao bih još malo da se igram sa vama i oklevam da kažem o kome se zapravo radi. Ovako, moraću odmah da kažem da je reč o petostrukom NBA šampionu, čoveku koji je ispisao eru na zalasku, poslednjem mohikancu ove igre, igraču koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim, Kobiju Brajantu - Crnoj Mambi.
Rođen je u Filadelfiji 1978 godine, a slagao sam da je prve košarkaške korake napravio u Italiji. Sa loptom se prvi put susreo kada je imao tri godine, a prve prave obrise krosovera, skok šuta i fejdaveja počeo je da pravi sa šest godina. Tada se zajedno sa porodicom preselio u Italiju. Apenini su neverovatno prijali Kobiju. Pokazivao je zrelost koja daleko prevazilazi njegove godine, poptpuno se stopio u okruženje, te je ubrzo počeo da priča tečnim italijanskim jezikom. Učenje osnova košarke na evropskom tlu nesumnjivo je blagodetno uticalo na raznovrsnost njegove igre. Završetak igračke karijere Brajanta seniora označio je i povratak u Ameriku, tada na ne baš preteranu sreću Brajanta juniora.
Za mladu koašarkašku nadu u Sjedinjenim Američkim Državama prvi put se čulo kada je zaigrao basket na terenima Lover Merion srednje škole, smeštenoj u istoimenom kvartu Filadelfije. Ne bih ovde da koristim neka opšta mesta i pričam o stvarima koje su Brajanta izdvajale od svojih vršnjaka, ali jedno ću ipak reći. Nikada nisam video igrača tih godina koji je imao tako izražen osećaj i želju za igranjem odbrane, a da je pri tome vrhunski napadač. Mladi Kobi je na pitanje šta ga najviše uzbuđuje na terenu rekao sledeće: "Koliko god voleo da zakucam ili se podignem na šut, najviše volim da ispratim igrača u odbrani, ukradem loptu ili izblokiram šut, a onda opijen osećajem korisnosti stuštim u kontranapad". Zaista, razmišljanje daleko iznad svog uzrasta. Još u to vreme Kobi je odlazio na treninge Seventisiksersa, igrao "jedan na jedan" sa Džerijem Stekhausom i ostalim prvotimcima i pokazivao neverovatnu želju da pobedi svakoga od njih. Brajant je nosio srednjoškolski tim do prvog osvojenog državnog šampionata u 50 godina. Prosečno je beležio 30 poena, 12 skokova, šest asistencija, četiri ukradene lopte i četiri blokade po utakmici. Bilo je već tada jasno da je reč o budućem superstaru i mnoge koledž ekipe spremno su se bacile na skauting.
Kada je sedamnaestogodišnji Kobi Brajant izašao pred novinare, sa naočarima za sunce na vrhu glave i pun samopouzdanja izjavio je kako će da preskoči koledž i da se direktno iz srednje škole oproba u NBA ligi, nije bilo puno ljudi koji su verovali da će uspeti. Mnogi su smatrali da je prerano, da igranje na koledžu može samo da mu pomogne. Mnogi ga u NBA nisu ni želeli, govoreći da to nije mesto za decu i da nema nikoga ko je voljan da mu izigrava dadilju. Kobi, ipak, ne bi bio Kobi da se mnogo obazirao na mišljenje drugih ljudi. Ako je nešto karakteristično za njega to je neverovatno sampouzdanje u svoje odluke, koje na momente deluje tvrdoglavo i svojeglavo. Posle objave odluke povratka nije bilo, samo napred. Brajant je sa svega 17 godina izašao na NBA Draft.
