Izvor: Politika, 31.Okt.2009, 23:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bio sam na ivici bankrota
Sa slavnim američkim rediteljem o scenariju inspirisanom Jugoslavijom, Obami, filmovima koji su ga proslavili, iznenadnoj smrti brata i nesporazumu s Kusturicom
Ekskluzivno
Atina, 31. oktobra – Ličnost u žiži 22. Panorame evropskog filma u Atini je sedamdesetogodišnji, legendarni američki scenarista, reditelj i producent Frensis Ford Kopola, koji je predstavio svoj poslednji film „Tetro”, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << održao grčkim studentima dvočasovnu master klasu i primio Zlatnu medalju grada Atine koju mu je na svečanosti uručio gradonačelnik Nikitas Kaklamanis.
Intervju za „Politiku”, vođen u apartmanu Hotela „Kralj Džordž” na Trgu Sintagma, počeo je srdačnim pozdravima i Kopolinim sećanjima koja su počela da naviru na pomen grada i države iz koje sam stigla.
– O, bio sam u Srbiji, u Beogradu, celoj Jugoslaviji – Dubrovniku, Zagrebu, Sarajevu... – razdragano je počeo Kopola. – Tamo sam praktično živeo više od šest meseci i pamtim i dan-danas taj osećaj međusobne ljubavi i brižnosti ljudi koje sam sretao. To je bilo šezdesetih godina i tada nisam uopšte znao da na prostoru Jugoslavije živi toliko različitih nacija, niti se moglo osetiti da se oni među sobom možda i ne vole. Naprotiv! Svi ti divni ljudi su se među sobom voleli, u to sam siguran! Njihova ljubav me je čak inspirisala da napišem scenario koji čuvam i dan-danas. Njegov naslov je „Dan kada se svet zaljubio”!
Mnogo godina kasnije, kada sam video užasne slike rata u Jugoslaviji zaista sam bio u šoku. Nisam mogao da verujem da se to može dogoditi u zemlji u kojoj su ljudi tako divni i topli, u zemlji koja me je dočekala i prihvatila s tako mnogo ljubavi.
Eto, ipak se dogodilo, a mnogi i danas tvrde da je za sve kriva Amerika?
Amerika? Najlakše je za sve kriviti Ameriku, ona je „negativac broj jedan”. Nisam političar i, da budem iskren, politika me, baš kao ni gangsteri, nikada nije interesovala, ali meni se čini da su čitav taj sukob proizveli lokalni lideri koji su, posle pada komunističkih ili socijalističkih režima u okolnim zemljama, osetili da gube moć i svoje položaje, pa su proizvodnjom rata želeli da osiguraju svoj opstanak. Šta vi mislite?
Mislim svašta, trenutno mi se po glavi vrzma i Vesli Klark, ali vreme za razgovor curi, a toliko toga želim da Vas pitam. Recimo, o Obami?
Šta mislim o Obami? Videli ste s koliko sam pozitivne energije dočekan ovde u Atini, a pre nekoliko godina kada sam boravio u Grčkoj svi su galamili na mene kao da sam Buš lično. Hoću da kažem da pojava Obame, mladog, veoma obrazovanog, inteligentnog i prijatnog čoveka, koji je stigao niotkuda, i u Americi ali i svuda u svetu izaziva veliku nadu i pruža osećaj pozitivnih promena. On se trenutno suočava sa ogromnim problemima, nagomilanim proteklih godina i sigurno je da mu nije lako. Ali, on je čovek koji obećava i koji ima snagu. Meni preostaje da u njega snažno verujem. Očigledno da u njega nadu polaže i ostatak sveta, a dokaz toga je i Nobelova nagrada za mir koja mu je dodeljena, iako je na svetskoj sceni relativno kratko.
Vi ste zato na svetskoj sceni već dugo i mnogi Vas nazivaju „najboljim američkim rediteljem” ili „autorom najboljih američkih filmova svih vremena”?
To je sve zbog veliko svetskog uspeha filmova koje sam snimio pre 40 godina, poput „Kuma” ili „Apokalipse”, ali je smešna stvar što su mnogi zaboravili da ti filmovi u početku bili dočekani „na nož” od strane kritike, da bi tek godinama kasnije doživeli sva priznanja i prestiž.
Drznuli ste se da od „Apokalipse sada” načinite film van stereotipa uobičajenog za „uspešan ratni film”?
Čitava ta stvar sa „Apokalipsom” mi je slamala srce. Imao sam pred sobom sjajan scenario Džona Milijusa, ali u njemu nije bio dobar kraj. Mnogo sam rizikovao, u film sam uložio sav svoj novac, stavio pod hipoteku čak i svoj vinograd koji je hranio moju porodicu, uzeo izuzetno nepovoljne bankarske kredite, snimao na Filipinima u trenucima lokalnih političkih tenzija, borio se s Marlonom Brandom... Na kraju sve izgurao da bih posle zatvorene projekcije za potencijalne distributere filma, doživeo da vidim njihova namrgođena lica i odmah čujem sugestije šta „mora da leti napolje”. Bio sam slomljen i na ivici bankrota. Tek posle izvesnog vremena, i posle uspeha u Evropi, taj je film „proradio”, da bi ga danas mnogi nazivali kultnim ratnim filmom.
Bolje je bilo s „Kumom”?
