Izvor: Politika, 29.Mar.2014, 22:59 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pradedino ordenje menjao sam za dve ploče „Rolingstonsa”
Novinar i pisac knjige „Deca komunizma” priča o pomoći Milovana Đilasa, Crnjanskom i Džajiću, Crnčeviću i Kaporu, spaljivanju stripova „Alan Ford”...
Milomir Marić je svoju novinarsku slavu uzdigao do visina kad je 1987. objavio kontroverznu knjigu „Deca komunizma”, koja je izazvala burne reakcije u Jugoslaviji. Sad je zatrpao knjižare njenim drugim izdanjem.
U međuvremenu je radio na BK >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << televiziji i romansirao biografije sagovornika s kojima sada upoznaje gledaoce TV Hepi.
Rođen je 7. januara 1956. u Gornjem Milanovcu. Lepotu života deli s Vesnom Radusinović, književnicom, i sinom Vladanom (23).
O čemu pričaju „Deca komunizma”?
To je leksikon zakulisnih događaja aktera istorije Jugoslavije koji su imali presudan uticaj na događanja u državi. To je knjiga o zabludama i tabuima jugoslovenskog komunističkog režima. Objavljena je u dva toma: „Magle sa istoka” i „Ljudi novog doba”. Dobrica Ćosić mi je rekao da sam ovom knjigom zabio nož u leđa njegovoj generaciji.
A ko vam je pomogao u pisanju?
Milovan Đilas. On nije smeo javno da deluje i da daje izjave. Ali sav materijal koji sam sakupljao donosio sam njemu da mi pomogne u proveri podataka. Saznao sam tada da je Titov komunizam jedini koji je finansiran američkim parama.
S kojom idejom ste došli u Beograd?
Želeo sam 1974. da upoznam Miloša Crnjanskog, Dragana Džajića... Mislio sam da Crnjanski izgleda kao kad je pisao „Ljubav u Toskani”, a dočekao me je starac kome je ispadala vilica. Ipak, rekao mi je fantastičnu misao: „Andrić, Krleža i ja smo, kao austrijski vojnici, svim srcem bili na srpskoj strani. Zato je naša literatura ispala velika. A da smo bili na Solunskom frontu ne bismo bili bolji od Stevana Jakovljevića, pisca „Srpske trilogije”. I mi bismo se utopili u srpsku propagandu. Jer, mi smo kao austrijski vojnici zamišljali srpske pobede.”
Kako ste doživeli Džajića?
Bio sam očaran njegovim driblinzima i centaršutevima. Ali, on nikad nije dao svoju pravu životnu ispovest, a doživljavali smo ga kao velikana epohe. Kad je hapšen u direktnom TV prenosu bio sam potresen. Jer, to je bilo sramota za Srbiju, a ne za Dragana Džajića.
Kako ste otvarali tuđa vrata?
Srećno. U Beograd sam poneo veliku znatiželju i matursko odelo. Jeseni 1974, bez pozivnice, uspeo sam da uđem na modnu reviju Pjera Kardena, a tu je bila elita Beograda koju sam sanjao u Milanovcu. Još kao „klinac” čitao sam sve novine i knjige do kojih sam došao. Glava mi je sad puna i nepotrebnih informacija, ali ih sve pamtim, kao da sam čipovan.
Ko vas je uveo u novinarstvo?
Velikani toga doba: Brana Crnčević, Moma Kapor. Oni su mi omogućili da pišem za „Dugu”. Kapor je zvao urednike i kazao im da svašta znam. To je bila istina, jer svašta sam čitao, a Crnčević se izborio za poštovanje mojih tekstova i po dužini i po „ritmu” pisanja.
Čiji muzički ritam je i vaš?
Pre svih „Rolingstonsa”. U Gornjem Milanovcu sam pradedinu Karađorđevu zvezdu i Obilićevu medalju menjao za dve njihove ploče. Posle sam na buvljaku kupio sve to ordenje. A karijera mi se sedamdesetih poklapala s rađanjem „Bijelog dugmeta”. Želeo sam da budem deo tog rokenrol sveta, pa sam i o politici pisao kao niko pre mene, na rokerski način, potpuno slobodno.
Šta su još donele sedamdesete?
Posle pada „liberala” u Srbiji i maspokreta u Hrvatskoj uvedena je strahovlada. U Kragujevcu su, kao šund, spaljivali stripove „Alan Ford”. To je bila akcija koju je vodio kasniji gradonačelnik Beograda Bogdan Bogdanović. Posle predstave „Kafanica sudnica ludnica”Brana Crnčević je izgubio pravo na potpis, a čuveni novinar „Politike” Aleksandar Nenadović je 15 godina bio bez potpisa. Ni ja nisam smeo da pišem o politici na svoj način sve do Titove smrti.
A šta ste znali pre ostalih?
Da će se „Juga” raspasti. Neposredno posle Titove smrti jedan budući Tuđmanov ministar kazao mi je da se Jugoslavija i demokratija isključuju. A ja sam mislio da će demokratija učvrstiti Jugoslaviju. Ali meni je rečeno da su samo čelična Titova ruka i čvrsta čizma mogli jugoslovenske zemlje da drže na okupu. I tako je bilo.
Kako ste upoznali Tuđmana?
Kad sam 1981. godine čuo da se u Zagrebu pojavio Titov general koji je pre toga bio u zatvoru. To je bio Tuđman. Rekao mi je: „Niko mi, od izlaska iz zatvora, nije ulazio u kuću tri meseca. Prijatelji me ne pozdravljaju na ulici.”
Gde su vas odvela „Deca komunizma”?
Dobro sam zaradio od prodaje te knjige. Krenuo sam tada na put oko sveta. Obišao sam sve metropole. Ova knjiga mi je otvorila sva vrata. U Americi sam održao predavanje u Senatu. Obraćao sam se studentima na Harvardu, Prinstonu, Stenfordu, Jelu... Imao sam plan da svake dve-tri godine napišem novu knjigu i putujem u lepe gradove, na južna mora... Ali, rat je i meni doneo samo nesreću.
O čemu sad pišete?
Imam pisanog materijala za četiri-pet knjiga, na oko 2.000 stranica. U njima sam, iz prve ruke, kao i u „Deci komunizma”, koju sam pisao 10 godina, došao do usmenih i pismenih podataka o raspadu Jugoslavije i tragičnim srpskim nesporazumima sa svetom.
Plašite li se svojih reči?
Nikad mi se to nije dogodilo. Nisam član nikakvih organizacija. Uvek sam bio i ostao slobodan čovek veran svom zanatu, istini i svojoj porodici. Obožavam da istražujem sakrivene stranice istorije i tabu teme. Jer, mene interesuje baš ono što je zabranjeno. I to je odredilo moj životni put.
-----------------------------------------------------------
Susret s bivšim ljubavima kao – babama
Čega se posebno sećate?
Upoznao sam najveće slikare: Marka Čelebonovića, Milića od Mačve, Ljubu Popovića... Sećam se poverljive ispovesti Peđe Milosavljevića u Muzeju savremene umetnosti. Posle priče sa velikim novinarima došao sam i ja na red. Bio je umoran. Požalio mi se da ga te večeri čeka težak susret: „Na prijemu ću videti najlepše žene Beograda u koje sam nekad bio zaljubljen, a sad ću se, prvi put, suočiti s njima kao babama.”
Slavko Trošelj
objavljeno: 30.03.2014
