Izvor: Politika, 26.Mar.2011, 23:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nema puta za decu Golije
Iako je još krajem prošle godine „Politika” objavila priču o tridesetoro mališana iz sela Koritnik, Buban i Smiljanići koji žive van svakog dostojanstva – seoski put još nije napravljen
Ništa novo na Goliji. Eno ga put, stoji. A put nikakav. Samo gorštaci mogu tako da nazovu blatnjave, izrovane staze po vrletima zaboravljenog rezervata biosfere, u carstvuplaninskogjavora.
Put. Za drugo ime ne znaju. Gorštaci se kotrljaju, klackaju, strovaljuju njime svaki >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dan starim „fićama”, „jugićima” ili „lada nivama”, do civilizacije u podnožju. I, gle čuda. Tromeđa opština Ivanjica, Raška i Kraljevo jeste zabit, ali nije pusta. U četrdesetak domaćinstava sela Koritnik, Buban i Smiljanići živi više od tridesetoro dece!
Uzalud je u novembru prošle godine „Politika” objavila na naslovnoj strani reportažu „Zaboravljena deca Golije”, priču o mališanima koji svakog jutra pešače više od tri ili četiri kilometra kroz šumu, sve do Deračkog potoka, gde čekaju autobus i voze se još tri kilometra.Do škole u selu Devići. Selo kao selo, ali kada vidim ona razuđena, planinska, Devići su megapolis.S noćnim osvetljenjem, nekoliko kioska i birtijom.
Džabe pisanje. Putara nigde. Srbija se deklarativno zalaže za rast nataliteta, slušamo žalopojke političke elite o beloj kugi i selima koja nestaju…I, nikom ništa, a kamoli put.
Proleće je stiglo na Goliju. Jelenko Radonjić, otac Milana i Ivana, ponekad odveze klince „jugom” do škole. Ali ovo nije put, već kozja staza, priča gorko Jelenko, idealna za one s peskom u bubregu. Posle pola sata vožnje do Devića, biće ugruvani, ali izlečeni.
– Sve je po starom, ista meta, isto rastojanje. Zimus, kad je bio sneg, svud se čistilo, samo nije kod nas. Kao da su ova deca najgora. Milan i Ivan su bili bolesni nedelju dana. Čistio sam sneg ručno, traje to sat, dva, pa silazio na glavni put, vozio ih ka Devićima.
O istoj muci pričao mi je Jelenko i u novembru, u zaseoku Ocrten, u selu Koritnik.
– Baš me briga ko je nadležan za našu muku. Nemoćni smo da uradimo bilo šta – sumorno će Jelenko.
Kad smo kod nadležnih, lokalni aktivista Milivoje Raičević, predsednik Upravnog odbora Centra za razvoj Golije, koji sanja da će planinu pretvoriti u ekskluzivni turistički centar, podseća da je od 2002. godine Golija kraj od posebnog interesa za državu. I pod zaštitom Uneska, kao park prirode. Od 6. marta 2009. godine, svi planovi i programi za Goliju su regulisani donošenjem uredbe o prostornom planu i održivom razvoju. Glavni subjekat u sprovođenju prostornog plana na području parka prirode je Vlada Srbije, s resornim ministarstvima.
Dakle, ključ za putnu mrežu Golije je u Beogradu. Ali političare u centrali izgleda ne zanima region s tako malo glasača. Presecanje crvene vrpce na svečanom otvaranju seoskog puta ne izgleda tako pompezno kao propagiranje Koridora 10, koji se gradi tek nešto brže nego Skadar na Bojani.
Milivoje je, međutim, večiti optimista. Predlaže: da bi autobus prošao i pokupio dečicu, potrebno je uraditi mrežu seoskih puteva između tri sela i povezati ih sa sadašnjim seoskim centrima: Gradac, Rudno i Devići. To je oko 13 kilometara asfalta. Šta je to za državu?
Ne znamo. Iz Ministastva za infrastrukturu nisu odgovorili kada će da se popnu na Goliju.
A zaboravljenoj deci rezervata prirode ne treba mnogo. Njihovi očevi bi pristali i na makadam.
Aleksandar Apostolovski
objavljeno: 27.03.2011
Pogledaj vesti o: Raška
.jpg)
