Izvor: Aleksinac.net, 24.Nov.2018, 16:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nekad bilo, sad se pripoveda!
Kao što svi vozači tvrde da postoje dve vrste automobila – Mercedes i svi ostali, tako i bivši učenici gimnazije reći će da postoje dve vrste škola; gimnazija i sve ostale škole!
Elem, po nekima, u ono srećno vreme samoupravnog socijalizma, aleksinačka gimnazija, tada zvanično „Drakče Milovanović“, bila je elitna škola u Srbiji. Makar su to profesori iste te gimnazije tvrdili nama, učenicima. Kao, posle V beogradske gimnazije, aleksinačka >> Pročitaj celu vest na sajtu Aleksinac.net << gimnazija je bila najbolja u zemlji. Da li u ondašnjoj Jugoslaviji, ili samo u Srbiji, nismo bili upućeni. A nismo ni znali po čemu je ova škola bila tako posebna. Svejedno, generacija 1976. - 1980. bila je ponosna što sedi u klupama tako cenjene škole.
Ta generacija je inače bila poslednja koja je zvanično pohađala klasičnu gimnaziju. Već naredna generacija išla je u takozvanu „Šuvaricu“, nazvanu po već zaboravljenom „reformatoru školstva“, Stipi Šuvaru. Nekad su i takve stvari bile moguće. Gimnazijsko doba je sigurno najlepši period života. Problem je samo u tome što to spoznaš mnogo godina kasnije. Kad je već dockan.
Nije baš sve bilo sjajno u ono vreme kako to danas izgleda. Vreme izbriše mnogo toga lošeg iz sećanja. Pamti se samo dobro. Moguće da i ono prošlo, u odnosu na ovo sadašnje, nikako ne može biti ružno? Ipak, da budemo realni, u moje gimnazijsko doba putevi su bili i gori od sadašnjih. Asfalt je bio retkost, a i tamo gde ga je bilo, izlokan, neravan, ispucao... Srećom da su automobili jezdili drumovima na svakih pola sata po jedan. Isto kao i autobuski prevoz. Saobraćaj se uglavnom odvijao na dva točka ili pešice. Neretko i konjska, odnosno volovska zaprega. Televizor je još uvek bio stvar prestiža. Frižider, kupatilo i nužnik u stanu posedovali su samo privilegovani. Mahom oficiri! Na struju se grejati bilo je nepojmljivo za radnike, seljake i poštenu inteligenciju!
Gimnazija „Drakče Milovanović“, pošto je nosila ime po partizanskom borcu, morala je prednjačiti primerom. Ondašnji direktor, Crnogorac naravno, tada verovatno Jugosloven, propisao je nošenje uniformi učenicima. Svako je morao dolaziti uredan u školu. Podšišan, čist, devojkama zabranjeno šminkanje, lakiranje noktiju i mini suknje. Na sreću, dešavalo se i da neke ne poštuju pravila. Ono poslednje nas je naročito veselilo. Direktor je zahtevao disciplinu od zaposlenih i učenika. Direktor je inače pisao knjige iz istorije. Pisao je o stradanju stanovništva u Aleksincu od strane okupatora i domaćih izdajnika. Kasnije, kada komunizam u Srbiji bude stavljen na stub srama, direktor, sada već kao penzioner, pisaće i o zločinima komunista u toku Drugog svetskog rata!
U trećoj godini mog gimnazijskog školovanja umro je tvorac samoupravnog socijalizma i Zakona o udruženom radu. Drug Edvard Kardelj. U holu gimnazije prvo je održan prigodan komemorativni skup. Govorilo se o liku i delu velikog ideologa socijalizma. Potom smo gledali čin sahrane. Televizor je bio postavljen u centru dvorane. Svi su pratili tužnu ceremoniju. Već naredne godine, tačnije 4. maja 1980. umro je najveći od svih. Drug Tito! Njega su dugo lečili, o čemu je televizija izveštavala iz minuta u minut. Lečenje je bilo uspešno i Drug Tito se oporavljao, premda su mu čak odsekli nogu. Ali, sve ima svoj kraj, pa i Drug Tito. Na kraju je morao da umre. Ovo je već bilo sasvim drugačije od svega do tada. Narod se masovno upisivao u knjige žalosti. Gimnazijalci su po odelenjima odlazili takođe da se upišu. Ne sećam se da je neko izostao. Novine su isključivo pisale o Brozu. Muzika samo posmrtna. Nema svadbi, veselja. Ničega. Opšta žalost. Na dan saopštenja smrti velikog vođe, spiker je zaplakao. Doduše, igralo se prvenstvo u fudbalu, iako se već znalo za Brozovu smrt. Radio Beograd je popodne tog 4. maja prenosio samo prvo poluvreme fudbalskog prvenstva Jugoslavije. Na početku drugog poluvremena pustana je tužna muzika.