Kao 13. pik na Draftu koji je održan 1996. godine, Brajant je izabran od strane Šarlot Hornetsa. Međutim, on je već odavno flertovao sa Lejkersima i šanse da zapravo i zaigra sa Stršljenove bile su male. Džeri Vest je, uglavnom, bio zaslužan sa većinu dobrih stvari koje su se desile u El Eju, pa i za ovu. Kada mu je Kobi zapao za oko zvao ga je na trening, pa je naredio Majklu Kuperu da se zajedno sa Brajantom spusti na niski post. Kada je video količinu frenetične borbe, laktova i manijakalne upornosti koju je Brajant pokazivao, Vest nije imao dilemu. Obzirom da je Brajant još uvek imao 17 godina, njegovi roditelji su stavili paraf na ugovor sa Lejkersima, a u suprotnom smeru otišao je Vlade Divac.
Brojke Regularni deo sezone Utakmica: 1.346 Poena: 33.643 (25) Skokova: 7.047 (5.2) Asistencija: 6.306 (4.7) Plej-of Utakmica: 220 Poena: 5.640 (25.6) Skokova: 1.119 (5.1) Asistencija: 1.040 (4.7)
Kobi Brajant je u Ligu ušao sa velikim očekivanjima javnosti. Znamo da je NBA jedno ogromno tržište i da je medijska mašinerija večito gladna i stalno u potrazi za novom hranom. Kobi je bio baš ono što im je trebalo. Igrač nesagledivog potencijala, izrazito elokventan, interesantan kamerama, neverovatno zreo za svoje godine. Prtisak na Kobija je, delimično njegovom krivicom, podignut maltene do neizdrživosti, a da on nije odigrao nijednu utakmicu na velikoj sceni. Mislim da u tim trenutcima, iako pun samopouzdanja, još uvek nije bio svestan šta ga čeka.
Posle sjajnih partija koje je pružao u Letnjoj ligi, Kobi je u prvoj sezoni morao da se zadovolji ulogom rezerve. Nik Van Eksel i Edi Džons su uzimali veći deo napadačkih odgovornosti, a Kobiju su bili namenjeni sporadični ulasci na teren. Kada sam pričao o pritisku nisam hteo da kažem da je Brajant sagoreo. Naprotiv, on nije bio ni svestan gde je došao i sa kakvom silom se bori. Kobi je u prvoj sezoni imao momente genijalnosti, nemojte da sumnjate u to. Međutim, on nije bio svestan da je došao u Ligu u kojoj nije dominantan, gde saigrači ne žele da igraju za njega, gde se lopte ne troše tek tako... Što je najbitnije, za razliku od srednje škole gde niko nije mogao da mu parira, u NBA je bilo bar 30 igrača koji su mogli da ga čuvaju. Ostatak ekipe nije blagonaklono reagovao na njegove preatraktivne poteze. Kobi je igrao košarku za sebe, krenuo je silovito da se afirmiše kao najbolji igrač Lige, a bio je nezreo i nije upotpunosti bio svestan svih pravila i zakonitosti košarkaške igre. Velika razlika u godinama u odnosu na saigrače nije doprinela njegovom slučaju. Bio je perfekcionista na terenu, a van njega nije pričao sa igračima, nije se družio, bio je povučen u sebe, delovao je prepotentno, što je stvaralo gnev kod ostatka ekipe.
U prvoj sezoni Brajant je imao više izgubljenih lopti nego uspešnih dodavanja, a trener Del Heris, naravno, na to nije gledao blagonaklono. Čak i tokom treninga, kada bi Kobi pokušao atraktivno da završi akciju, Heris nije računao poene. Odjednom, Kobiju nije bilo jasno šta se dešava. Iz njegove perspektive sve je radio kako bi trebalo, a saigrači ga nisu poštovali, trener mu nije davao očekivanu šansu. Uz sve to, prvi put su se pokazali znaci loše hemije u ekipi, obzirom da je Brajant, iako najmlađi igrač Lige, dobio najjači sponzorski ugovor od "Adidasa" i privukao najveću medijsku pažnju. Šek mu je dao nadimak "šoubout", a mlađani Kobi nije ni imao predstavu da je to pogrdan izraz.
