Izvor: Politika, 06.Jul.2015, 08:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od „bube” napravio „jaguara”
Branislav Penava je vlasnik jedinstvene u svetu, ručno rađene, inovirane replike čuvenog engleskog modela automobila iz 1936. godine. Trijumf zanatstva utkan je u sve delove ovog lepotana, koji je ispunio stroge zakonske uslove za puštanje u saobraćaj
Ovih dana se jedan plavičasti „jaguar 100 SS”, zapravo inovirana replika čuvenog engleskog automobila iz 1936. godine, otisnuo prometnim beogradskim ulicama. Zablistao je u moru sivila koje je zavladalo drumovima, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kojima promiču uglavnom bezlični automobili.
– On liči na stare, ali je potpuno nov, ručno rađen – rekao nam je Branislav Penava, inače bivši viši savetnik Privrednog apelacionog suda, ponosni vlasnik neobičnog četvorotočkaša koji je svojevrstan spoj dizajna iz tridesetih godina prošlog veka i savremenih tehnoloških rešenja.
Kažu da ljudi svoje snove često ne ostvare dok ne obele. Tako je i Penava počeo da sanja svog lepotana još daleke 1969. godine, u vreme kada su „škode” i „fiće” gospodarili ulicama.
– Subota uveče, ispred kluba „Cepelin” parkiran crni „jaguar 100 SS”. Zagledali smo ga s nevericom, onda su se pojavila dva Engleza, sela u njega i uz škripu guma nestala u noći. Od tog momenta imao sam želju, mada ne i ozbiljnu nadu, da ću to sebi ikada priuštiti – priznaje naš sagovornik, jedan od prvih desetak mladića u Beogradu koji su u to vreme imali sopstvene automobile.
I umesto da nam priča kako je 2001. godine počeo sa prepravkom „folksvagena 1200 J”, poznate „bube”, i ostvarenjem svoga sna, vlasnik automobila jedinstvenog u svetu je nam pripovedao svoju muku oko procedure za registraciju. Morao je prošle godine gotov auto da rasturi i radi sve ispočetka, kako bi ispunio zakonske uslove za puštanje prepravljenog vozila u saobraćaj i dobio uverenje od Agencije za bezbednost saobraćaja.
– Pre dve godine stupio je na snagu novi Zakon o bezbednosti saobraćaja. U njemu, između ostalog, stoji da vozila ovog tipa moraju da imaju i sigurnosni rol-bar i pojaseve (bezbednosna klupa za slučaj prevrtanja). U Zakonu stoji i da vozila koja izvorno nisu imala pojaseve ili rol-bar, kao što je slučaj sa „jaguarom 100 SS”, ne moraju da ih imaju. Ali, u Agenciji kažu: „U pitanju je replika”. Dobro, ali ga nije imala ni „buba”. I tu su mi doskočili: „Ali to više nije ’buba’, već replika ’jaguara 100 SS””. Zapravo, prema novim uslovima, praktično je nemoguće praviti ovakav automobil, ili bar proizvođač treba da da smernice za takvu vrstu izrade. Pošto je moj automobil pravljen od osnove „bube”, javio sam se predstavniku „Folksvagena” za Srbiju. Rekli su mi da za putnička vozila to nikada nisu radili, pogotovo ne za model koga već 28 godina nema u proizvodnom programu – navodi Penava.
Doduše, dodaje, postoji u Zakonu i stav prema kojem Agencija može da izda odobrenje i bez saglasnosti proizvođača, ukoliko se povećava bezbednost vozila, unapređuje tehnička kultura i pronalazaštvo – sva tri elementa. Tako se ispostavilo da je „buba” stara 40 godina, koju je mogao da registruje bez ikakvih problema, bezbednija nego potpuno nov auto, sa svim neophodnim delovima! Naš sagovornik kaže da to u svetu nije tako komplikovano: u Nemačkoj, Engleskoj, Americi i drugim razvijenim zemljama uveliko se rade replike, sve je standardizovano, tako da oni poruče delove, već napravljene, za razliku od Penavinih ručno rađenih.
