Izvor: Politika, 27.Feb.2011, 01:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sve na mišiće
Vlasnik je evropskih i svetskih priznanja i medalja, a važi za jednu od najvećih legendi bodi-bildinga na prostorima bivše Jugoslavije
Ako je suditi po imenu i prezimenu, Petar Čelik je bio predodređen za šampiona u bodi-bildingu. On to tumači kao formulu: Petar na grčkom (petros) znači stena, a kombinacijom stene i gvožđa (čelik) dobija se armirani beton. U punom naponu snage tako je i delovao, pa ne čudi što je mnogim dečacima bio ideal dobrog izgleda i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << mišićavosti. Na njegov izgled padale su i pripadnice nežnijeg pola. Ne krije da mu godi što sad, kako su stariji, i jedni i drugi priznaju to kad ga sretnu na ulici, na pijaci... Sa ženama kod kojih redovno pazari na tezgi stalno i šale zbija na tu temu. Te, mi smo vaše slike gledale, divile vam se, maštale o vama, kažu one njemu. Na to on uzvraća: „Pa, što mi to onda niste rekle?” – prepričava Petar vesele dogodovštine.
Ali, ni nekom, kao što je Petar Čelik, nije bilo lako da postane „zgodan kao Tarzan”. Na putu do trona bilo je prepreka.
– Rođen sam u Beogradu posleratnih godina i tu sam živeo do svoje pete godine. Odrastao sam u okolini Zelenog venca, u ulici Maršala Birjuzova, koja se tada zvala Kosmajska. Bio sam nestašan, kao svako dete. Trokolicom sam se u punoj brzini spuštao niz okolne strme ulice, padao, razbijao se, ustajao, stresao prašinu i nastavljao dalje. Jednom me umalo vojni džip nije pregazio. Smirio sam se silom prilika. Kuća u kojoj smo stanovali imala je mračno dvorište i svetlarnik. Na sredini je stajala rupa sa rešetkom gde su žene prosipale vodu, jer se tada ručno prao veš. Vremenom se odozgo uhvatila žabokrečina, klizava kao led. Jurio sam mačku, okliznuo se tako da sam se raskrečio. Pukla mi je trbušna maramica, dobio sam bruh i završio u bolnici – dobro se seća.
Sprema se za prvenstvo Balkana
Posle toga postao je mnogo oprezniji. Ali, sudbina se nije mogla zavarati. U sedmom razredu osnovne škole čekala ga je još jedna operacija bruha, radi čega je bio oslobođen fizičkog vaspitanja. Ko bi se nadao da je baš to bio prelomni momenat u njegovoj sportskoj karijeri?
– Kada sam nakon te jednogodišnje pauze došao na prvi čas, nastavnik me je osramotio pred celim razredom. Tražio je da uradim kolut napred i kolut nazad, a ja nisam umeo. Ismejao me i rekao: „Od ovoga ništa neće biti”. Poludeo sam, ali se nisam obeshrabrio. Moj stric je bio profesionalni bokser, otac je takođe dobro boksovao i u našoj kući se stalno razgovaralo na temu sporta. Kao svi dečaci i ja sam hteo da imam velike mišiće. Zato sam odmah napravio tegove i počeo da vežbam – vraća se Petar u prošla vremena.
– U letnjem periodu trenirao sam u dvorištu. Zimi sam pauzirao. Kad sam video da to nije dobro, nastavio sam da vežbam u nezagrejanoj letnjoj kuhinji. Tih godina zime su bile izuzetno hladne i oštre, sa puno snega. Sva stakla na kuhinjskim vratima bila su išarana od mraza. Da bih mogao da držim hladnu gvozdenu šipku, omotavao sam je novinama – dodaje. – Ali, nije to bila jedina muka. Rupa izlivena u betonskim tegovima bila je uža od šipke, pa sam je sekačem i čekićem proširio, ali više nego što je trebalo. Pošto sam radio više ponavljanja u seriji, tegovi su šetali po šipki, dolazili do moje ruke i hvatali meso, tako da je bilo i krvi. Opisujući svoje početke, Čelik pominje da se, eto, njegova upornost, ipak, isplatila. Dogurao je do svih mogućih titula na evropskom i svetskom nivou i postao jedna od najvećih legendi bodi-bildinga na prostorima bivše Jugoslavije u amaterskoj konkurenciji. Kao profesionalac nije hteo da se takmiči, zato što je taj sport, kaže, toliko daleko otišao da bi morao jednu injekciju da daje u nogu, jednu u ruku, jednu u rame, leđa... To je bila prevelika cena i nije hteo da je plaća.
Logično je da se pamti prvi svetski trofej, kao novorođenče, kao prva ljubav... On, međutim, ne pravi razliku.
– Biti mister sveta ili svetski prvak, sve je to u stvari isto, jedino su različiti nazivi i organizacije koje to sprovode. Ja sam srećan što sam na svim tim mestima bio. Ali, postoji jedna titula koju nemam u kolekciji, a stalo mi je do nje. To je prvenstvo Balkana. To takmičenje se ove godine održava u Tuzli i možda ću otići da i tu medalju konačno osvojim. Sećam se da je i moj otac iživeo svoje dečačke snove tek kad je odrastao i kupio je sebi bicikl od prve plate. Moja majka takođe. Volela je medicinu i u poznijim godinama je uspela da postane lekar. Tako ću i ja, nikad nije kasno – smatra Petar.