Kako je sezona odmicala Kobi je dobijao veću šansu. Na Ol-star vikendu postao je najmlađi igrač ikada koji je osvojio takmičenje u atraktivnom zakucavanju. Kulminacija sezone i prvo veliko spuštanje Brajanta na zemlju desilo se u polufinalu plej-ofa Zapadne konferencije protiv Jute. U presudnim momentima odlučujuće utakmice, pri nerešenom rezultatu, Kobi je uzeo loptu u ruke, preuzeo odgovornost i četiri puta zaredom (!?) šutirao er bol, ondosno promašio čitav obruč. Kobi je bio smrvljen, vatra u očima se nakratko ugasila, nade i ambicije, koje je tako samouvereno negovao, surovo su tresnule o zemlju i rasule se u param parčad. Šekil O'Nil je kasnije rekao da je Kobi jedini igrač koji je u tom trenutku imao tri čiste da uzme loptu u ruke. Ipak, dok je odlazio sa terena, iako vidno rastrojen, bilo je primetno da neće tek tako da odustane.
Hiljade mladih igrača smrvio je veliki pritisak, težina sopstvenih ambicija i ogromna očekivanja javnosti. Kobi nije bio jedan od njih. Bio je rešen da se vrati još jači i bolji. Kobijeva filozofija je uvek bila takva da ako promašiš četiri šuta sledeći put opet šutni. Idi do kraja, ako treba do samog dna, a onda se odrazi u nebeske visine. Naporan rad mora biti nagrađen.
Naredne sezone Brajant je i dalje ulazio sa klupe, ali sada je već stekao uvod u procesiju i krenuo silovito da se probija na lestvici NBA superstarova. Beležio je 15 poena po utakmici, što je bilo duplo više nego što je postizao prethodne sezone, a kao omiljeni među navijačima izabran je u prvu petorku Ol-star utakmice. Najmlađi igrač kome je to pošlo za rukom. Na kraju sezone Kobi je bio drugi na glasanju za najboljeg šestog igrača Lige, iako po statisičkim parametrima niko nije bio ispred njega. U plej-ofu Lejkersi su izbacili Portland, a potom su ih deklasirali Supersoniksi predvođeni Pejtonom i Kempom. Pa iako je Kobi pokazao veliki napredak i dalje je bila vidljiva tendencija da ne mari za saigrače niti da gleda širu sliku, već je i dalje gajio sebičnu ambiciju da bude najbolji po svaku cenu. Ako to posmatramo čisto kroz situaciju na terenu - Kobi se dizao na kucanje kada je mogao da doda loptu Šeku pod košem, uzimao je šuteve preko ruke kada je Van Eksel bio sam na trojci...
U svojoj trećoj sezoni u "gradu anđela" je postao starter. Regularni tok sezone bio je sasečen zbog lokauta, ali je Kobi započeo svih 50 utakmica. I dalje je radio stvari na sebi svojstven, individualistički način ali je bilo sve teže zaustaviti ga. Beležio je 20 poena po utakmici, a popravio se u svim statističkim kategorijama. Ono čime je najviše plenio bila je neverovatna želja da se nadmeće sa najjačima. Nije bilo igrača pred kojim je ustuknuo, prihvatio je svaki izazov i duplirao ga. U prvoj rundi plej-ofa Lejkersi su izbacili Hjuston, a potom su bili "počiščeni" od strane San Antonija. U to vreme postale su sve glasnije priče o velikom neslaganju između Šekila O'Nila i njega. Brajant je tvrdio da je Šek neozibljan i previše ležeran na terenu, a Šek je pak insistirao da zbog Brajantove sebičnosti Lejkersi nikada neće pobediti. Kobi je hteo trejd, Šek nije hteo da igra sa Kobijem. Trebalo je da se desi nešto epskih razmera da se pomire naizgled nepomirljivi karakteri.
Nešto tako veliko u to vreme mogao je da bude samo Fil DŽekson. Nakon smene Dela Herisa, Džekson je preuzeo Lejkerse. Kao čovek izuzetne inteligencije i neprocenjivog iskustva, znao je šta mu je prvi i najbitniji zadatak. Pomiriti dva najbolja igrača i staviti ih u funkciju ekipe. Fil nikada nije radio stvari sa velikom pompom. Nije tu bilo radikalnih rezova, niti drastičnih odluka. Znajući da su mu oba igrača nepohodna za veliki tim i shvatajući veličinu i značaj obojice, Džekson je jednostavno pustio Kobija da igra svoju igru, a Šeka da igra svoju. Tako je nastao jedan od najboljih tandema u istoriji košarke. Popularni Mister Insajd i Mister Autsajd.
