Izvor: Vostok.rs, 20.Dec.2010, 17:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mesec dana do proterivanja Napoleona iz Rusije
20.12.2010. -
Danas se može sa sigurnošću govoriti o tome da nije samo car Mraz (kako su govorili ustoričari 19. veka) i Glad oterali Napoleona iz Moskve. Glavni urzok je trezveni proračun. Ako povodom mraza nema šta da se poriče, o gladi koja je počela da muči francusku armiju Moskvi, čini nam se, preterano je je govoriti. Rezerve su postojale. Evo svedočanstava jednog od učesnika pohoda: Ostavili smo za zimu 7 velikih sanduka penušavog šampanjca, mnogo španskog >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << vina i portvejna, pored toga 500 (ponavljam, 500!) boca ruma i stotinu velikih glava šećera. I sve to na 6 unter-oficira, dve žene i jednog kuvara! Govedinu smo jeli retko, ali svinjetine je bilo dovoljno: našli smo čitavo skladište butova, dodajte uz to usoljenu ribu u izobilju, nekolio vreća brašna, dva velika bureta slanine, od koje smo mislili da je pute. Nije bilo oskudice ni u pivu. Evo kakve su bile naše rezerve u slučaju da moramo da prezimimo u Moskvi. Ali nisu nam dali da prezimimo u Moskvi! Glavno pitanje koje je brinulo Napoleonove vojnike bilo je kojim će se putem vraćati kući. Pitanje nije bilo ni malo naivno.
Jedno od omiljenih mesta u evropskoj istoriografiji je tvrđenje da Kutuzov nije dao Napoleonu da krene južnim, nerazorenim putem nazad ka zapadnim granicama Ruske imperije, i to je, navodno, konačno uništilo armiju. Sa tačke gledišta vojne veštine ova misao ne podnosi ozbiljnu kritiku. Sasvim tačno znamo iz memoara Napoleonovih saradnika da je uoči izlaska iz Moskve Napoleon održao vojni savet na kojem je zajedno sa svojim maršalima rešavao pitanje: u kom pravcu da se krene iz Moskve. Da primetimo: reč „povlačenje" na Savetu se nije pominjala. To je bio Savet u Kremlju neobično sličan onome koji je držao Kutuzov u mestu Filji – čak i broj učesnika, jedanaest, bio je isti. I odlučujući glas je imao samo jedan čovek. Prvi je istupio maršal Mara i izjavio da treba odlaziti Smoljenskim putem, istim kojim su ovamo i došli! Žestoko mu se usprotivio maršal Davu, po nadimku Gvozdeno Čelo, on je instistirao na kretanju po „nerazorenim oblastima". Započela je prepirka, nimalo blaža zbog prisustva imperatora. Prva misao koja pada na pamet kada pokušaš da staneš na mesto Napoleona i da pomisliš kako bi pstupio na njegovom mestu sledeća je: Šta j mogao da pruži neopustošen teren francuskoj armiji? Uzmite u obzir okolnosti pohoda: vreme za traženje hrane nije postojalo, zato što je od pozadi nadirala vojska Kutzova. Moralo je da se noći u velikim masama, kako bi se osiguralo od neprijateljskog napada. Zato su trupe velike brojnosti za odmor morale da biraju velike gradove, kako bi našle dovoljno provijanta. Prema praksi koja je vladala u to vreme na zauzetim teritorijama ispred trupa je išao intendantski komesar, koji je, oslanjajući se na lokalne vlasti, saradnike okupatora, oduzimao hranu od lokalnog stanovništa. Upavo je tako bilo u Zapadnoj Evrpi, u oblastima koje je osvojio Napoleon. Ali sasvim drugačije je bilo u Rusiji. Kao prvo, osim Mogiljeva, nije bilo drugog velikog rada gde bi se lokalne vlasti složile da sarađuju sa okupatorima. Kao drugo, gde su ti ruski seljaci koji bi bespogovorno počeli da daju svoj hranu okupatorima? Sve je moralo da se otima uz borbu. A za to je bilo potrebno vreme i snaga kojih nije bilo. Na kraju već kroz nedelju dana čitava francuska armija bi umrla od gladi. Armija koja se povlači u neprijateljskoj zemi, po opštem pravilu, ima potrebu za unaped pripremljenim putem, za vodičima, kako ne bi skrenula sa puta. Ko se vraća u prilično nepovoljnoj situaciji dvostruko ima potrebu za tim. A ko se sprema da se po Rusiji vrati di zapadnih granica, udaljenih 900 kilometara, ima trostruku takvu potrebu. Pod „pripremljenim putem" u 19. veku podrazumevao se put koji je osiguran ogovarajućim ganrizonima i na kojem su napravljena skladišta hrane potrebna armiji, takozvani magacini. Sve to na smoljenskom putu Napoleonovi kvartirmejsteri su bili uradili. A na kaluškom putu ničeg sličnog nije bilo. Šta više, Napoleon se sasvim ispravno plašio da ne zaluta na nepoznatom putu, jer nije mogao da računa na ruske vodiče. Ozbiljno je mogao da razmatra povlačenje samo po poznatom smoljenskom putu. Protivnici slične tačke gledišta navode kao kontra argumetn jednostavnu činjenicu: zašto tada, ako je Napoleon hteo da ide zapadnim, smoljenskim putem, on krenuo južnim, kaluškim? Znači, on je ipak planirao da ide novim putem? To je tačno kada bi se radilo o drugom vojskovođi, a ne Napoleonu. Napoleonov marš na Kalugu je bio sasvim neophodan početak njegovog povlačenja, ali to uopšte ne znači da je Napoleon imao u vidu da bira novi put. Od Tarutina kod Kaluge, gde se nalazio Kutuzov, do Smoljenska, gde su Napoleonovu gardu čekale rezerve hrane, na primer stado bikova od 700 grla, ima tri dana puta manje nego od Moskve, gde se nalazio Napoleon. Zato, pre nego što će započeti svoje pravo povlačenje, Napoleonu je bilo potrebno da potisne rusku armiju na jug, kako bi uništio ovu njenu prednost. Naravno, bilo bi mu još prijatnije kada bi mu pošlo za rukom da manevrima natera Kutuzova da se povuče prema Kalugi. On se nadao da će to postići iznenadnim prelaskomsa starog kaluškog puta na novi, što bi stvorilo pretnju levom krilu Kutuzova. Okolnost da je povlačenje Napoleona započelo tobožnjim novim napadom u južnom pravcu imala je za njega, pošto znamo karakter tog čoveka, veliki značaj. On je mislio da napravi zabunu, da prevari, da stvori kod Kutuzova utisak da se ne dešava povlačenje, već novi napad. I on je za izvesno vreme svoje postigao. Ipak, do bekstva Napoleona iz Rusije ostalo je nešto manje od mesec dana.
Izvor: Golos Rossii, foto: RIA Novosti
