Izvor: BeautifulSerbia.info, 11.Sep.2011, 01:50   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Put do Tare (treći deo)

Put do Tare, leta 2009. godine Piše: Slobodan Boba Ogrizović

Putopis „Putovanje Tara – Beograd, okolo-naokolo (drugi deo)“ možete pročitati ovde>>>
Pošto smo pre dve godine apsolvirali najkraći put do Tare, preko Debelog Brda, rešili smo da ovoga puta malo okolišamo pa i po cenu viška od pedesetak kilometara. Posle sat vremena ostavismo Valjevo iza nas, a malo pre toga i Ibarsku magistralu. Za divno čudo, po putu se odvijala mirna vožnja od 50-60 km/h - valjda su ljudi počeli malo da paze na svoje automobile (ako već neće na svoje glave).





View Larger Map
Sva sreća da nas je uhvatio zeleni talas kroz Valjevo, inače je moglo da se desi da nas put odvuče do manastira Lelića i Ćelija, pa do kanjona reke Gradac, a onda bismo još negde usput i ručali, pa bismo onda skoknuli do Brankovine, i ko zna kada bismo uopšte i stigli do Tare. Ovako, zadržasmo pravac Tara, a Valjevo - spremi se!
Na gradskoj raskrsnici smo uhvatili pravac ka Loznici, forsirajući Osečinu. Prirodnije je (i kraće) da odmah posle Valjeva, posle Pričevića, skrenete ka Suvodanju i Pecki, ali lepo je videti i Osečinu, a saznaćete ubrzo i zašto.
Put od Valjeva, uredno lošeg asfalta, krivuda uz rečicu Obnicu, i uz malo truda (posle tridesetak kilometara vožnje) ćete stići u Osečinu, gde vas čeka rečica Jadar. Ceo ovaj kraj je bogat šljivom, malinom i kupinom, što, vozeći ovuda, nikada ne biste mogli da saznate. Apsolutno nigde nismo videli, što je odlika skoro svih putovanja po Srbiji - neku tezgicu gde bi se prodavalo to voće ili tablu koja bi vas uputila ka nekom domaćinstvu gde biste kupili ili voće, ili možda neku šljivsku prerađevinu, pa, na kraju krajeva, sir i kajmak.
Kada glavnom ulicom dođete do centra Osečine, videćete veliki spomenik Braći Nedić. A bilo je to za vreme Prvog srpskog ustanka, kada su se Braća Nedić, sa svojim hajducima - isprečili velikoj turskoj vojsci koja je iz Bosne pristigla da pomogne svojim sunarodnicima, braniocima Šapca, tada opkoljenog vojskom Jakova Nenadovića. Nažalost, zbog tradicionalne srpske sloge, Nedići nisu uspeli da se dogovore sa harambašom Đorđem Ćurčijom i sa Jakovom Nenadovićem oko načina suprotstavljanja Turcima. Tako su Turci, hiljade njih, bili dočekani samo od braće i njihovih tristotine trojice hajduka, kod manastira Čokešina, na brdu Lipovica. Niko od Srba nije preživeo, ali su Turci zakasnili da pomognu Šabačkom odredu.
Ovu junačku pogibiju braće Nedić i njihovih hajduka, kao i sâm boj na Čokešini, Leopold Ranke je nazvao srpskim Termopilima! Srbi k`o Spartanci, a Turci k`o Persijanci. A Dimitrije i Gligorije - kao Leonida...
Kada se iz centra Osečine krene uzbrdo, ka Gornjem Crniljevu, dolazi se do stare i nove osečanske crkve. Stara je posvećena Vaznesenju Gospodnjem (a i nova), izgrađena je 1735. godine, i pokrivena drvenim krovom. Stara crkva je prvobitno bila posvećena Svetom Đorđu, što je jedan od nekoliko veoma retkih slučajeva u Srbiji da se promeni svetac ili ime crkve (kao, naprimer, crkva u Ivanjici - crkva Svetog ravnoapostola cara Konstantina i carice Jelene, a nekada Svetog arhiđakona Stefana). Pored nje je nova crkva, sagrađena posle 1935. godine, a iznad njih, u brdu, u okviru lokalnog groblja nalazi se i spomen kosturnica borcima Prvog svetskog rata koji su izginuli u borbama ili ih je pokosila neka od brojnih boleština koja su harale Srbijom `14-te i `15-te.
Crkve su, nažalost, bile zatvorene, tj. zaključane, pa ćemo ih iznutra videti drugi put.
I pored dobre 'pripreme' pomešao sam neke spomenike u Osečini sa onima u Peckoj, pa smo propustili da vidimo nešto interesantno u Osečini - a posvećeno partizanima poginulim u Drugom svetskom ratu. Po lokalnom predanju, a možda je sve to samo neka lokalna doskočica, spomenik su, kao zarobljenici, pravili italijanski vojnici, pa su reljefu na spomeniku - partizanu u borbi, dali lik - Musolinija! Bruka! Mada je ipak bolje da pobedite pa da imate spomenike sa kojekakvim likovima, nego obrnuto?
Krajem avgusta u Osečini se održava Sajam šljiva (odjedrite do sajta: http://sajamsljiva.com) i verovatno je to najbolji trenutak da vidite ovo mesto u punom sjaju.
Ako nastavite dalje ka Gornjem Crniljevu, možete videti i spomen kompleks posvećen pilotima Milenku Pavloviću i majoru Aleksandru Stefanoviću poginulim 1999. kod Tovarnika, kao i vojnicima izginulim u balkanskim i Prvom svetskom ratu.