Početak nije bio tako bajkovit, ali Fil DŽekson je prekaljeni stručnjak i veliki znalac. Ponekad sretnem nekog sportski i psihološki nepismenog čoveka koji kaže da bi sa igračima koje je imao Fil i on osvojio sve. Ah, kakva je to samo gomila gluposti, tako svojstvena velikim poznavaocima sporta i života. Fil je od starta razumeo koliko je Kobi mentalno i fizički čvrst igrač, pa je na njega stavio ogromnu odgovornost i velika očekivanja, znajući da će to samo pozitivno uticati na njegov igrački razvoj i ljudsko sazrevanje.
Brajant je propustio početak sezone zbog povrede, a kada je krenuo da igra na terenu je provodio gotovo 40 minuta po utakmici, uz 23 poena u proseku, a predovio je tim po broju dodavanja i ukradenih lopti. Brajant je već bio jedan od najboljih bekova u Ligi. Lejkersi su završili regularni deo sezone sa neverovatnih 67 pobeda. Bulsi su prošlost, došlo je vreme za Jezerdžije.
Šek je regularni deo sezone završio kao MVP, a Kobi je bio u drugom idealnom timu Lige i prvoj defanzivnoj petorci. Ponovo je bio najmlađi igrač kome je to pošlo za rukom.
Lejkersi su otvorili plej-of dominantnim nastupom i izbacivanjem Finks Sansa, koje su predovidi Džejson Kid i Peni Hardavej. Rezultat je bio 4-1, a potom je na red došao Sakramento. Kingsi su već tada postajali tradicionalno neugodan protivnik za Lejkerse i teškom mukom momci iz El Eja dobili su ovu seriju, uz sjajne partije Brajanta, koji je beležio 28 poena, pet skokova i četiri assistencije po utakmici.
Finale Zapadne konferencije označilo je i veliku prekretnicu u Kobijevoj karijeri. Kroz čitavu seriju Šek se propisno mučio sa Arvidasom Sabonisom i Rašidom Valasom, koji su radili sjajan posao u odbrani. Kada je u odlučujućoj, sedmoj utakmici Šek stao Brajant je preuzeo. Upisao je 25 poena, 11 skokova i sedam asistenija i ispratio Portland iz doigravanja. Ali, to nije ono najvažnije. Kada se rezultat lomio Brajant se stuštio ka košu. Izbacivši jednog čuvara Kobi je naleteo na drugog. Brajant od prošle sezone, individualac i nezreo igrač, bi pokušao da se digne na atraktivno zakucavanje. Ne i ovaj Brajant. Kao da je u toj jednoj jedinoj sekundi naučio sve o timskoj košarci (dušebrižnici će reći da nikada nije), kao da je shvatio šta je potrebno za pobedu u milisekundi. Uočio je Šeka i bacio maestralan ali-up koji je ovaj zakucao u koš kao da kuca poslednji ekser u kovčeg Trejlblejzersa. Lejkersi su ušli u veliko finale NBA lige.
Tu ih je čekala Indijana sa prvom zvezdom ekipe Redžijem Milerom i njegovim mentorom, velikim Lerijem Birdom. U prvoj utakmici serije Brajant je odigrao solidno, ali je Šek dominantnom igrom pod košem prosto razneo Rika Smitsa i Lejkersi su odneli ubedljivu pobedu rezultatom 104:87. U drugoj utakmici Kobi je, prilikom jednog šuta, nezgodno stao na nogu Džejlena Rouza, koja se tu tobože slučajno našla, i morao je da napusti parket i propusti čak i naredni meč.
