Izvor: Politika, 12.Jul.2010, 23:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čovek mora da se reciklira
Virtuelna stvarnost sa TV ekrana postala je neodvojivi deo naše svesti. Naša životna pomagala sve su pametnija, a mi sve gluplji. Veličanstveni napredak tehnike koristimo na svoju štetu
Izdavačka kuća „Narodna knjiga” iz Beograda objavila je novi roman Gordane Ćirjanić „Ono što oduvek želiš”. Roman govori o našem vremenu. Slobodan, glavni junak, nesuđeni pisac, prijatelj pesnika, sakupljač knjiga, televizijski zavisnik, producent rijaliti programa „Ono >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << što oduvek želiš”, ubija biciklistu na Ibarskoj magistrali i biva oslobođen, potom ulazi u ljubavnu vezu sa svojom snahom, a onda piše veliko, ispovedno pismo svom bratu i tako nastaje knjiga „Ono što oduvek želiš”.
Gordana Ćirjanić (1957), autor je pesničkih knjiga: „Mesečeva trava”, „Gospa od sedam grehova”, „Pred vratima vodenijem”, „Gorka voda”, knjiga zapisa: „Pisma iz Španije”, „Nova pisma iz Španije”, zbirki pripovedaka: „Velaskezovom ulicom do kraja”, „Večnost je, kažu, dugačka”, „Kaprici i duže priče”, romana: „Pretposlednje putovanje”, „Kuća u Puertu”, „Poljubac”. Gotovo sve knjige Gordane Ćirjanić doživele su više izdanja.
Moto knjige je misao starca Zosime, koji kaže da je pakao „patnja zbog toga što se više ne može voleti”. Može li čovek da živi bez ljubavi?
Za junaka ovog romana, čoveka u punoj fizičkoj i intelektualnoj snazi, slobodno bi se moglo reći da je antijunak – toliko se svet njegovih motivacija suzio, a njegov život sveo na ubijanje vremena pred TV ekranom. Na isti način, za sadržaj romana može se reći da je opis pakla. Nažalost, predočeni život jednog našeg savremenika, ne samo da je moguć nego je u velikoj meri tipičan. Rečenica Dostojevskog koja je uzeta za moto romana odnosi se, naravno, na hrišćansku ljubav – ne izgovara je niko drugi do kandidat za sveca, i to na samrti. Mom junaku nedostaje Vera, nedostaje mu Drugi, ali možda je najveća njegova nesreća – nedostatak ljubavi prema samom sebi.
Kada čovek ostane bez ljubavi, on ostane i bez nade?
Da bi se uklopio u svet koji se menja munjevitom brzinom, u kome je informacija važnija od istine i pakovanje od sadržaja, čovek mora da se odrekne svojih sećanja i mnogih znanja, pogotovo iz oblasti humanistike. Rečeno savremenim jezikom – mora da se reciklira. Ako nije u stanju to da učini, za njega nema nade da će ikada više uspeti da komunicira sa stvarnošću. Ukoliko ima porodicu, ona će ga kako-tako štititi od beznađa, ali ako živi sam, samo će se širiti jaz između njega i sveta. Kad je dobre volje, junak ovog romana vidi sebe kao melanholika, ali melanholija je stvaralački termin, a on je odustao od svake kreativnosti. On ne izgovara reč „depresija”, koja bi mnogo bolje odgovarala njegovom stanju – tako karakterističnom za današnjeg sredovečnog intelektualca.
Živimo u veku tehnike, postali smo robovi televizije, kompjutera, mobilnih telefona. Mešaju se stvarni život i život sa ekrana?
Virtuelna stvarnost sa TV ekrana postala je neodvojivi deo naše svesti, voljno ili nevoljno. Glumci su nam ušli u san, fabrikovana sećanja mešaju nam se sa uspomenama... Naša životna pomagala sve su pametnija, a mi sve gluplji. Veličanstveni napredak tehnike koristimo na svoju štetu.
San i java se stalno prepliću. Teško je razlučiti šta je život, a šta literatura?
Jedino bih se složila sa vama ako pod literaturom podrazumevate svaku vrstu fikcije, i onu petparačku. Literatura, u užem smislu, izgubila je društveni značaj i postala apsolutno intimni teren malobrojnih. Kamo sreće da se naši životi više mešaju i prepliću sa kvalitetnom književnošću. Među nekoliko citata umetnutih u roman kao bolna sećanja protagoniste na vreme kad je još verovao u tekst, tu je i pasaž Oskara Vajlda o mimezisu – da li umetnost oponaša život ili život oponaša umetnost? Nažalost, ono što je Vajld govorio o lepim umetnostima i životu, danas bi jedino moglo da se primeni na odnos između života i televizijske fikcije.
Junak romana druži se sa Rjepninom, polemiše sa Crnjanskim. Život prelazi u literaturu, literatura u život?
Književnost ima tu moć da nas navodi na razmišljanje. I pomaže nam da se preispitujemo. Moj junak, čije je ime Slobodan, u jednom trenutku doživljava Rjepnina kao druga, i u mislima razgovara s njim, kasnije sa Crnjanskim. Pri tom je svestan krhkosti svoje iluzije da je tokom nekoliko sati izvrdao samoći. Ali, on najčešće beži od sebe, pa tako beži i od književnosti. Na samom početku romana izgovoriće rečenicu: „Književnost zavodi, poput života; sa ekranom su čista posla, kao sa smrću”. Linijom manjeg otpora, odabrao je ekran.
Pominjete gledane TV emisije: „Trenutak istine”, „Veliki brat”, „Farma”, u kojima se „skidaju gaće u studiju”. Ko je odgovoran za ovaj duhovni genocid?
Nema vinovnika. Vinovnik je neuhvatljiv... Duh vremena! Ili smo svi krivi. Slobodan, koji svodi račune, u činu samokažnjavanja pronalazi i svoj udeo u „spravljanju otrova za mozak” – petnaest godina je radio kao šraf u evropskim TV industrijama.
Knjigu ste pisali u muškom rodu. Zašto?
U ovom romanu nema rodne problematike, sem u anegdotskom vidu. I u prethodnim mojim romanima imate osetljive muškarce i duhom jake žene – kod svih likova je dominantno biće, a pol je datost, nije problem. Muškarac mi je bio potreban da bih se lično što više distancirala od junaka, ali i kao literarni izazov.
Utešno, za žene u godinama, deluje rečenica da je pupoljak samo obećanje, a da je tek otvoren cvet – puna i ostvarena lepota ruže?
Slobodanu se desila kasna ljubav, i to sa ženom koja je starija od njega. Kao bivši student književnosti, on se samo seća kako su i zašto pesnici rabili ružu, kao metaforu.
Žene, stoji u romanu, dele se na pume i mačkice?
Mislite na nekakvu žensku mizoginiju? Daleko od toga! Televizija nas bombarduje stupidnim iskazima i poluistinama koje se gomilaju u našem mozgu. Ovo je takav jedan iskaz, koji pisac ne uzima zdravo za gotovo, nego ga ispisuje sa ironijskim odmakom. Kao, uostalom, i mnoge druge koještarije sa TV ekrana.
U književnost ste ušli zbirkama pesama. U romanu je i jedna pesma (epitaf). Da li još pišete poeziju?
Moja poslednja zbirka pesama „Gorka voda” završava se pesmom čiji je naslov „Poslednja pesma”. Pa ipak, i u zbirci pripovedaka „Kaprici i duže priče”, objavljenoj prošle godine, takođe sam prošvercovala jednu pesmu. Ne, ne pišem poeziju, još ne.
Zoran Radisavljević
objavljeno: 13.07.2010.