Put nas je sada dalje vodio ka Pecki. Posle nekoliko kilometara od skretanja iz Osečine, dolazite do (dva) odvajanja za selo Bratačić. Inače, u samoj Osečini imate ogromnu tablu koja vas upućuje ka Bratačiću (zbog istorijskih razloga), a na samom putu pored Bratačića imate jedva upadljive table za skretanje. A na tom mestu se odvijao boj (na Bratačiću), sa ciljem da se spreči prodor turskih, Hadži-begovih snaga ka Mačvi i Valjevu. Strateg je bio prota Mateja Nenadović, a sve se to dešavalo tokom jula i avgusta 1806. godine. Danas se tu nalazi spomen - top, sećanje na srpske junake.
Sve se to ne bi desilo, da Karađorđe nije, trećeg dana po dolasku u valjevski kraj, kratko naredio zatečenim srpskim starešinama: 'Haj`te, spremajte se da idemo Bratačiću!' Karađorđe ipak nije lično učestvovao u ovom boju, ali je svojim prisustvom, uz veliko junaštvo ustanika i dodatnom lukavošću (pravom diverzantskom akcijom u turskoj pozadini) - omogućio odbijanje tri velika napada turske vojske na valjevski kraj.
Nažalost, oba puta ka Bratačiću su dosta loši - makadam, zemlja (sa nekom raspuklinom na usponu posle mosta) tako da nismo smeli da se zaputimo kolima, a zbog malog cajtnota nismo stigli ni da otpešačimo do spomenika. Nadam se da će neko asfaltirati taj kilometar puta, a šteta što to već nije urađeno.
I - uskoro ćete se naći u Pecki, gde ćete naći crkvu završenu 1938. godine, posvećenu Uspenju Presvete Bogorodice. U porti se nalazi spomen-kosturnica borcima iz Prvog svetskog rata, ratnicima Druge moravske divizije, poginulih na okolnim položajima. U porti se nalazi i grob Vladislava Ribnikara, osnivača 'Politike' koji je, kao rezervni kapetan, poginuo u borbama na Drini, septembra 1914. godine.
Kada nastavite putem ka Ljuboviji, videćete skretanje ka Skadru. Naime, u blizini je i crkvica-brvnara, iz sedamnaestog veka, selu koje su osnovali doseljenici iz Skadra na Bojani - pa uzeli isto ime sela da ne menjaju lične karte i pasoše (nije tada bilo biometrijskih dokumenata pa da mogu da birkaju imena).
A put vas dalje vodi preko Azbukovice, prvo uzbrdo, a zatim, logično, i nizbrdo - pravo u Ljuboviju, kanjonom Ljuboviđe. Na spustu sa prevoja naići ćete na 1,5 km makadamskog puta (dobrog kvaliteta, a put se, koliko smo videli, radi i asfaltira). Sve smo to znali i pre polaska, zahvaljujući, jel`te, uslugama AMSS-a! Priroda je divna, levo vam je Bobija, a desno Sokolska planina. Kada ponovo naiđete na asfalt, malo pre gornje Ljuboviđe, imate odvajanje - makadamski put - koji vas vodi do Rimskog mosta (a zovu ga i Jerinin most), koji potiče još iz rimskog perioda, da bi mu konačan izgled bio podaren za vreme turskog prisustva.
Ceo ovaj put preko Azbukovice, nekada je bio glavni put iz zapadne Srbije ka Bosni (i obratno), barem za rimske, vizantijske, dubrovačke i turske trgovce (uz ponekog švercera, verovatno?) Za one putnike i vozače kojima možda ne prija mnogo krivudanje uzbrdo i nizbrdo sa Debelog brda, put preko Pecke i Ljubovije, pa uz Drinu - možda je dobro rešenje?
A pošto prođete Donju Ljuboviđu, naći ćete se u Ljuboviji, i kad ste već prišli centru gradića, videćete desno skretanje ka manastiru sv. Trojice ili manastiru Čitluk. Par kilometara uzanog asfaltnog puta ne bi trebalo da budu prepreka da obiđete ovaj manastir, podignut još pre četiri veka, verovatno na ostacima nekog još starijeg crkvišta. Portom manastira vlada prava raskoš cvetnih aranžmana i sve to zaista izgleda kao pravi zemaljski raj.
Ljuboviju smo videli, ovoga puta, samo toliko koliko se može videti iz automobila, jer je trebalo utrošenu turističku energiju što pre nadoknaditi nekim dobrim ručkom sa još boljim pogledom na Drinu.
Pravcem ka Bajinoj Bašti, vrlo brzo se stiže do etno-sela Vrhpolje. A to vam je kompleks etno-kućica, vajata i magaza, gde se može boraviti i noćiti (jedanaest, il` beše dvanaest? vajata - apartmana), uz divan restoran, po imenu 'Hajdučki raj', odmah pored predivne, zelene Drine. Odmah pored restorana, naređalo se još nekoliko privatnih kućica - vikendica, ne manje lepih. Inače, kažu da su stare objekte pazarili po svim krajevima Srbije, pa ih ovde dovozili i renovirali. A posle dobrog ručka i par žrtvovanih pastrmki moglo se nastaviti dalje. Na Drini se, dok smo se mi bavili ribom, pecalo, ali i plivalo (iako je voda bila vrlo, vrlo hladnjikava za moj ukus).