Pri rezultatu 2-1 videlo se koliki je Brajant profesionalac, kada je stisnuo zube i neverovatnim oporavkom uspeo da zaigra u četvrtoj utakmici serije. U joj je Šek morao da napusti igru zbog šest faulova, a Kobi Brajant je u poslednjoj četvrtini sasuo 22 poena za produžetak, u kojem je kasnije pogodio šut za pobedu - 120:118. Era "klač Kobija" o kojoj ćemo toliko gledati i slušati narednih godina mogla je da počne. U petoj takmici serije Kobi je imao loše šutersko veče i Lejkersi su, u skladu sa tim, lagano izgubili. Šek je još jednom uništio Smitsa u šestom meču i ubacio 41 poen, Kobi 26, a Lejkersi su prvi put posle 1988. godine postali šampioni NBA lige.
Dok je ostatak ekipe spavao na lovorikama, Kobi je uzeo samo 10 dana odmora i nastavio da trenira još žešćim tempom, ne popuštajući ni za milimetar od svog cilja da bude najbolji igrač u istoriji košarke. Radna etika koju je ovaj momak imao, ambicija koja ga je nosila u visine, čelična volja i mentalna čvrstina da pogura sve to bila je iznad svakog igrača u Ligi. Kobi je zahtevao maksimum od sebe i toliko je očekivao i od drugih. Mnogo je priča njegovih saigrača o neverovatnom profesionalizmu i radu koji je ulagao. Ali, o tome nećemo ovde. Imate gugl pa čitajte.
Ono što je meni zanimljivo je ta druga sezona, gde je ponovo počela da raste tenzija između Kobija i Šeka. Kobi je smatrao da je Šek u novu sezonu ušao nespreman, da se vidno ugojio i da nije dovoljno fokusiran na napredak. Šek je smatrao da bi Kobi trebalo da o'ladi i da ne bude takav kontrol frik. Džekson je opet smatrao da će se stvari rešiti same od sebe, ali će vreme pokazati da je to bivalo sve teže. Lejkersi su u regularnom delu sezonu imali slabiji učinak nego lane. Završili su sa 56 pobeda i 26 poraza. Ipak, u ple-ofu su izgubili svega jednu utakmicu. Redom su "čistili" Portland, Sakramento i San Antonio, a jedini poraz doživeli su protiv Filadelfije u prvoj utakmici velikog finala, najviše zbog neverovatne partije još jedne zvezde u usponu, Alena Ajversona. Sledeće četiri su dobili sa autoritetom i ponovo okitili svoje prste nakitom namenjenom šampionu NBA lige. Kobi je igrao najbolje i najviše do tada. Kroz plej-of je na parketu provodio 40 minuta po utakmici, a beležio je u proseku 29 poena, sedam skokova i šest asistencija.
Šek je na kraju izjavio da je Kobi najbolji igrač u Ligi, što nije bilo daleko od istine. Ali, ni ta izjava, ni blještavi sjaj prstenja nije mogao da pomiri ovaj dvojac na duže staze.
U narednoj sezoni Brajant je nastavio da puni sve kolone neverovatnim brojkama i već uveliko se ustalio u elitno društvo najboljih igrača Lige. Istorija se stvarala. Najbolji procenti šuta, uz još jednu sjajnu Šekovu sezonu, vodili su Lejkerse do 58 pobeda u sezoni (bolji učinak imali su jedino Sakramento Kingsi). Na Ol-star meču u Filadelfiji je dokazao da je najveća zvezda Lige. Kada su navijači iz rodnog grada krenuli da mu zvižde, da ga vređaju i pljuju, Kobi im je sasuo 31 poen u lice i bio proglašen za MVP-a meča. Izjava koju je dao tada manifest je njegove zrelosti i mentalne čvrstine. "Došao sam da igram i uradim svoj posao." Ni reč nije uputio navijačima, kao da ne postoje. Kao i da nisu tu...
