Izvor: Politika, 04.Maj.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zločini iz „duboke arhive”
Kako su jedan ratni zločin iz 1944. godine u Timočkoj Krajini i jedno ubistvo iz ljubomore u okolini Smedereva iz 1970. godine ušli u istoriju kao presedani
Da istoriju nije baš lako proveriti, uverili smo se tokom potrage za jednom davnom presudom, starom četvrt veka, koja verovatno nikada ne bi bila izvučena iz arhive da nije spomenuta kao jedna jedina presuda u istoriji Vrhovnog suda Srbije zbog koje je taj sud otvorio glavni pretres. Kada je, naime, početkom ove godine >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << odlučeno da se, u slučaju zločina na Ibarskoj magistrali, posle tri ukinute presude, održi pretres pred najvišim sudom, tada je saopšteno da je to drugi put u istoriji Vrhovnog suda Srbije, dugoj 161 godinu, da taj sud otvori novo suđenje.
Bilo je jasno da je reč o presedanu i zato su predstavnici „sedme sile” pomno pratili otvaranje glavnog pretresa očekujući neki novi dokaz koji bi bacio potpuno novo svetlo na stravično četvorostruko ubistvo iz 1999. godine. Našu redakciju je, pored toga, zanimalo i koji je to slučaj, jedan jedini u istoriji srpskog pravosuđa, pre „Ibarske magistrale”, zbog koga je Vrhovni sud odlučio da ponovo izvede dokaze.
Ispostavilo se da zapravo postoje dva takva slučaja, iako zvanična arhiva Vrhovnog suda kaže da je samo jedan.
– To je neki ratni zločin, iz Drugog svetskog rata – rekla nam je Vesna Dabić, portparol Vrhovnog suda.
U međuvremenu, ne znajući da „čeprkamo” po istoriji, našoj redakciji se pismom obratio sudija u penziji Vlajko Šoškić. Bio je predsednik sudskog veća Vrhovnog suda koje je 1973. godine u Smederevu sudilo čoveku optuženom za ubistvo svoje ljubavnice. Pokazali smo pismo Vesni Dabić i dobili odgovor da to nije bio glavni pretres već javna sednica. „Jeste li sigurni?”, pitali smo gospodina Šoškića, koji je 1987. godine penzionisan kao sudija krivičar i šef sudske prakse Vrhovnog suda. Dve decenije je u „Politici” imao redovnu kolumnu, utorkom, sa nadnaslovom „Iz sudske prakse”. Sa svojih 85 leta došao je u našu redakciju.
– Kako ne bih bio siguran? Celo Smederevo je dolazilo da prati suđenje. Mi iz Vrhovnog suda održali smo pretres u sali Okružnog suda u Smederevu da im pokažemo kako se sudi. Saslušavali smo optuženog i svedoke. To je bio događaj. Stizali su ljudi i iz Velike Plane i Smederevske Palanke. Čovek je bio prvostepenom presudom osuđen na smrt streljanjem, a mi smo ga osudili na 12 godina strogog zatvora, jer smo zauzeli stav da se ljubomora ne može svrstati u niske pobude, kao i da on nije ubio tu ženu na svirep način, kako je stajalo u presudi Okružnog suda u Smederevu. Svirepo je kada ubica muči žrtvu, a ova žena je bila na mestu mrtva. Osim toga, kod ubistava iz ljubomore se može govoriti i o krivici onoga ko je ljubomoru izazvao, jer to je
jedno posebno teško psihičko stanje – priča sudija Šoškić.
On se danas ne seća imena optuženog i žrtve. Bili su u dugogodišnjoj ljubavnoj vezi i dogovorili su se da razvedu svoje brakove i venčaju se. Međutim, on se razveo, a ona nije. Jednom prilikom je napao njenog muža i polomio mu ključnu kost. Posle toga, ona nije htela da se viđa sa njim. Kobnog dana, on je sedeo sa društvom ispred seoske prodavnice i pio vino kada je ona naišla i bez pozdrava ušla u prodavnicu.
– Prisutni su poluglasno komentarisali njeno ponašanje. Bivši ljubavnik nije mogao ovo da sluša, već je otišao putem kojim ona treba u povratku da prođe. Naišla je i razminula ga bez reči. On ju je pozvao i rekao da treba da rasprave njihove odnose. Ona je, požurujući korak, izjavila, kako on kaže, da sa njim više nema šta da raspravlja. Bio je rasrđen. Pristigao ju je i tri puta je ubo nožem u leđa, a zatim otišao u stanicu milicije i prijavio se – opisao je slučaj vremešni sudija.