Promovisao zdrav duh u zdravom telu
Svaki njegov pehar do pola je bio ispunjen radošću, a od pola gorčinom.
– Kada sam prvi put postao evropski prvak, a to je bilo one godine kad je Tito umro pa zato pamtim, za nagradu sam dobio oduzimanje pasoša. Da ne mogu dalje da se takmičim. Sigurno se pitate zašto? Moj otac je posle Drugog svetskog rata radio kao funkcioner u Saveznom izvršnom veću. Bio je u zakonodavnoj komisiji za invalidsko-boračka pitanja, jer je i sam bio ratni vojni invalid. Video je da se u ono vreme rade nečasne radnje i hteo je da se isključi iz toga, pa se iz Beograda preselio u Bačku Palanku. U stvari su tad počele naše muke. Nije znao da će za njim doći i njegov dosije i da će ga u malom mestu još više maltretirati. Nije bilo puno takvih, pa su na njemu trenirali strogoću. Taj njegov „pedigre” pratio je moja dva brata (treći je umro) i mene kao eho – otkriva naš sagovornik.
Na drugoj strani, rođeni stric njegove majke bio je jedan od najboljih saradnika Draže Mihailovića, pa su se i na to, kaže, pozivali i nikad im nisu dali da žive od svog rada. Njegova braća napustila su zemlju (stariji je bio dobar džudista, živi u Kanadi, u Torontu, ali ne bavi se sportom više, a mlađi je muzičar i živi u San Dijegu i samo rekreativno se bavi sportom, trči, pazi šta jede), jedini je Petar ovde uspeo da završi gimnaziju i Višu trenersku školu. Ali, nikad se nije osećao ravnopravno sa ostalima, pa je i on češće boravio u inostranstvu. Tamo je i počeo da trenira bodi-bilding. A kad se vratio...
– U ono vreme taj sport u Jugoslaviji još nije bio zvanično promovisan i ravnopravan u Savezu organizacija fizičke kulture (Sofka). Dok neko ne digne dirigentsku palicu i ne kaže: „Sad se igrajte bodi-bildinga” – niko nije smeo da se igra. Tako je tada bilo u komunizmu. Bio sam petao koji je kukurikao ranije. To je nekome smetalo. Ispalo je da je to što radim mimo društvene zajednice. Ne žalim se, ali mi je krivo, jer u drugim zemljama ljude koji u sebi imaju neki potencijal pomažu i protežiraju, ovde se trude da ih potisnu – nastavlja Petar priču.
– Kada sam 1972. godine u Bačkoj Palanci predao zvaničan zahtev da osnujem klub za bodi-bilding, oni su razmatrali dugo i kad su se smilovali da mi odobre, postavili su mi uslov da dam naziv opisno na srpskom, a onaj pravi da navedem samo pod navodnicima. Rekli su da je taj termin ideološki stran našem društvu, jer dolazi sa Zapada. Imao sam dosta problema zbog toga i kasnije. Sve im je bilo sumnjivo, pa su mi zaplenili sve što su mogli. Od olimpijskih tegova iz Lenjingrada, do slike Stiva Rivsa (američki glumac koji je igrao Herkulesa i jedan od prvih svetski poznatih bodi-bildera), koju mi je naslikao neki Ištvan iz Bečeja – jada se Čelik, koji gotovo da je navikao da sve postigne „na mišiće”, što mu je, srećom, uvek bila jača strana.
Zahvaljujući njemu dogodila se ekspanzija bodi-bildinga kakva se verovatno kod nas više nikada neće ponoviti. Čak je 1984. godine organizovao i Svetsko prvenstvo u Beogradu. Promovisao je i zdrav duh u zdravom telu pojavljujući se u spotovima i televizijskim nastupima sa grupom „Laboratorija zvuka”, kasnije je pokrenuo i ozbiljnu firmu i posvetio se proizvodnji proteinskih napitaka za bodi-bildere koji su se prodavali na 1.100 mesta u staroj Jugoslaviji, a izdavao je i svoj časopis u tiražu od 57.000 primeraka. Ali, ni to nije moglo da prođe bez teškoća.
– Za jednu zaostalu sredinu u kojoj sam živeo, to je bilo previše. Pogotovo što su pomislili da mi je sve palo s neba. Videli su meteorski uspeh, ali nisu znali istorijat i put do tog uspeha. A ja sam se petnaest godina pripremao da bih mogao da proizvodim proteine. Proučavao, skupljao novac po svetu, bavio se sportom... Bilo je teško sve to uskladiti. Na kraju sam toliko bio umoran, da se dešavalo da nemam snage da uđem u kuću, nego parkiram ispred i spavam u autu – ispoveda se Petar koji je, čini se, konačno uspeo da nađe svoj mir u svom malom fitnes-klubu u Novom Sadu, gde sada provodi najviše vremena.