Međutim, uveče su igrali Hajduk-Zvezda u Splitu. Bilo je TV prenosa. Na poluvremenu je pročitana žalosna vest. Igrači su stajali na centru stadiona i plakali. Zvezdini igrači. Za hajdukove se ne sećam da je neko pustio suzu. Publika je pevala: „Druže Tito, mi ti se kunemo/da sa tvoga puta ne skrenemo!“ Skrenuće ubrzo, ali to nama u Srbiji, pogotovu mladim maturantima onda nije bilo jasno. Zato smo ponovo odgledali čin sahrane putem televizora u holu gimnazije. Sama sahrana se odužila u nedogled. Neke profesorke i učenice nisu skrivale suze. I među onima što nisu plakali bilo je istinski ožalošćenih. No, uskoro smo polagali maturu. Postali smo zreli. Postali smo ljudi. Tako bi trebalo biti. Zaboravilo se na maršala.
Tu i tamo sećali smo se neke zgode iz škole. Ili nekog profesora, to jest, profesorke. Svaka škola ima svog profesora Vujića. Ali nema svaka škola svog Milovana Vitezovića da ovekoveči slične primere. Aleksinačka gimnazija je, pored ostalih, imala svog osobenjaka u liku profesora matematike i astronomije. Branko Žižić mu je bilo ime. Krupan, dobroćudni dekica, mada nije mogao imati više od pedesetak i kusur godina, vazda u jednom te istom sivom odelu. Večito umrljan kredom. Bivši bokser, težio je nekih 120 kila. Uglavnom ozbiljan, tek bi ponekad zaiskrio blagi osmeh ispod tankih brčića. Naočare nikada nije skidao s nosa.
Profesor je bio blag čovek. Voleo je decu. Možda i zato što je i njegov sin jedinac bio upisan u istu školu s ovom generacijom? Sin mu je bolovao od neke urođene bolesti. Imao je i fizičke anomalije na ruci i nozi. Kod profesora Žižića niko nije imao slabu ocenu. Učenici su prepisivali iz otvorenog udžbenika. Profesor se pravio da to ne primećuje. Na pismenim zadacima iz matematike cedulje su kružile po učionici. Buka i žagor iz učionice čuli su se na ulici. Kad bi neko iznervirao debeljka do te mere da više nije mogao da izdrži, profesor Žižić bi zabacio ruke iza leđa i počeo žustrim korakom da korača po učionici. Pod je odzvanjao od lupe cipela. Oči su mu besno sevale i samo je škrgutao zubima; „paščad treba pobiti“, cedio je sebi u bradu. Ko bi se tada nasmejao, u nevreme, dobio bi čvrgu po tintari od koje mu je zvonilo u ušima. Već nekoliko minuta potom profesorovo lice bi se razvuklo u pokajnički osmeh i sve bi bilo zaboravljeno. Graja je sada bila i veća nego ranije i neretko je direktor svraćao da vidi šta se događa. Ali profesor Žižić nije mnogo mario za to. Pričalo se da je Žižić bio umislio kako je on lično najsposobniji za mesto direktora škole. A nije ni priznavao autoritete. Direktora nije zarezivao za pet para!
Kad bi došao čas za propitivanje našao bi se kakav šeret da zapita o nekom boks meču iz mladosti. Profesor Žižić bi se tada raznežio i potanko pripovedao o svom umeću među konopcima. Na kraju bi ga iznervirali kada bi pomenuli čuveni poraz noakutom od izvesnog Bugarina. Žižić bi se rasrdio, razrogačio oči i besno počeo da muca;
- Šta Bugarin? Koji Bugarin? Nije me Bugarin pobedio. Niko mene nije pobedio!
I tako bi u prepirci zvono oglasilo kraj časa. Drugom prilikom pitali bi ga o Sofiji Loren. Već je svima bila poznata naklonost profesora prema slavnoj glumici i lepotici. U prijatnom ćaskanju s učenicima o filmskom umeću čuvene Italijanke, i naročito o njenim fizičkim atributima, opet bi zvono odgodilo ispitivanje za ocenu.
Jedne godine nestašluci učenika su prevršili svaku meru da je profesor Žižić podelio petnaest jedinica na kraju godine. Učenicima jednog odelenja. Većina đaka se već pomirila s činjenicom da će morati da polažu matematiku u junskom roku, ionako nisu ništa naučili iz matematike, kad jedan malo mudriji zavapi:
-Lako je Vama, profesore, da nas oborite. Sada ćemo morati da plaćamo časove matematike. Da nas spremaju za polaganje. A znate li ko će nas spremati? Profesor Mikić! On već ima dve kuće. Hoćete na nama da zaradi još jednu?
Žižić se zamisli nekoliko trenutaka ćutke. – A, Mikić da vas sprema? Njega da bogatite? I otvori dnevnik i sve jedinice postadoše dvojke naprečac!
Moja generacija se nakon gimnazije upisala na fakultet, a zatim smo kao prvi do tada poslati da služimo vojsku. Fakultet je trebalo da sačeka. Ponovo je to bio neki eksperiment. U vojsci, te 1981. godine, pročitao sam članak u tada dosta poznatom omladinskom časopisu „Zdravo“ kako je učenik aleksinačke gimnazije iz čista mira na času lupio šamar profesoru matematike, Branku Žižiću! Novinar se zgražavao postupkom učenika. I što je bilo najčudnije, profesor je ostao nem. Nije uopšte reagovao. Samo je uzeo dnevnik i tužno izašao iz učionice!
Pogledaj vesti o: Mercedes Benz