Ma, ni to nije bilo bolje! Kao prvo, taj film sam prihvatio iz nužde i na veliki pritisak tada mladog Džordža Lukasa s kojim sam u San Francisku osnovao producentsku kuću i počeo rad na projektu filma „Prisluškivanje”. Kako smo bili apsolutno bez novca za realizaciju tog filma, Lukas je insistirao da se prihvatim režije „Kuma”, zaradim novac i investiram ga u „Prisluškivanje”. Bila mi je mrska pomisao da se bavim gangsterima, takvi filmovi su me uvek nervirali, nerviraju me i danas. Mrska mi je bila pomisao da romantizujem njihov život, a upravo se s „Kumom” to i desilo. Posle njegovog velikog uspeha u bioskopima širom sveta, postao je „biblija” italijanskih mafijaša. Ali, zahvaljujući njemu, ja sam ipak snimio „Prisluškivanje”...
I opet ste bili korak ispred svog vremena? Mnogi su skloni da tvrde da je Vaš film „Kišni ljudi” inspirisao feministički pokret, a „Prisluškivanje”, mnogo pre vremena, nagovestilo pojavu „Velikog brata”?
„Kišne ljude” sam napisao i režirao kako bih se dokazao svom ocu. Jer, od njegovo troje dece ja sam najmanje obećavao, bio sam bolešljiv i loš đak i niko na mene nije baš mnogo računao. Međutim, ja sam kao asistent Rodžera Kormana mnogo naučio i želeo sam da to pokažem svima. I pokazao sam kroz priču o mladoj ženi koja ostavlja muža koga mnogo voli jer ne voli glupe kućne dužnosti. Taj film je zaista inspirisao ženski pokret, ali i moju ženu s kojom sam u braku 46 godina! Na „Prisluškivanje” sam oduvek bio ponosan.
Holivud je ponosan na Vas?
Holivud, tačnije internacionalna filmska industrija, proizvodi velike filmove iz jednog jedinog razloga – da naprave novac i to odmah. Distanciran sam od holivudskih ideja još od vremena svoje mladosti. Moj instinkt nije bio da postanem bogat i slavan ili da postanem „holivudski mermer”. Oduvek sam hteo da budem umetnik i borio sam se teško da budem umetnik, da radim nešto zaista prelepo i novo. Nisam unapred mogao znati da li ću uspeti, ali morao sam da činim takve korake.
Umetnost je motivisala filmove kakvi su „Youth Without Youth” i „Tetro”?
Rešio sam da svoju poznu karijeru provedem stvarajući najličnije filmove, da sam pišem scenarije za filmove koji osvetljavaju i prosvetljuju savremeni život i da iz njih mogu da učim. Vidite, u mojim godinama sva velika zadovoljstva su otišla, nema mnogo novih činjenica koje mogu da naučim. Ali, mogu naučiti mnogo o sopstvenom životu i životu moje porodice. Izabrao sam da napišem priče o sećanjima koja posedujem i onom što mislim, a što su važne teme porodice sačinjene, već u 3-4 generacije, od veoma kreativnih ljudi.
Lako Vam je da ih finansirate?
Slobodan sam čovek. Ispostavilo se da je svojevremeno bilo veoma pametno što sam kupio vinograde u dolini Napa i počeo proizvodnju vina, a posle i hotelski biznis. To me je obogatilo i obezbedilo egzistencijalni mir i sigurnost, i mene i moje porodice. Da sam živeo od svojih filmova i svojih producentskih kuća koje su više puta bankrotirale, odavno bi mi bio kraj!
Kada ste juče Grcima govorili o porodičnoj drami „Tetro”, učinilo mi se da ste u trenutku hteli da zaplačete?
Pre dva dana preminuo je moj pet godina stariji brat, a upravo su me pitali o odnosu braće u ovom filmu.
Molim Vas izvinite, nisam znala, primite moje iskreno saučešće!
Nemojte se izvinjavati, niste vi nizašta krivi, sve je to život i šok za mene jer on i nije bio tako star... Boli me to što Augustu (otac Nikolasa Kejdža, prim. aut.) neću stići na sahranu...
Da Vas malo oraspoložim i da Vas pitam kakav ste to nesporazum svojevremeno imali sa Emirom Kusturicom?
Ha! To jeste zaista bio nesporazum! Meni je kao Amerikancu, i naravno starijem čoveku, teško da odmah razumem neko strano, evropsko ime i da povežem to ime sa onim šta ta osoba radi. Kada smo se upoznavali nisam u trenutku razumeo ko je on, a onda je Kusturica pomalo iznerviran počeo da se napadački šali kako on za razliku od mene, koji imam samo „jednu i po kansku palmu”, on ima „dve i po”, što me je u trenutku podsetilo na suprugu sjajnog Dušana Makavejeva koja je svojevremeno tvrdila kako je Dušanov „Sweet Movie” imao više gledalaca nego moji filmovi. Naravno da znam ko je Emir Kusturica i naravno da sam gledao njegove filmove! On je sjajan reditelj! Molim vas, ako ga vidite, recite mu da se ne ljuti na mene. Ukoliko se i dalje bude ljutio, reći ću svima da nisam gledao njegove filmove ! Ha, ha!
Dubravka Lakić
[objavljeno: 01/11/2009]