Plej-of serija te godine bila je najlakša i najteža koju će Lejkersi ikada odigrati. Pošto su se lagano prošetali pored Portlanda i San Antonija, Lejkersi su došli na svoje arh-neprijatelje Kingse. Serija se odlučivala u sedmoj utakmici. Kobi Brajant je beležio 27 poena po meču, uz seriju neverovatnih pogodaka zbog kojih se i danas smatra jednim od najboljih klač igrača u istoriji košarke. Ipak, Robert Ori je bio taj koji je izvukao Lejkerse. Bilo je tu i nekih kontroverznih sudijskih odluka. Ali, o tome nemam ni želje, ni volje trenutno.
U velikom finalu Lejkersi su razbili nedorasli Nju Džersi, koje je predvodio Džejson Kid, sa 4-0, uz neverovatne partije Crne Mambe koji je beležio prosečno 27 poena, 6 5 skokova, pet asistencija i blizu dve ukradene lopte. Sjajnom igrom na obe strane parketa Kobi je postao najmlađi igrač ikada koji je osvojio tri prstena.
Sezona 2002/03 bila je najbolja za Kobija na ličnom planu. Dok su Lejkersi regularni deo sezone završili skorom 50-32, Kobi je beležio 30 poena, sedam skokova, šest asistencija i 2.5 ukradenih lopti po utakmici. Takođe je srušio rekord po broju pogođenih trojki u jednoj utakmici (12), a uz sve to uspeo je da postigne preko 40 poena u devet uzastopnih mečeva. Posle tri fantastične sezone u doigravanjima, Lejkersi su pali u drugoj rundi zapada protiv Spursa, koji su kasnije postali šampioni. Kroz plej-of Kobi je beležio 32 poena po utakmici. To mu je, do tada, bio najbolji učinak u doigravanjima.
Tog leta desilo se nešto što će zauvek ostaviti ožiljak na Brajantovu psihu. Cela Amerika je brujala o slučaju silovanja u kojem je jedan veliki NBA superstar navodno fizički primorao na seks devetnaestogodišnju radnicu hotela. Šerif je podigao optužnicu protiv Brajanta, a ceo svet je gledao iskolačenih očiju i otvorenih usta. Optužba je na kraju odbačena. Brajant je priznao prevaru, ali ne i silovanje. Amerika se sladila. U zemlji upitnog morala uvek su najglasniji oni koji moral brane. Ne pada mi na pamet da ikada ulazim u ovaj slučaj. Iako sve govori da do silovanja nije došlo, ne želim da licitiram bilo šta na tu temu. Ipak ću reći ovo, Brajant je prvi put pokazao da je čovek od krvi i mesa, sposoban da napravi grešku. Svetu se dopadao imidž košarkaša koji je drugačiji od ostatka Lige - koji je fokusiran na sport, a ne na striptiz klubove, koji je smiren i elokventan, koji ne pada u vatru.
Svaki navijač u svakoj hali širom Amerike, svaki novinar, svaki protivnički igrač, svaki sponzor je iskoristio šansu da uzdrma ranjenog Brajanta, a način na koji je on odgovorio bio je impresivan. Jednog dana išao je na suđenje, a već iste te noći sasuo je 37 poena u gostima. Ni ja, a ni vi ne možemo, za početak, ni da zamislimo koja je mentalna čvrstina potrebna da se prevaziđe takav emotivni i psihološki slom i da se iz svega izađe jači. Ni da zamislimo.
Nakon toga je usledio otkaz Robertu Oriju i projekat Pejton-Meloun. Lejkersi su išli snažno kroz plej-of, dok nisu u velikom finalu naleteli na Pistonse. Da li je bio poremećen balans u ekipi, da li Šek više nije bio sila kao prethodnih sezona, da li su Pistonsi jednostavno bili neverovatna odbrambena ekipa ili sve to zajedno? Bilo kako bilo, Lejkersi su izgubili finale. Čonsi Bilaps, Ben Valas i ekipa su slavili sa 4-1. Usled sjajne odbrane Pistonsa, Kobi je u finalu imao slabiju šutersku partiju u odnosu na svoje standarde i beležio je 22 poena po meču.
