Izvor: Politika, 15.Jun.2010, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Moka i Kića zajedno na postolju
Olimpijski komitet Rusije i predsednik te zemlje Dmitrij Medvedev ugostiće naše zlatne košarkaše iz Moskve 1980, Slavnića, Kićanovića, Dalipagića i Radovanovićai i boksera Slobodana Kačara
Ako bi u jednoj slici morao da se opiše najveći uspeh jugoslovenske košarke svih vremena, onda je to kadar kada Zoran Slavnić na pobedničkom postolju Olimpijskih igara u Moskvi 1980. godine podiže dve zlatne medalje. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Desetak minuta ranije, a šest sekundi pre kraja finala, legendarni italijanski centar Dino Menegin na brutalan način kolenom je udario Dragana Kićanovića u butinu i poslao ga u bolnicu, a Kićinu medalju Moka je podigao u vis i tako mu iskazao zahvalnost za tu i sve prethodne pobede.
Tri decenije kasnije, zahvaljujući Olimpijskom komitetu Rusije, gradonačelniku Moskve Juriju Lužkovu i ruskom predsedniku Dmitriju Medvedevu, osvajači najsjajnijeg odličja krajem jula vratiće se na mesto najvećeg sportskog uspeha.
Hvala prijateljskoj Rusiji
Pozivi su upućeni i zlatnim košarkašima iz Srbije Zoranu Slavniću, Draženu Dalipagiću, Draganu Kićanoviću i Ratku Radovanoviću, kao i bokseru Slobodanu Kačaru koji je u nezaboravnom finalu poluteške kategorije savladao Poljaka Pavela Skšeča. U nekoliko dana boravka u Moskvi zlatni olimpijci evociraće uspomena na 22. letnje olimpijske igre koje je obeležio hladni rat između država Varšavskog pakta i NATO zbog Avganistana i američki bojkot, ali pre svega asovi poput gimnastičara Ditjatina koji je osvojio osam medalja u isto toliko disciplina (tri zlatne), plivača Saljnikova, boksera Stivensona , atletičara Jeftera i Cepinskog ...
Košarkaši Jugoslavije su u osam koraka stigli do jedine zlatne olimpijske medalje. U takmičenju po grupama savladali su posle produžetka domaćina koji je kovertirao zlatnu medalju u odsustvu Amerikanaca, o čemu svedoči i da je olimpijski plamen upalio legendarni košarkaš Sergej Belov. Kaznena ekspedicija sa Balkana preslišala je u finalu Italijane i budućim generacijama ostavila težak zadatak.
– Poziv iz Rusije bio je pozitivan šok. Njihov olimpijski komitet i gradonačelnik Moskve prave spektakl, a previđeno je da nas primi i predsednik Medvedev. Po ko zna koji put potvrđuje se da nas drugi više cene, ali hvala prijateljskoj Rusiji. Jedino mi je žao što ćemo biti u okrnjenom sastavu jer s nama više nisu Ćosić, Delibašić i Žižić. Ovo je prilika da se vratim u mladost i na mesto najveće sportske sreće. Osvojiti olimpijsko zlato, ravno je nezaboravu – istakao je Slavnić.
Druženje s Huantorenom i Stivensonom
Jedan od najboljih evropskih plejmejkera svih vremena u Moskvi je pružio možda i najbolje partije u karijeri. To je posvedočio i selektor Ranko Žeravica uvrstivši ga u petorku šampionata (Slavnić, Kićanović, Dalipagić, Šmit, Menegin) i izjavom da je Slavnić promenio ritam u finalu sa Italijanima i odlučio pobednika. Ipak, za najvećeg bonvivana naše košarke, scena s postolja je daleko najupečatljivija.
