Izvor: Glas javnosti, 09.Avg.2008, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Paj Paj sa magistrale smrti
Gotovo da nema dana da se na Ibarskoj magistrali ne dogodi neka saobraćajna nesreća, a deonica ove magistrale između Rudnika i Preljine, posebno deonica kod Gornjeg Milanovca, jedna je od najopasnijih i najčešće pominjanih po stravičnim saobraćajnim nesrećama u kojima je do sada nastradalo na stotine ljudi. Jedan od onih čiji se posao u neku ruku poklapa sa crnom hronologijom udesa na Ibarskoj magistrali je Dragan Nikolić (55), vlasnik šlep službe iz Gornjeg Milanovca, koji na >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << mesto nesreće stiže ponekad i pre hitne pomoći. Takođe, u mnogo slučajeva do sada Dragan Nikolić je, iako to od njega niko ne zahteva, sastavni deo ekipe koja iz smrskanih automobila izvlači nastradale i povređene.
- Ponekad mi se čini da mi je život sudbinski vezan za Ibarsku magistralu i tragedije koje se na ovom „putu smrti“ dešavaju gotovo svakodnevno. Još dok sam radio kao vatrogasac u Gornjem Milanovcu, a to je bilo osamdesetih godina, učestvovao sam u spasavanju povređenih iz lančanog sudara i izvlačenju tela sedmoro izgorelih putnika iz zapaljenog autobusa. To je bilo moje vatreno kršenje u bukvalnom smislu te reči i od tada sam na Ibarskoj magistrali gotovo svakodnevno, a dešava se, nažalost, da u toku dana imam i po nekoliko intervencija. U međuvremenu, nabavio sam vučno vozilo, a kasnije još jedno, kako bih bio na usluzi onima koji dožive nesreće i kojima je moja pomoć potrebna i od tada su i moj posao i moj život u potpunosti povezani sa nesrećama na ovom opasnom putu. Koliko je Ibarska magistrala opasna, dovoljno govore i mermerne ploče postavljene gotovo na svakih 500 metara, na mestima gde je neko nastradao i koje bi trebale da upozoravaju vozače na opasnosti koje ih čekaju, ali vozači u svojoj obesti i u svojim sve jačim automobilima i ne primećuju ta obeležena mesta, kao što ne obraćaju pažnju ni na svakodnevne vesti o tragedijama na srpskoj magistrali smrti.
U poslu Dragana Nikolića, koga zovu Paj Paj, malo je toga lepog. Zapravo, mnogo je ružnih i potresnih scena koje je video na asfaltu Ibarske.
- Misliš da je meni lako? Svaku nesreću na neki način odbolujem. I danas, posle tri godine od nesreće koja se dogodila na putu kod Gornjeg Milanovca, nekako baš u ovo vreme, kada je nastradalo četvoro mladića i devojaka koji su se vraćali sa Sabora trubača u Guči, ne mogu da zaboravim. Auto u kojem je bilo čak sedmoro dece zgužvan kao paklica cigareta, ne znam u mraku više ko je živ, a ko mrtav, pomažem vatrogascima da makazama isečemo lim, lekari pored puta odvajaju mrtve od živih, u vrelom vazduhu se oseća zadah smrti, pokušavam da preživele u autu ohrabrim da izdrže... i na kraju, kako da ostaneš imun kada pored puta vidiš da leže tela dečaka i devojčica koji su tek zakoračili u život. Ili, misliš da mi je lako, a i to sam radio, da po asfaltu skupljam razbacane delove tela nastradalih, ili kada iz potpuno uništenih automobila izvlače tela poginulih kojima je prosut mozak i po kolima i na asfaltu. Ipak, najteže mi je kada u udesima ima nastradale, ili povređene dece. Ma, tačno je da nije moja obaveza kao čoveka koji se bavi šlep službom i kojem je zadatak da sa puta, posle uviđaja, ukloni havarisana vozila, da izvlači nastradale i povređene, ali, eto, to je jače od mene i sve to radim u nadi da ću možda spasiti i nečiji život. Iz tog razloga, da se ne bi na mestu nesreće čekale specijalizovane ekipe, nabavio sam i alate za sečenje metala i razvlačenje slupanih automobila, što je mnogo puta do sada pomoglo da povređenima što pre bude ukazana pomoć. Ponekad čovek i nema vremena da previše razmišlja o onome šta radi, ali sutradan, ili kada stigne porodica nastradalih da preuzmu havarisano vozilo, vraćaju mi se slike i sve ponovo doživljavam.
Pa, i nije baš sve tako crno!
- Eto, lepo je saznanje da je nekom spasen život zahvaljujući mojoj pomoći. Lepo je kada posle mnogo godina sretneš nekog kome si u nesreći pomogao, a on to nije zaboravio. Eto, jednom mi se desilo da me je jedan ugledni milanovački biznismen angažovao da mu prevezem nov automobil do nekog mesta u Pomoravlju. Auto je bio svadbeni poklon nekom njegovom rođaku i ja sam ga, onako sa mašnom, odvezao do hotela u kojem je bila svadba. Kada sam stigao, oko mog kamiona su se okupili svatovi i trubači i bi mi, da ti kažem, mnogo drago. Sve se završilo tako što sam ostao na svadbi, a zaradu sam, naravno, dao trubačima. Vala, i neka sam - neka je jednom bilo i na radost!
Bog ce te nagraditi dobri covece.Kako bi bilo divno da je u Srbiji vise ovako plemenitih, nesebicnih ljudi.
Pajko legenda si!
.jpg)
