Blog: Bašta Balkana, 10.Avg.2011, 02:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Cvećara u kući cveća … 6
Lazar Džamić * * * - Kako je i zašto Alan Ford postao fenomen u Jugoslaviji - i nigde više! RAZLOG TREĆI: OPTIMISTIČKI DILETANTIZAM KAO STRATEGIJA PREŽIVLJAVANJA . ′Nema veze, važno je da radi!′ Ako postoji rečenica u kojoj je sumiran moj život na našim prostorima, od malih nogu do zrelih godina, onda je to ova. Nezaobilazna i perzistentna, ova fraza je bila zvučna i mentalna podloga svemu što sam ikada pokušao da saznam od drugih, sve dok neizdrž da i moje bivstvovanje konačno dodje u kontakt sa nečim lepim - kreiran prevashodno sveprisutnošću profesionalnog dizajna i proizvodnog kvaliteta u svemu što sam ikada video da dolazi iz razvijenog sveta - nije postao previše jak da mu se i dalje odupirem. Snalaženje. Naše majčino mleko, naša borilačka veština, naš univerzitet i naše prokletstvo. Još jedan od razloga za našu kolektivnu identifikaciju sa grupom TNT je i to što su oni isti kao mi u još jednom ključnom aspektu: i njihov život je samo jedan beskrajan hrčkov točak snalaženja. U situaciji u kojoj nema pomoći spolja i gde je red i organizacija samo puka želja, snalaženje je jedini način da se ispliva. Ne fakultetska diploma, ne pristojnost, ne zakon. Samo snalaženje; gde i kako ko ume. Snalaženje je ono najbolje i najgore što nam se ikada desilo, jer nas permanentno levitira u mrtvom, bezvremenom, nepomičnom medjuprostoru izmedju mogućnosti i propasti. Ni tamo, ni ovamo. Kao i junake Alana Forda. U svojoj najdirektnijoj identifikaciji sa nama (i obrnuto), Alan Ford je, suštinski, jedna vrlo balkanska priča o snalaženju i sitnim zadovoljstvima i uspesima koje društvenim gubitnicima pomažu da nastave sa egzistencijom. Mada to nismo znali, ali smo negde osećali, Alan Ford nam je bio terapija, jer je grupa TNT bila mi. I mi smo bili oni. I više nego Titovi. Zagor, Blek
Dalje