Drina je izgledala jako plitka, maltene se mogla prepešačiti (granica) ka Bosni, tj. Republici Srpskoj. To nismo probali da uradimo, jer možda bi na pola reke iskočio neki graničar-žaba da traži pasoše i kojekakve potvrde?
Pre dolaska u Bajinu Baštu možete napraviti još malecku putnu digresiju kanjonom reke Trešnjice i staništem beloglavih supova (skreće se kod Gornje Trešnjice). Posle par kilometara dolazite do ulaska u Specijalni rezervat prirode (Klisura reke Trešnjice), gde se nalazi i veliki, pravi industrijski ribnjak. Pošto nismo ugledali nijednog supa, vratismo se na glavni put, uživajući u divnim prizorima Podrinja i u neverovatnoj tamno-zelenoj boji Drine. Uz put se može videti još nekoliko interesantnih restorančića, etno-kućica - tako da svako može da nađe nešto za sebe.
Ako usput naletite na seljake koji beru kupine duž Podrinjske magistrale, možete nakratko zastati, pa im se pridružiti i na kraju poneti gajbu kupina na Taru (po bagatelnim cenama). A pošto se dešava da na Tari jednu čašu tih istih kupina prodaju i za 50 ili 100 dinara, to vam je odličan način da lako obrnete novac, pa da ostanete još dan duže na planini. Za biznis se šalim, ali branje (džinovskih) kupina je stvarno zabavno iskustvo.
Negde na ulazu u Bajinu Baštu, na sred Drine se može videti čuvena ribolovačka kućica na steni, zaštitni znak Bašte i ovog dela Drine. Sagrađena pre četiri decenije, odoleva ćudima Drine skoro uvek (osim kada ne uspe u tome kao, naprimer, 1999. godine kada je reka poslednji put srušila kućicu).
Prateći precizne putokaze za Taru, prošli smo kroz Bajinu Baštu i posle 16 kilometara dobrog i pomalo krivudavog puta stigli na Kaluđerske Bare, na naše odredište - boravište za narednih desetak dana. Ako vam je ostalo još energije, na usponu ka Tari čeka vas i manastir Rača. (sve oko ovoga manastira opisano je u prethodnom putopisu Beograd - Tara - Beograd) Ali do njega možete doći i peške, sa Tare, a možete ga obići i u povratku za Beograd. Kako vam drago.
Eto, ako ste turistički gurman, ako volite Srbiju, ako hoćete da obnovite znanja iz istorije, ako ste naučili da kontrolišete torturu hitnog i shvatili da ne morate uvek da žurite, i da je putovanje do odredišta jednako zadovoljstvo kao i sam boravak na željenom cilju, ako vam nije žao da potrošite par litara benzina/dizela više, i ako na put polazite iz Beograda, toplo vam preporučujem 'prečicu': Beograd - Valjevo - Osečina - Pecka - Ljubovija - Bajina Bašta - Tara.
Sledi: Tara – Krupanj – Tekeriš – Majur – Beograd (četvrti deo) >>>



Povezani tekstoviBeograd - planina Tara, leto dvehiljadedeseto (peti deo)Putovanje Tara - Beograd, okolo-naokolo (drugi deo)BEOGRAD - TARA, jedno putovanje (prvi deo)TaraJezero Perućac kod Bajine BašteTara - Krupanj - Tekeriš - Majur - Beograd (četvrti deo)Glavni grad BeogradKamena gora, najlepše selo SrbijePreveliki grad BeogradBEOGRAD JE SVET! Zašto?

Nastavak na BeautifulSerbia.info...