– Kad sam započeo izradu automobila, 2001. godine, bio je potreban samo atest. Imao sam „bubu” nasleđenu od oca, koja je kupljena 1974. godine. Pošto je karoserija od kiše, snega i mraza bila dosta oštećena, nagrizena korozijom, razmišljao sam da li da je prepravim u bagija. Onda se pojavila mogućnost da određenim prepravkama napravim repliku „jaguara 100 SS”. Preduzeće „Gama trejd gmk” iz Beograda počelo je da proizvodi i prodaje karoserije za ovaj model. Priliku da ostvarim nezamislivo nisam propustio. Ali sam poželeo nešto više. „Sabraća” mog „jaguara 100 SS” su kabrioleti, a ja sam došao na ideju da napravim i po konstrukciji i po izgledu jedinstven primerak targa, dvonamenske karoserije, i vozila sa čvrstim krovom (zimska varijanta i kabriolet sa rasklapajućim krovom za vožnju po lepom vremenu) – priča Penava.
Za ovakav posao potrebno je imati svoju radionicu, da bi se objedinio rad različitih vrsta majstora. Penava je nije imao, pa je sa Ilijom Perovićem iz Meljaka potpisao ugovor i tu je najvećim delom pravio „jaguara”. Bio je skoro gotov 2006. godine, kad je Ilija preminuo, pa se sve moralo prolongirati.
Branislav priznaje da nije majstor. Ima, kaže, mnogo šta što je njegovih ruku delo, ali on nije varilac (a šasija je ručno rađena), niti auto-električar ili auto-tapetar... Do kojih je detalja išao, najbolje govori činjenica da je kupio i cipele u boji svog automobila, za koji je uzeo najkvalitetniju boju „perla”.
– Napravljen je da bude četvorosed, ali je sada dvosed zbog rol-bara, koji je naknadno ugrađen da bi zadovoljio sve zakonske uslove za puštanje u saobraćaj. Imao sam sreću da me je primio Vladan Popović, naš najveći stručnjak za homologaciju vozila, automobila i automobilskih delova i pružio mi priliku. Onda sam prvi put odvezao auto u Laboratoriju CIAH za ispitivanje vozila Mašinskog fakulteta u Beogradu. Ispitali su 73.404 tačke, uz pomoć kompjuterskog simuliranja, i izdali atest. Neizmernu zahvalnost dugujem svima sa Katedre za motorna vozila tog fakulteta koji su mi pružili podršku i pomoć: dr Goranu Borotoviću, inž. Dragani Stamenković i njihovim saradnicima iz laboratorije Šomiju, Radetu i Ani – insistira Penava.
Pa dalje nabraja zaslužne: svoju životnu saputnicu Radmilu Petković Mićku, brata Dušana Horvaćanina Duketa, kolegu Bogoljuba Belića Bokija…
Svog lepotana Branislav je premijerno vozio pre desetak dana, kada je Radmilu, inače profesorku u Školi za brodarstvo, brodogradnju i hidrogradnju u Beogradu, povezao na matursko veče. Prisetio se tada vremena kad je, kao dečkić od desetak godina, bio prvak Beograda, Srbije i Jugoslavije u brodomodelarstvu, pa su ga već svi videli kao budućeg inženjera brodarstva… Ali, umesto broda, on je napravio – auto. Na naše pitanje koliko taj automobil košta, odgovara kao iz topa: „Nema cenu!”. Zato je i na registarskoj tablici, pored broja, slovna oznaka NC.
– Kako da procenite vrednost automobila za koji se skoro svaki deo ponaosob kupovao? Ako je suditi po delovima, ovo je internacionalni auto: osnova je nemačka, iz Meksika je prednji trap, znak „jaguara” original iz Engleske, retrovizor od američkog „kadilaka” kabrioleta iz 1956, grčki su migavci i štop svetla, italijanska koža na sedištima, volan i felne, japanski su audio-uređaj i priključci za napajanje raznih IT uređaja, iz Slovenije kućišta za farove, u Makedoniji je kupljen pojas, a iz Rusije, sa neke „lade specijal”, instrumenti o stanju ispravnosti i signalizaciji vozila, dok je drvena instrument-tabla od oraha iz Srbije. Našli smo je na tavanu kuće jednog seljaka iz Vranića– nabraja naš sagovornik.
Sve metalno je od prohroma, polirano do visokog sjaja. Jedino metlice brisača nisu hromirane.
Ovaj lepi novajlija sa patinom prošlih vremena može da razvije brzinu od oko 150 kilometara na sat, ali to njegovom vlasniku ne pada na pamet. Još kao mladić oprobao se uspešno u reliju, a sada sa svojom Radmilom želi da uživa u dugim, laganim vožnjama, baš kao na filmu.
.jpg)