– Drago mije što sam vratio Kićanoviću ono što je on uradio za mene četiri godine ranije u Montrealu. Dve medalje u rukama uvis, prva je asocijacija na Moskvu, a dosta toga je izbledelo. Sećam se i završnice meča s Brazilom kada je Ćosić boksovao loptu u publiku umesto da je uhvati, pa su nas izvlačili ispod tuševa da završimo poslednjih par sekundi. Malo je nedostajalo da primimo koš sa pola terena i izgubimo. Bili smo dominantni u finalu, a žao mi je što se nismo ponovo sastali sa Sovjetima, da još jednom uradimo ono što na njihovom tlu nisu uspeli ni mnogo jači osvajači. Olimpijsko selo je bilo prelepo, a hrana tri puta bolja nego u Montrealu. Imao sam priliku da se upoznam i družim s najboljim sportistima tog doba, atletičarem Huantorenom i majstorom amaterskog ringa Stivensonom. Rusi su želeli da pokažu celom svetu da mogu da naprave spektakl kakav do tada nije viđen, iako se osećao pritisak zbog američkog bojkota i velikih sportskih očekivanja. – prisećao se Moka.
Medalja iz Moskve bila je poslednja u njegovoj prebogatoj riznici , koju krase tri evropska i svetsko zlato i srebro sa Igara u Montrealu. Nastavio je igračku karijeru u Šibenki gde je bio i trener, lansirao Dražena Petrovića. Veliki uspeh nije dodatno unovčio jer je već imao cenu na tržištu, ako se izuzme nagrada od 2.500 dolara od „Konversa”, previđena sponzorskim ugovorom. Neočekivana nagrada stigla je 27 godina kasnije u vidu nacionalnog sportskog priznanja, u maksimalnom novčanom iznosu.
– Hvala Koštunici što je omogućio da zaslužni sportisti dobiju države penzije. To je mnogim bivšim asovima pomoglo da pod stare dane žive bezbrižnije. – naglasio je Slavnić.
Iako svestan da je rezultat njegove generacije teško ponovljiv, Moka svim srcem navija da mlada košarkaška garda Srbije na nekim od narednih Igara, kao on pre tri decenije, podigne zlatnu medalju.
– Nikad ne reci nikad! Zadatak je težak, ali nisam od onih koji misle da je vreme stalo kada sam prestao da igram. Voleo bih da neko ponovi naš uspeh – istakao je Slavnić.
M. Stojaković
-----------------------------------------------------
Baba i Žeravica
Odnos između trenera Ranka Žeravice i Zorana Slavnića godinama je bio novinska tema. Trofejni stručnjak uporno je odbijao da uvrsti Moku u reprezentaciju, a kada je 1973. debitovao kod Novosela, počela je dominacija jugoslovenske košarke koja se završila Igrama u Moskvi. Ni poslednje takmičenje Žeravice i Slavnića nije prošlo bez buke.
– Posle finalne utakmice RTS je imao direktno uključenje i Vladanko Stojaković je razgovarao s igračima. Na pitanje da li je ovakvoj reprezentaciji uopšte potreban trener, u šali sam odgovorio da bi i moja baba mogla da nas vodi i bude prva. Žeravica se na to nasmejao i mislio sam da je shvatio u tonu kojim sam rekao. Međutim, par dana kasnije uzvratio mi je na stranicama „Tempa” izjavom da sam bio peti šesti igrač po značaju u timu.
Finale „Moskva 1980”:
Jugoslavija – Italija 86:77 (42:37)
JUGOSLAVIJA: Knego 4, Kićanović 2, Žižić, Nakić, Jerkov 16, Skroče, Slavnić 4, Ćosić 2, Radovanović, Krstulović, Dalipagić 18, Delibašić 20.
ITALIJA: Saketi 2, Brunamonti 2, Silvester 2, Đilardi, Dela Fjori, Solfrini 4, Bonamiko, Menegin 12, Vilalta 29, Vekiato 4, Marcorati 9, Đenerali 13.
Na putu do zlatne medalje Jugoslavija je redom rušila sledeće rivale: Senegal (104:67), Poljsku (129:91), Španiju (95:91), Italiju (102:81), Kubu (112:84), Sovjetski Savez (101:91, Brazil (95:96) i Italiju u finalu (86:77).
objavljeno: 16.06.2010.