Kasno upoznao žene
Kao i sve ostalo, Petar je i žene osvajao „na mišiće”. Ženio se tri puta i ima petoro dece. Najstariji sin je iz prvog braka, dve ćerke iz drugog i još dve iz trećeg braka. Mada je imao samo dvadeset dve godine kada je prvi put stao pred matičara, kaže da je žene na pravi način upoznao dosta kasno. Žao mu je zbog toga, jer smatra da je to potrebno da bi se ostvario dobar odnos. Ali, roditelji su mu bili rastavljeni, on i braća su živeli sa ocem, a sestru nisu imali.
– I moja prva i druga žena bile su prvakinje Jugoslavije u bodibildingu (moram da kažem da je onda to bila lepota tela, a danas takmičarke imaju velike mišiće, što, bar za mene, ne izgleda privlačno) i obema je godilo, bile su popularne. Problem je što sam ja insistirao na tome. Iz najbolje namere. Pogrešio sam. Ljude ne treba menjati. Ako vam treba pas za lov, nemojte uzeti pekinezera, pa ga učiti da lovi, uzmite odmah lovačkog psa. Isto i kad čovek bira partnera. Treba da zna šta hoće i da traži takvog, a ne da pokušava da ga preobrati. Treća se bavila tim sportom svojom voljom, ali samo dok nije skrenula pažnju na sebe. Mada su verovatno o meni govorili da sam se oženio piletinom, jer je ona dvadeset sedam godina mlađa od mene, to je bila više njena želja, nego moja – ima potrebu da kaže, tek da se zna.
Kroz život Petra stalno prati i pitanje: šta biva sa bodi-bilderom kad prestane da trenira?
– To pitanje novinari su mi postavljali još sedamdesetih godina. U ono vreme nije bilo moguće dati odgovor, jer smo svi tek počinjali. Evo sada, kad imam šezdeset dve godine, može da se vidi šta bude sa onim ko stalno radi, kao ja. Onda ima pločice na stomaku. Ko prestane, ima stomak. U to sam se lično uverio. Po želji moje supruge pre izvesnog vremena držao sam pekarsku radnju i uopšte nisam trenirao. Hranio sam se tim proizvodima i rekreirao se jedino dok sam šetao pse, tako da sam doživeo neku delimičnu atrofiju mišića. Shvatio sam da, ako sad prestanem, onda je kraj. Ali, ne kraj u smislu karijere, to nije više ni bitno. Tad znam da sam definitivno deda i da nikom nisam ni interesantan, ni potreban. Ako dođe taj momenat za koji sam se takođe pripremao, baviću se pisanjem, imam velike ambicije na tom planu. Interesuje me nešto što je na granici realnog.
-----------------------------------------------
Prijatelj sa Švarcenegerom
Kroz sport je imao prilike da sretne dosta poznatih ljudi. Arnolda Švarcenegera, austrijsko-američkog glumca, političara i bodi-bildera, donedavno guvernera američke savezne države Kalifornija, upoznao je još davne 1969. godine u Londonu, na izboru mister Univerzuma. Uvek su bili u dobrim odnosima, mada je Petru smetalo što ga „Švarci” zove „Partizan”, valjda je, kaže, gledao neke naše ratne filmove.
-------------------------------------------------------------------
Bez povrede
Petar nikada nije imao tešku povredu. Umalo se nije dogodila, ali ga je spasao jedan kolega sa kojim je vežbao.
– Osetio sam da mi iz čista mira puca grudni mišić. Viknuo sam – drži, i on je uhvatio teg i skinuo ga. Tako se završilo bez posledica. Mišić nije čak ni poplavio, što se obično dešava. Da je kojim slučajem zaista pukao, pitanje da li bih ikada više mogao da se takmičim. Jer, onda bi jedna strana bila drugačija i ne bi izgledalo lepo.
----------------------------------------------------------------------
Tužna priča
Pre nego što je iz Bačke Palanke prešao u Novi Sad, Petar je imao odgajivačnicu nemačkih ovčara. Komšije su mu u jednom navratu otrovali jedanaest pasa. Samo je jedna kuja ostala. Bila je u kavezu sa mužjakom i verovatno je on to otrovano meso pre nje zgrabio. Na kraju su i njoj presudili. Petra je to veoma uzbudilo i razočaralo.
– To pokazuje da ono što su uradili psima, uradili bi meni. A šta su im te životinje uradile, sem što su lajale? Pa zar to nije prirodno? Ko je čuo da pas cvrkuće? – pita se iz očaja.
------------------------------------------------------------------------
I sport, i terapija
Za bodi-bilding ne postoje granice. Njegova najmlađa ćerka je imala pet godina kada je radila neke vežbe. U stvari, kaže Petar, nije ni shvatala da vežba, nego se ljuljala na vratilu. Najstarija gospođa koja trenutno dolazi ima šezdeset pet godina, a bilo je i starijih. Ovde u klub dovode i hendikepiranu decu, decu koja imaju smetnje u kretanju, ili krivu kičmu, da ojačaju muskulaturu.
Dana Stanković
objavljeno: 27.02.20110
Pogledaj vesti o: Formula 1
