Izvor: Politika, 22.Jul.2011, 00:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Teret istorije
Greška kritičara potiče od ignorisanja prošlosti: potpune zastarelosti srpske industrije, vekovnog deficita razmene sa svetom i, konačno, nepovoljnih demografskih tokova. Ništa od toga se ne može ispraviti u nekoliko godina
Građani Srbije su besni na sve političare i sve političke stranke. To nije ništa novo niti u istoriji Srbije, niti se razlikuje od situacije kakva je danas u svim zemljama južne Evrope. Protesti u Španiji, Grčkoj i Portugalijisu prekinutizbog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << godišnjih odmora, ali će se sigurno nastaviti veću septembru. Građani Srbije su besnii zabrinuti zbog visoke nezaposlenosti (skoro 20 odsto), niskog standarda života (nižeg nego pre trideset godina) iogromne korupcije (Srbija je na 78.mestu u svetu po javnostiprivređivanja).
Većiz ovih nekoliko podataka možemo uočiti da taj subjektivni osećaj besa korelira dobro sa objektivnim pokazateljima o nezaposlenosti, dohotkui korupciji. Ali pitanje je da li je sadašnja vlada, kao ionih nekoliko pre nje, propustila da vodi bolju politiku i da li je zaista kriva za ovakvo stanje. Mislim da se sve vlade, od Đinđićeve do Cvetkovićeve, mogu kritikovati za loše vođenu privatizaciju i korumpiranost državne uprave. Ali neki drugi rezultati nisu nezadovoljavajući, iako su verovatno ispod onoga što se (možda nerealno) očekivalo u trenutku promena 2000. godine. Realni društveni proizvod po stanovniku je u razdoblju 2000–2010. rastao po prosečnoj stopi od četiriodsto (uključujući isadašnji period krize); neto plate su porasle od 34 nemačke marke (oko 17 evra),koliko su iznosile oktobra 2000,na 350 evra danas. Ako ostavimo po strani ovo poređenje, koje zavisi od kursa valuta, i poredimo nominalne plate sa porastom troškova života, jošuvek imamo ogroman rast realnih plata od skoro desetputa. Ali broj nezaposlenih ostao je neizmenjendok se smanjio broj zaposlenih (za oko 300.000). I to je svakako jedan od najvećih neuspeha nekoliko poslednjih vlada.
Da li je ovaj neuspeh mogao biti izbegnut vođenjem drugačije ekonomske politike? Sadašnja iprethodne vlade kritikuju se uglavnom za tri stvari: (1) da su dovele do deindustrijalizacije zemlje i otuda niskog broja zaposlenih, (2) da su vodile politiku precenjenog kursa dinara zbog čega nije mogao da raste izvoz i da se zapošljava više radnika, i (3) da su poreski nameti previsoki što takođe destimuliše zapošljavanje. Ali, da li su greške zaista napravljene u svim ovim oblastima?
Kod deindustrijalizacije se zaboravlja da je proces propasti srpske industrije počeo joškrajem sedamdesetih godina prošlog veka sa stagnacijom privrede, ida su dvehiljaditihbile potrebne milijarde investicija (novac koji niko nije bio spreman da uloži) da bi se taj proces preokrenuo. Kritičari zaboravljaju da sudužnička kriza i stagnacija SFRJ u periodu 1980–1990. izbacilevećtada srpsku industriju iz međunarodnih tokova. Neuspeh ,,juga”, automobila koji je pravljen po prevaziđenoj tehnologiji, očigledni je primer za to. A onda su došli ratovi, sankcije UN,raspad jugoslovenskog tržišta, Miloševićeva hiperinflacija i bombardovanje NATO-a.Nije čudno što od industrije nije ostalo skoro ništa. I ono što je preostalo bilo je potpuno zastarelo, jer je tehnološki progres u tih deset godina, dok je Srbija ratovala sa susedima, a onda sa celim svetom, bio izuzetno brz. Pored toga,pojavile su se nove ekonomske sile, Kina i Indija, proizvodeći upravo onu robu gde je Srbija nekada bila konkurentna. Preokrenuti takav proces, ipre deset godina idanas, jednostavno jenemoguće bez milijardinovih investicija. Tako nešto nije na vidiku. Srbija (kao i mnoge druge zemlje) mora svoju budućnost da traži u vanindustrijskim oblastima.
Precenjeni dinar se smatra odgovornim za nedovoljan izvoz. Ali opet se zaboravlja ekonomska istorija. Jugoslovenska i srpska ekonomska razmena je bila karakterisana visokom uvoznom zavisnošću iniskim elasticitetom izvoza u odnosu na cene. Drugim rečima, deprecijacija dinara nije značajno povećavala izvoz. Strukturni spoljnotrgovinski deficit jeste odlika celog južnoslovenskog prostora jošod 1919. godine: ovaj prostor je u robnom deficitu sa svetom većceo jedan vek.
Da li su porezi mogli biti niži kako bi preduzeća bolje poslovala i zapošljavala više radnika? Ovde je situacija na prvi pogled jasna: manjenovca za državu znači više novca za investitore i skoro sigurno veću tražnju za radom. Ali i ovde se zaboravlja teret istorije. Porezi finansiraju ne samo glomaznu administraciju veći, u mnogo značajnijem obimu, penzije, zdravstvo, obrazovanje i kulturu. Srbija ima izrazito nepovoljnu demografsku strukturu: skoro 17 odstostanovništva je starije od 65 godina, broj penzionera premaša 21 odsto ukupne populacijei izjednačio se sa brojem zaposlenih, a novac za penzije se ne može pronaći sem preko poreza koji opterećuju sadašnje zaposlene. Drugog izbora nema. I ovde je teret prošlosti takav da ga nijedna vlada niti ekonomska politika ne može izmeniti. Porezi se mogu menjati koji procenat gore ili dole, plate u javnim preduzećima nebi trebalo (za isti nivo rada iobrazovanja) da prevazilaze plate u privatnom sektoru, ali sve su to promene marginalnog značaja: poresko opterećenje u Srbiji moraće da ostane relativno visoko.
Ova tri primera pokazuju da su mogućnosti za drastične promene u pomenutimoblastima ekonomske politike mnogo manje nego što se to kritičarima čini. U sva tri slučaja, greška kritičara potiče od ignorisanja prošlosti: potpune zastarelosti i uništavanja srpske industrije u poslednjih 20 godina prethodnog stoleća, vekovnog deficita razmene sa svetom, i konačno nepovoljnih demografskih tokova u poslednjih 50 godina. Ništa od toga se ne može ispraviti u nekoliko godina. Pol Krugman je taj problem veoma lepo rezimirao: Kada bi se ekonomsko prilagođavanje moglo vršiti bez ikakvih troškova, istorija ne bi imala nikakav značaj. Ali, naravno, nije tako.
Branko Milanović
objavljeno: 22.07.2011