Kada je sledeće sezone Šek napustio Lejkerse, a Džeksonu uručen otkaz mnoga pitanja su se postavljala pred Kobija Brajanta. Ok, osvojio je tri titule, ali sa Šekom kao glavnim igračem. Da li može sam? Da li može da nosi tim? Naravno, tu su uvek poređenja sa Majklom DŽordanom. Kao što je u književnosti svaka veliko delo osuđeno na merenje i poređenje sa Biblijom i uticajem iste, tako je svaki veliki košarkaš NBA lige osuđen na večito poređenje sa Majklom Džordanom. Sam Kobi je doprineo dosta tome, oponašajući igru i karakter Em Džeja. Bio je rešen da uzdrma tron nedodirljivog. Naredne sezone je pokazo koliko je bio blizu toga.
Rudi Tomjanovič je preuzeo Lejkerse, a pritisak na Kobija je sve više rastao. Osim optužbi za seksualni napad, sada se pojavio i Fil DŽekson, koji je u svojoj biografiji napisao da je Kobi uncoachable ili da jednostavno ne može da se trenira i vodi. Mnogi igrači tvrdili su da ne žele da igraju sa njim zbog sebičnosti i nepoštovanja saigrača. Sve su to bili samo bedni izgovori i pokušaji maskiranja sopstvene slabosti i slabih karaktera, mlakonja, ljudi bez integriteta koji nisu u stanju da guraju sebe do krajnjih granica zarad uspeha. Bar ako mene pitate.
Te godine Lejkersi su propustili plej-of. Sa povratkom Fila Džeksona dvojica su uspela da reše svoj odnos. Kobi je jasno rekao nemoj da me motivišeš, nemoj da igraš psihološke igre sa mnom, nemoj ništa da mi pričaš, samo me pusti da igram. Kobi je to i radio... I to kako! Neverovatne stvari dešavale su se na parketu, kao što je 81 poen protiv Toronta ili 62 poena za tri četvrtine protiv Dalasa, kada je postigao više poena nego kompletan tim Maveriksa!? Najbolji poenter Lige bio je 2006. i 2007. godine. Ipak, do ozbiljnije plej-of serije čekalo se sve do 2008, kada je u velikom finalu naleteo na sjajnu ekipu Seltiksa predvođenu Polom Pirsom i Kevinom Garnetom. Kobi Brajant je bio MVP regularnog dela sezone.
Pojačani Pauom Gasolom, Lejkersi su ušli sa autoritetom u plej-of, gazili su Denver, potom Jutu i San Antonio. Seltiksi su se pokazali kao krupan zalogaj. Posle velike borbe u prvih pet utakmica, Seltiksi su ih razneli u šestoj uprkos Kobijevih 30 poena, šest skokova i šest asistencija. Titula je izmakla, ali ne zadugo.
Lejkersi su sjajno otvorili novu sezonu, nanizavši skor 21-3 - do tada najbolji početak u klupskoj istoriji. Iako su tokom sezone štucali, najbolje su sačuvali za kraj. U još jednoj legendarnoj plej-of trci prvo su srušili Jutu, potom, posle velike borbe i sedam utakmica, bacili su na leđa Hjuston Roketese. U finalu konferencije dobili su Denver, a u velikom finalu razneli Orlando, koji je čini se udarao izvan svoje kategorije, sa 4-1. Kobi je igrao kao opsednut i jednu od najboljih partija u finalima završio je sa prosečno 32.4 poena, 7.4 asistencija, 5.6 skokova, 1.4 ukradenih lopti i 1.4 blokada. Nije ni čudo što ga je Dvajt Hauard toliko mrzeo posle toga.
