Izvor: Blic, 16.Nov.2010, 02:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Švedska jesenja sonata
Beograd, sreda 10. novembar, predveče, 21 stepen Celzijusa. U mojoj ulici se zaustavlja mercedes (BG 508-…) izlazi tamnoputi šofer i sa baterijskom lampom prilazi kontejneru. Prevrće sadržaj svojevrsne samousluge, brzo izbacuje na ulicu šta mu ne odgovara. Pronalazi nešto za sebe, otvara gepek i izabrano ubacuje. Pali auto i nonšalantno nastavlja vožnju do sledećeg kontejnera. I tamo će iza sebe i svog mercedesa ostaviti >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << razbacano đubre.
Stokholm, četvrtak 11. novembar, mrak ovladao. Nula Celzijusovih koja ne dozvoljava da se otopi prvi jesenji sneg. Glavni ulaz otmenog hotela „Šeraton". Tamnoputi čovek klima glavom portiru koji dežura, ide od jedne do druge okrugle kante pored ulaza. Sa štapom na čijem je vrhu bodež vrši kasting otpadaka. Tu i tamo nešto „ubodenog" ubacuje u ruksak između nogu. Vrši naklon prema livrejisanom, stavlja ruksak na leđa i polazi ka nedalekoj pešačkoj zoni.
Kakav kroki za nemoguću komparaciju: slični poslovi a različiti pristupi u Beogradu, vodećoj prestonici balkanske nemaštine, i Stokholmu, glavnom gradu evropskog standarda. Stvari su u svojoj sličnosti neuporedive, ali bogate kompleksnost slike Kontinenta i vremena koje delimo.
Prvi put putujem Skandinavijom, tačnije Švedskom. U tri dana video sam studen Stokholma, osetio dah nesmrznutog severnog mora u Geteborgu i blagost klime u susretu Baltika i, zapravo Atlantika, podno Malmea. Posle mnogo godina pravim društvo Zdravku Čoliću i uživam u muzičarskim dogodovština i gastronomskim čudesima. Stokholm nije Venecija na severu, kao što to nije ni Briž u Belgiji. To je gospodstvo izmešano sa čistom lepotom starog, smem da izustim renesansnog, grada iz 1252. godine, koji lejuja na špriceru nastalom od slane vode Baltika i slatkog jezera Melaren.
Zvanično smešten na 14 ostrva, Stokholm je izazovan za istraživanje. Iz sobe gledam ostrvo Kungsholmen na kojem je zgrada gradske većnice od osam miliona mrkocrvenih cigala koju Šveđani smatraju najlepšom u zemlji. Pošto 10. decembra u Koncertnoj sali prime Nagradu svih nagrada, laureati dolaze do velike Plave dvorane, koja je zapravo crvena, na svečani banket među 1.300 (pomalo zavidnih) zvanica.
Stokholm su fasade čistih linija i bezbroj vitkih brodova radoznalih ruta, mnoštvo senki odenutih u kostime zagasitih boja, zapravo obojenih u azbučnik jesenje sonate tonova Andersa Zorna: zeleno poput blage i pomalo škrte svetlosti, sasušena krv lista vikinškog javora, bledo žutilo novembarske obdanice, zlatni fosfor grbova nesebičnih ktitora...
Risović Malje, taksista iz Bara neće da naplati vožnju, Snežana iz Upsale je presrećna jer je srela školskog druga iz Treće sarajevske, a stari Tamba, grof od Skenderije, ispraća petak sa flašom retkog viskija. Tamo ispred scene jedna druga mladost skače uz ritam i energiju Zdravkove biografije.
Nesvesno pratim Bergmana, asistenta iz Opere u Stokholmu, pozorišta u Helsinborgu, režisera u Geteborgu, trijumfanta u Malmeu i besmrtnika Skandinavije. Upravo me put preko širine i lepote Švedske spušta preko Norčepinga do Geteborga. Drugačije more, humanija hladnoća.
Nema više zemlje od Triglava do Đevđelije, ali u mraku hale izvan grada volvoa postoji jedna izmeštena Jugoslavija koja peva i plače pesme svoga odrastanja. Žene u balskim haljinama i bivši mangupi s velikom dušom u društvu svoje dece, druge generacije koja čini dijasporu bez maternjeg jezika, tako zbunjene izgledom i emocijom svojih roditelja.
Ostavio sam, iza tih refrena, neku setu, a dočekuje me beogradska tuga. Grad je nepravedno ostao bez dva svoja karakteristična originala: nepresušne muzikalnosti Miloša Petrovića i okeana gospodstvenosti Ljube Dapčeviča.
