Izvor: Politika, 18.Sep.2010, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život je iznad svega, on je svetinja
Ona je akademski slikar, a priča i o svom učešću u ratu, osvajanju Triglava, svojoj velikoj ljubavi, sebi kao narcisu, golim dojkama koje su simbol života, prošlosti koju meri sećanjima, menjanju sveta, poročnim željama, novim emocijama i novim ljubavima...
Njena životna nada je da nada, kao stanje duha – večito postoji! Ružica Beba Pavlović, akademski slikar, rođena je 15. novembra 1928. godine u Beogradu, a i dalje ima stvaralačke ideje i planove. Sekretar je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Društva srpskih umetnika „Lada”. Početkom avgusta je u Beogradu, u kući Đure Jakšića, učestvovala na Prvoj izložbi veterana ULUS-a. A za maj sledeće godine Galerija „Matice srpske” u Novom Sadu prirediće joj samostalnu izložbu, posle koje će joj ostaviti dvadesetak slika i crteža za svoj legat.
Posle prijema u ULUS doživela je još dve velike počasti. Upisana je u zasebnu jedinicu „Enciklopedije likovnih umetnika” u izdanju Jugoslovenskog leksikografskog zavoda „Miroslav Krleža“ u Zagrebu, a Narodni muzej u Beogradu je o njoj objavio monografiju!
Dela joj se čuvaju u domovini i svetu. U Beogradu su, na primer, u Narodnom muzeju, Muzeju grada, Srpskoj akademiji nauka i umetnosti...
A bila je i ratnik. Samovoljno je otišla na Sremski front! Za svoj ratni
doprinos odlikovana je Medaljom zasluga za narod!
Udovica je. S dr Veliborom Pavlovićem, redovnim profesorom hemije na Stomatološkom i Medicinskom fakultetu u Beogradu, provela je šest decenija.
Kako Vam počinje dan?
Posle jutarnje kafe dva sata šetam po Kalemegdanu, čije staze doživljavam kao svoje dvorište, jer stanujem u blizini. To mi je, istovremeno, i gimnastika. Kad dođem kući imam pripremljen plan rada. Što će reći: crtam, slikam, ili nešto zapisujemu dnevnik, a istovremeno slušam muziku. Uz mene su uvek zvuci baroka: Baha i Šuberta.
Pominjete gimnastiku, zašto?
Sport je bio deo mog života. Četrdeset godina smo u Kranjskoj Gori imali svoju kuću u kojoj smo bili tri meseca leti i dva meseca zimi. Bila sam planinar. Osvojila sam Triglav! Zimi nisam skidala skije, a leti smo plivali u rekama i jezerima u tom delu Slovenije.
Šta ste doživeli u ratu?
Kao skojevka sam, sa šesnaest godina, učestvovala u oslobađanju Beograda, a posle toga sam, puna ideala, dobrovoljno otišla na Sremski front
s Prvom proleterskom divizijom. Iz partizana sam došla sa tuberkulozom, sa otvorenim kavernama i sa jezivim sećanjima. Bile su to strašne borbe u kojima su ginuli moji vršnjaci, gimnazijalci...
Ko Vas je uputio na studije umetnosti?
Geni... Moj otac Aleksandar je bio pariski đak, elektroinženjer, koji je, kao amater, bio zaljubljen u umetnost. Crtao je i slikao. A baka Šarlota Pastor, Austrijanka, pisala je pesme. Sedamdeset bakinih knjiga Getea i Šilera, poklonila sam našoj Akademiji nauka i umetnosti.
Šta je obeležilo vaše studiranje?
Ludački tempo rada i učenja. Radila sam kao nastavnik likovnog vaspitanja i, istovremeno, bila student Akademije za likovnu umetnost. Nije moglo drugačije, jer sam se posle rata desetak godina lečila, a morala sam da završim gimnaziju, Višu pedagošku i, na karaju, Akademiju.
Kad ste se zaljubili?
Bila sam u partizanskoj uniformi, činovnik stambenog odseka četvrtog beogradskog reona opštine Vračar. Službeno mi je prišao visok, tanak i lep mladić koji mi je rekao da se zove Velibor Pavlović. Pomislila sam: „Za ovakvog bih se udala“. I on me je zaprosio posle tri godine naše platonske ljubavi. U srećnom braku proveli smo šezdeset godina!
Kako ste doživeli ulazak u svet umetnika?
Još u vreme rata, kad sam imala petnaest godina, dolazila sam u knjižaru Gece Kona, u Knez-Mihailovu ulicu. Tu sam čitala, a ponekad i kupila neku knjigu Frojda, Junga, Spinoze, Kanta, Šopenhauera, Brane Petronijevića i Ksenije Atanasijević, prve žene filozofa u Srbiji. Tako sam ušla u taj svet... Tu, kod Gece Kona, videla sam i reprodukciju Sandra Botičelija „Alegorija proleća“. A kasnije, kad sam u Firenci videla ovu originalnu sliku, bila sam toliko uzbuđena da sam tamo, daleko od Beograda, osetila miris knjižare Gece Kona...
Opišite svoj radni dan...
