Izvor: Politika, 11.Feb.2010, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pištolj u rukama političara
Glavni problem je kako politiku i društvene tokove sa ulice vratiti u institucije sistema, kaže Neven Cvetićanin
Posle napada na lidera Nove Srbije Velimira Ilića i odluke ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačića da mu odobri nošenje oružja, postavlja se pitanje da li političari treba da se štite sami i organizuju „privatne vojske” ili taj posao treba da obavljaju nadležni organi, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << odnosno policija. Pogotovo kad je reč o političarima koji su skloni da povremeno „izgube kontrolu” i fizički nasrnu na novinare čija im se pitanja ne dopadnu ili javno prete drugim ljudima.
Neven Cvetićanin sa Instituta društvenih nauka nema razumevanja za nošenje oružja. Kako kaže, Srbija ima sistemski, a ne trenutni problem, zato što je kod nas već dugo ulica ono mesto gde se presuđuje, a ne institucije sistema. I glavni problem je kako politiku i društvene tokove sa ulice vratiti u institucije sistema.
„Tome sigurno neće doprineti izdavanje dozvole za oružje Velimiru Iliću, jer to samo znači da mu je data dozvola da se brani sam, opet na ulici. Umesto toga, država (bez obzira na to ko je aktuelni ministar) treba da svima da do znanja da niko ne može da primenjuje silu na ulici, osim nje – ni građani, ni političari, ni javne ličnosti, a pogotovo ne kriminalci, nego samo lica koja su ovlašćena za to, tj. pripadnici ministarstava sile, koji onda treba dobro da obavljaju svoj posao i da štite svakoga”, ističe on.
Niko od Ilićevih kolega sa kojima je „Politika” kontaktirala nije eksplicitno bio protiv toga da on ima dozvolu za nošenje oružja, a na pitanje da li je u saglasju sa ulogom političara da budu naoružani, odgovaraju da je bitno da li je sve u skladu sa zakonom. Suzana Grubješić, potpredsednica G17 plus, kaže da ako je MUP procenio da je nekome ugrožena bezbednost, onda je normalno što su mu odobrili nošenje oružja. „Ali, to ne opravdava izjavu Velimira Ilića da bi upotrebio pištolj da ga je imao”, kaže ona.
Potpredsednik Demokratske stranke Srbije Miloš Aligrudić kaže da ne nosi pištolj i nema nameru. „Ako ima nekoga ko bi me napao zbog mojih političkih stavova i bavljenja ovim poslom, ja to doživljavam kao svoju sudbinu”, kaže on i dodaje da bi, kada bi od njega zavisilo, vodio kampanju za smanjivanje oružja, pošto onaj ko ima oružje može i da ga upotrebi.
Funkcioner Srpske radikalne stranke Milorad Mirčić kaže da je važno da zakon bude sprovođen do kraja, bez obzira na to da li je reč o čoveku koji se bavi politikom ili ne. Političari, prema njegovim rečima, ne treba da imaju ekskluzivnu poziciju koja bi podrazumevala da im se, bez obzira na njihovo psihofizičko stanje, daje dozvola za nošenje oružja.
Predsednik Jedinstvene Srbije Dragan Marković Palma smatra da Velimir Ilić, po zakonu, ima pravo da nosi oružje i navodi da je do sada bila praksa, ukoliko je nečiji život ugrožen, da MUP ponudi obezbeđenje ako ima određenih saznanja o tome. „Ja niti imam privatno obezbeđenje, niti ću tražiti državno, niti mi treba obezbeđenje. Imam oružje ali ga ne nosim, jer mi ne treba. Ne znam ni šta se postiže nošenjem oružja”, kaže Marković.
Koliko su sami političari odgovorni za nasilje u društvu, odnosno koliko su pojedinci svojim ponašanjem i izjavama uticali na stvaranje pogodnog tla za razvoj ili eskalaciju nasilja u Srbiji? Sigurno se i danas mnogi sećaju kako je lider radikala Vojislav Šešelj vitlao pištoljem ispred (današnjeg) Doma Narodne skupštine i kada se slikao sa pištoljem u ruci u parlamentu, a lider Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak pozivao na vešanje na Terazijama ili kako je skinuo i polomio ploču RTS-a na zgradi Televizije Vojvodine. Mnogi, opet, u TV emisijama, na stranačkim tribinama i mitinzima nisu štedeli svoje političke protivnike u kvalifikacijama njihovog lika i dela, a znali su da koriste i prilično zapaljivu retoriku.
Za Mirčića ovo nisu reprezentativni primeri da bi se mogao izvlačiti neki generalni zaključak. On kaže da je pitanje da li je neko bio isprovociran ili ne. „Kada je reč o Šešelju, taj slučaj se uvek koristi u marketinške svrhe, a ne uzima se u obzir da je on bio napadnut”, kaže Mirčić i dodaje da atmosfera u društvu ne zavisi od opozicije. „Kakvu vlast atmosferu pravi, kakav želi efekat, tako se stvari i odvijaju”. Dragan Marković Palma, opet, smatra da političari imaju veliki uticaj kada je reč o „inspirisanju nezadovoljnih građana na nasilje” i da ne opravdava nasilno fizičko i verbalno ponašanje političara.
„U našem društvu stvorena je atmosfera po kojoj je neistomišljenik jednako neprijatelj, a za takvu atmosferu su odgovorni i političari i mediji. Ali, to što ne opravdavam nečije mišljenje, ne znači da treba da ga napadam”, ističe Suzana Grubješić.
Navodeći da atmosfera nasilja očigledno postoji, Miloš Aligrudić kaže da svi, od medija do nevladinih organizacija, moraju da vode računa da se svojim ponašanjem izbore za stvaranje atmosfere koja isključuje nasilje.
Milan Nikolić, direktor Centra za proučavanje alternativa, navodi da bez obzira na to da li je reč o političaru ili „običnom” građaninu, čovek ima legitimno pravo da se brani. „Kao građani smo različito fizički spremni (ima starih, hendikepiranih, borbeno nespremnih, fizički slabih") da bismo mogli reći: niko ne bi smeo da nosi oružje. Mora se realno reći: neko mora da nosi oružje da ga ne bi maltretirali na ulici”, kaže Nikolić, dodajući da upravo zato moraju postojati stroga pravila u vezi sa nošenjem i upotrebom oružja.
„Vrlo je važno da se političari, ali i njihovi sagovornici koji nisu političari, drže domena pristojnosti. I ne smete da nastupate tako verbalno agresivno da se posle toga lako prelazi u fizičku agresiju – tu postoji niz stepenica koje ne smeju da se pređu. Kod nas se to prelazi i ne pazi se previše na te fine granice što vodi, eto, dotle da i političari budu žrtve fizičkog nasilja”, kaže on.
Neven Cvetićanin kaže da ova sadašnja generacija političara nije uzrok, nego su samo posledica institucionalnog haosa u kome živimo već 20 godina. „Ovo nam stiže na naplatu sve ono kada smo politiku izmestili na ulicu – od „jogurt revolucije” pa nadalje. Ali, ako se sada ne reši ovaj problem, može nastati potpuni haos – zamislite kada bi sada svako branio sam sebe – svaki biznismen, svaki političar, svaka javna ličnost, svaka pevačica – imali bismo naoružane grupe koje bi išle ulicama”, ističe Cvetićanin, dodajući da država treba da iskoristi ovaj povod za kampanju ne samo da se ne deli oružje građanima kako bi se sami štitili, nego da se pokupi sve to što postoji izvan državnih tokova.
J. Cerovina – B. Baković
[objavljeno: 12/02/2010]