Redakcija „Politike” u međuvremenu je dobila odobrenje predsednice Vrhovnog suda da izvrši uvid u predmet KŽ1 353/83, koji je, prema zvaničnoj evidenciji, jedini sudski predmet u istoriji srpskog pravosuđa, pre „Ibarske magistrale”, u kome je najviši sud otvarao glavni pretres. Jedini uslov je bio da ne objavljujemo ime optuženog, njegovih žrtava, kao ni svedoka, niti članova sudskog veća i ostalih učesnika u postupku.
Upravitelj sudske pisarnice Vrhovnog suda Mirjana Vojvodić izvukla je predmet iz takozvane duboke arhive. U „omotu spisa” bila je presuda Vrhovnog suda od 1. juna 1983. godine i zapisnik o glavnom pretresu koji je održan povodom žalbi na presudu Okružnog suda u Zaječaru od 15. aprila 1982. godine. Prvostepenom presudom optuženi je bio osuđen na smrt jer je kao pripadnik četničke „crne trojke” 1944. godine u ataru sela Trubačeva u Timočkoj Krajini zaklao dva dečaka koja su pošla iz svog sela Prekonozi da se priključe partizanima. Osim toga, dokazano je da je u leto 1944. godine zaklao muškarca i ženu na groblju u Sokobanji.
U vreme zločina imao je 22 godine. Uhapšen je i pritvoren tek 1980. i presuđeno mu je kada je navršio 61 godinu života. Pod pretpostavkom da je danas živ, trebalo bi da ima 86 godina.
Četiri decenije posle zločina, nekoliko svedoka opisalo je, najpre pred sudom u Zaječaru, a posle i pred Vrhovnim sudom u Beogradu, da su videli kako je optuženi svoje žrtve u Sokobanji udario kamom, a onda zaklao, a drugi su govorili da su ga videli okrvavljenih ruku na mestu ubistva dečaka i prepoznali ga po karakterističnom ožiljku na licu. Iako je Vrhovni sud utvrdio isto činjenično stanje kao i sud u Zaječaru, izrekao je blažu kaznu – 20 godina zatvora. Navedeno je da je optuženi, posle raspada četničkih jedinica u tom kraju, učestvovao u borbama na strani partizana, odnosno jedinica NOV. Glavni pretres je pred najvišim sudom otvoren zbog velikog proteka vremena.
Zub vremena učinio je da danas ne možemo sa sigurnošću da kažemo da li je Vrhovni sud Srbije učinio izuzetak jednom ili dva puta, pre slučaja poznatog kao „Ibarska”. Verujemo nadležnima u najvišem sudu, a verujemo i sećanju starog sudije Šoškića. Da nije njih, mi danas ne bismo čitali o jednom ubistvu iz ljubomore koje se zbilo 1970. godine u okolini Smedereva i o jednom ratnom zločinu iz 1944. godine u Timočkoj Krajini. U oba slučaja smrtna kazna je preinačena u kaznu zatvora.
----------------------------------------
Razlozi za presedan
Razlika između javne sednice i glavnog pretresa je u tome što na javnoj sednici petočlano veće odredi sudiju izvestioca, koji će pročitati obrazloženje prvostepene presude i žalbe na presudu, a onda petoro sudija ima tri mogućnosti: da ukinu odluku i vrate predmet prvostepenom sudu, da potvrde presudu, ili da je preinače.
Na glavnom pretresu optuženi iznosi odbranu i izvode se svi dokazi, saslušavaju se svedoci i veštaci. Najviši sud u tom slučaju zapravo ima ulogu prvostepenog veća koje utvrđuje činjenično stanje i krivicu. Razlog da Vrhovni sud otvori glavni pretres može biti izvođenje novih dokaza ili drugačija ocena dokaza koji su već izvedeni pred prvostepenim većem.
Kada bude stupio na snagu novi zakonik o krivičnom postupku, to više neće biti izuzetak jer će Vrhovni sud biti obavezan da otvori glavni pretres ukoliko je već dva puta ukidao prvostepenu presudu.
Aleksandra Petrović
[objavljeno: 05.05.2008]