Prvi moj atelje bio je u Domu ratnih vojnih invalida kod železničke stanice, a sad imam atelje u zgradi Kolarca i tu ću ostati do kraja života. Kad uđem u atelje ozari me neka božanska milost. Tu, prvo, slikam razmišljanjem, a potom radim. Zatim nešto dodajem, pa nešto oduzimam... I tako, svaki dan po, najmanje, pet sati, u samoći i uz baroknu muziku. S vremena na vreme, kao i kod kuće, tu se skuplja intelektualna elita, uglavnom na te moje „žurke“ dolaze umetnici i naučnici, kakav je bio moj suprug.
Imate više autoportreta, da li je to narcisoidnost?
Pa jeste. Ja sam narcis. Moram sebe da poštuje i volim, ali i sebi da se dopadam. To je vrlo značajno. Samo kao takva mogu da budem korisna okolini, a veliki sam altruista. To sam ponela iz kuće. Moja baka je, oko nas, širila samo plemenitost. Herman Hese kaže: „Život je u davanju, srećan je onaj koji voli“. A svako, pre svega, voli sebe. A voleti sebe znači biti zadovoljan svojim likom, svojom obrazovanjem, svojim mentalnim stanjem, svojim učinkom na poslu...
Šta nam kaže Vaš lik, nagih dojki, u centru slike „Pijeta“?
„Pijeta“ je, kao i Mikelanđelova skulptura u Rimu, oplakivanje Hrista. Adam i Eva su u raju bili nagi, jer su bili bezgrešni. Nagost je nevinost, čistota, ljubav, božanstvo... A kad su zgrešili izbačeni su iz raja i počeli su da se oblače, nisu više bili čedni. Da bih pokazala čednost Marije, majke božje, slikam dojke koje su, istovremeno, materinstvo i mleko, a mleko je život.
A šta mislite o prošlosti?
Mi smo samo svedoci prošlosti. Proteklo vreme ne bi trebalo da merimo godinama već sećanjima. Bogatiji smo što ih više ima. Ja živim i od uspomena. Na žalost nemam decu. Sama sam na svetu. Ali, ne mogu negovati prošlost i sećanje, ako u sadašnjosti nisam u pozitivnoj energiji, ako nisam zadovoljna. A to zadovoljstvo imam u genima, ali stičem ga i radom na sebi. Vernik sam, a Bog je u svima nama. To je duhovnost. Ali, život mi je iznad svega, on je svetinja na stazi svih mojih ljubavi i patnji.
Da li je i fotografija umetnost?
(Foto:grafski aparat je izmišljen sredinom devetnaestog veka, u vreme impresionizma. S tom spravom se proslavio prvi fotoreporter na svetu Francuz Nadar. I od tada je fotografija dobila mesto u ravni drugih odseka likovne umetnosti. Ali, o životu pre Nadara „pričali“ su nam umetnici svojim delima. Bili su to Mikelanđelo, Botičeli, Leonardo da Vinči, pa filozof Spinoza... I zato je nama ta daleka prošlost lepa.
Šta Vas vezuje za Beograd?
Za ovaj grad vezuju me suštinski događaji: rođenje, majka, otac, baka, deda, SKOJ, detinjstvo, drugovi iz ulice, iz škole... A život sa mojim Veliborom najviše. I sad sama šetam ovim gradom tragovima mojih i Veliborovih koraka... Znam više istaknutih ljudi, umetnika, iz provincije koji kažu da veliki grad ubija ličnost i da je čovek u manjem gradu bliži ljudima. Prihvatam njihov stav bez provere. Jer, centar sveta bi, za svakoga od nas, trebalo da bude tamo gde smo mi!
Kako doživljavate kritičare?
Kao prijatelje. Toliko sam samouverena. Uvek sam verovala u sebe i vrednost svoje umetnosti, a i oni su to umeli da pohvale. A bez kritičara se ne može. Oni pišu istoriju. O meni su pisali veliki kritičari: Pavle Vasić, pa Basin, Kržišnik, Đurić, Ambrozić, Čelebonović, Vasiljković, Vuković...
Koliko vaše telo može da prati vaš duh?
Duh nema težinu, pa kad se, zbog svih naših želja, odvoji od tela teško ga je uhvatiti. Kod mene je, na sreću, gotovo uvek sve pod kontrolom. Evo, vidite, čitam i najsitnija slova bez naočara, čujem i sve šapate oko sebe bez pomagala...
Koji je Vaš životni stav?
Nekad duh nije mogao da mi stigne telo. Bila sam živa vatra. A sad postupam po onoj mediteranskoj poslovici: „Požuri polako“, pa dokle stignem. Ali, nadam se da ispred mene ima još mnogo vremena za lep život...
Da li umetnici mogu da menjaju svet?
Ukoliko umetnici svojim pričama i pozivima na izložbe uspeju da uvedu ljude u muzeje i galerije oni će, posle toga, drugačije gledati na svet oko sebe. To je lepa mogućnost za menjanje sveta nabolje. A da li će se to stvarno dogoditi? To je već metafizičko pitanje.
Koji su poroci i Vaši?
Poroke nisam imala, a nemam ih ni sad. A poročne želje ostvarila sam u toku šest decenija srećnog braka. Doduše, imala sam, kao i svi ljudi, i tajnih želja, ali, sve sam to potisnula u ime svoje mirne savesti.
Da li može da se voli više puta?
Može. Kad neko kvalitetan, iz nekih razloga, izađe iz našeg života on u nama ostavlja pogodno tlo za razvijanje novih emocija i novih ljubavi. Ali, to, u ovim godinama, nije moj slučaj.
Slavko Trošelj
objavljeno: 19/09/2010