Kobi je mogao mirno da spava. Opet je bio NBA šampion. Ovaj put kao lider ekipe. Hrabro je nosio ceo tim na leđima do NBA titule. Mogao je da se smiri, jer i za najveće kritičare ovo je bio jasan pokazatelj njegove veličine. Ali nije. On je hteo još. Jurio je i peti prsten. Način na koji je osvojio taj šampionat takođe je vredan divljenja. Iako je dominirao kroz čitav plej-of, u odlučujučoj utakmici finalne serije sa Seltiksima ga nije išlo. Prve tri četvrtine igrao je katastrofalno, promašio je tonu šuteva. Ali, to je stvar sa Brajantom, on je serijski ubica, predator, nije džabe Crna Mamba. Napadaće iznova i iznova, jer zna da je svakim sledećim ugrizom, pogodio bolno mesto ili ne, protivnik sve slabiji. Ako promaši 10 šuteva šutnuće 20. Ako ga izblokiraju puta puta zaleteće se još pet puta. Na kraju mu se obratio Derek Fišer, jer je jedini imao petlju za to, i rekao mu da uspori, da ne mora uvek sve da radi sam. Kobi je prvi put u svojoj karijeri verovao saigračima. Drugi su pogađali. Ron Artest je tresnuo trojku, Gasol izblokirao Pirsa. Kobi je pogodio odlučujući šut preko Reja Alena, sasuo je nekoliko klač bacanja i sakupio 15 skokova. Kobi je pobedio sebe. Kobi se podredio timu. Kobi je peti put postao NBA šampion.
Dalje od ovih rezultata neću pisati. Era sa Dvajtom Haurdom ne zaslužuje da se pomene i nema mesta u mojoj priči.
Osvrnuću se još i na jedan od najlepših trenutaka u istoriji sporta. Trenutak koji simbolizuje sve vrline karaktera legende kakva je Kobi Brajant. Pri kraju utakmice protiv Golden Stejta, 12. aprila 2013, kada se rezultat lomio Kobi je pokidao Ahilovu tetivu. To je jedna od najtežih povreda u sportu. Faul je sviran, Kobi nije mogao da stoji na nogama, ali se vratio sa klupe, polako išao sa noge na nogu, bolne grimase na njegovom licu odavale su sav užas koji ta povreda nosi. Nekako je došao do linije i pogodio oba bacanja. Što se mene tiče, dva najvažnija šuta u njegovoj karijeri. Taj hod ka liniji za penale simbolizuje borbu, posvećenost, ljubav prema igri, prema klubu, sve pozitivne stvari koje se očekuju od jednog sportiste i takmičara.
Ko god da je mislio da će Kobi otići bez nečeg spektakularnog, da će čitava košarkaška planeta ostati uskraćena za poslednji rik starog lava grdno se prevario. "Stejpls Centar" je bio ispunjen do poslednjeg mesta. Hiljade gledalaca, mladih i starih, došli su da poslednji put na parketu vide svog ljubimca. Kobi nikada nije bio skroman i nije bilo razloga da drugačije bude ni te noći. Znao je šta se očekuje od njega i upravo je to isporučio. Neverovatno napadačko veče završio je sa 60 poena. Najviše što je iko uspeo u svojoj poslednjoj utakmici. "Stejpls Centar" je pretio da eksplodira od pomešanih osećanja. Legenda je otišla.
Mnogo je ljudi koji ne vole Kobija Brajanta. Večita su poređenja sa LeBronom Džejmsom, priče o sebičluku, egu, sujeti. Za mene je sve to gomila gluposti. Kobi Brajant voli košarku kao što zaljubljen čovek voli ženu. Ljubomorno, posesivno, iracionalno, svim srcem... Kobi je toliko voleo igru da je uvek i do kraja davao celog sebe i tražio je isto zauzvrat. Bez rezerve. Na kraju više nije imao šta da ostavi. Njegovo telo je istrošeno. Povredio je maltene svaku kost, hrskavicu, tetivu i zglob koja postoji u knjizi anatomije. Srušio je nevervotan broj rekorda. Postao je idol milionima klinaca i isto toliko ih poslao direktno na košarkaški teren. Približio se Em Džeju više nego što će to iko ikada uspeti. A, za one koji ga i dalje ne vole poruka je da pričaju sa njegovom šakom, koja je do kraja ukrašena blistavim prstenjem.
(foto: NBAE / Getty Images)
