Izvor: Politika, 01.Mar.2009, 23:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Nerealnim obećanjima veruje petina birača

Političari bi bili uzdržaniji u nuđenju kula i gradova kada bi ih mediji i nezavisne institucije češće pitali zašto ne poštuju sopstvene reči

Mlađan Dinkić ostaje pri svojim obećanjima i za besplatne akcije i da će u kragujevačkoj „Zastavi” da proizvode novi model Fijata.

Ta dva njegova obećanja opozicija je proglasila najvećim izbornim prevarama građana Srbije, uz tvrdnju koalicije Za evropsku Srbiju da će ona do kraja 2008. godine >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dobiti status kandidata za člana EU. Zato je opozicija cinično pitala ministra ekonomije „kojom alhemijom može da obezbedi pet milijardi evra” koliko je potrebno da bi ispunio obećanje da će građani dobiti oko hiljadu evra besplatnih akcija.

Dinkić je hrabro rekao da ostaje pri obećanju iz decembra 2007. iako se za akcije prijavilo čak 800.000 građana više nego što je predvideo, a znatno je smanjena vrednost preduzeća koja je vlada nameravala da proda.

„Neću se kandidovati na sledećim izborima ako u ’Zastavi’ ne počne proizvodnja novog Fijatovog modela automobila”, odgovor je Dinkića na novo pitanje opozicije kojim je potvrdio prethodno obećanje.

Ministar ekonomije ostao je obećavajuće samouveren iako je gotovo u istom dahu a u novom odgovoru o četvrtom pokušaju prodaje RTB „Bor” rekao: „Možete zamisliti koliko se promenila situacija jer je u septembru cena bakra bila 8.000 dolara, a samo nekoliko meseci kasnije 3.000 dolara... Čovek jednostavno ne može da bude pametan”.

Branko Radun, politički analitičar, kaže da se političari nisu ponašali kao da je politika veština mogućeg, već kao da je to veština obećavanja. „U poslednjoj predizbornoj kampanji su dva bloka bila blizu, a pobedili su oni koji su više obećavali. Demokratska stranka i G17 plus su dosta obećavali i dosta su dobili. Vodili su i negativnu kampanju plašeći ljude dolaskom radikala na vlast.”

Radun objašnjava da se u predizbornim kampanjama obećavaju kule i gradovi, ali da se u poslednjoj zbog izjednačene borbe išlo i preko crte. „Obećanja su bila lepo upakovana a javnost još nije sazrela da to vidi. Stranke su napredovale u obećanjima pa deluju uverljivije. Politika se personalizuje. Lideri nude lak izlazi za siromašne a za bogate niže poreze. Daju se obećanja koja treba da pomognu običnom čoveku, a ako ne budu ispunjena ekonomska kriza će biti alibi. U svetu posle izbora ne može da se pređe preko neispunjenih obećanja, kod nas može.”

Zoran Živković, bivši premijer, kaže da nije obećavao nemoguće stvari i da to može da dokaže. „Moja obećanja nisu bila neostvariva. Sada političari obećavaju svašta jer nema ko da ih podseti da nisu ostvarili obećano. Opozicija obećava isto kao i vlast. Mediji, čast izuzecima, kao da su popili tonu bensedina, nevladine organizacije su u najvećem delu ispostave stranaka, nezavisni intelektualci se ne čuju.”

Miodrag Radojević, istraživač saradnik Instituta za političke studije, misli drugačije. On kaže da većina naših političara misli da će moći da ispuni svoja obećanja. On kaže da je veoma je važno kojoj se biračkoj publici stranke obraćaju. „Što je prosvećenost manja to je moguće više laganja. Devedesetih je obećavan švedski standard, ali i pored lažnih obećanja Slobodan Milošević ne bi otišao s vlasti da nije bilo bombardovanja. I vrsta obećanja se menja, pa se nekada obećavala velika Srbija a sada ulazak u EU.” Radojević naglašava da političari obećavaju i zato što narod više voli da čuje lepe stvari nego ružne. „Zamislite da političari kažu istinu, pitanje je kako bi građani reagovali.”

Predizborna obećanja nisu izum Srbije. Silvio Berluskoni, italijanski premijer, obećao je da će se obračunati sa imigrantima, Trajan Basesku, predsednik Rumunije, rekao je da će se uhvatiti u koštac s korupcijom.

Jovan Komšić, sociolog politike, kaže da obećanja nisu neuobičajena ni u zapadnoj demokratiji, pa onda nije ni čudo što ih ima kod nas. „Politička elita ne da građanima da budu suvereni, nove institucije koje treba da obezbede javnost kao što su revizor, poverenik za informacije od javnog značaja i ombudsman nemaju uslove za rad, a naši političari se opiru onom što sami obećavaju – kao što je, na primer, primenjivanje evropskih zakona. Građani samo jedanput u četiri godine slobodno biraju i samo tada mogu da kazne političare.”

Teško da su ijedan naš političar ili stranka kažnjeni zbog, najblaže rečeno, nerealnih obećanja. Radun objašnjava da je to zbog neizgrađenosti i nezrelosti javnosti i institucija i kontrole medija.

„Na Zapadu bi ’zaboravne’ političare razvlačili mediji. Ali, Srbi su zaboravan narod. Mediji nisu korektivni faktor kao ni nevladine organizacije. Zato Mlađan Dinkić i Božidar Đelić mogu da budu šampioni obećanja koja su mnogo doprinela pobedi na izborima. Izjave Đelića su pozitivne i optimističke i ne tako direktne kao Dinkićeve koji nije zbog njih osporavan u medijima. Verovatno i zbog toga što je narod depresivan i željan boljeg života, pa ako mu se to artikulisano kaže a druga strana ne osporava – obećanje prolazi. U kampanji nije bilo sučeljavanja političara, a time ni njihovih obećanja. Na Zapadu bi vas mediji zbog neispunjenih obećanja razapeli a ekonomisti osporili. Kod nas nema ni izvinjenja za prazna obećanja jer stil prosečnog Srbina i političara nije da se pravda i da priznaje greške, niti da podnosi ostavku. Ako želimo napredak moramo imati kritičnu javnost i medije. Pod tim pritiskom političari bi opreznije obećavali. I razne grupe i lobiji bi trebalo da se bave praznim obećanjima”, kaže ovaj saradnik Instituta za političke studije.

Živković kaže da je mala šansa da se političari kazne za prazna obećanja koja najviše koriste oni koji drže vlast. „Narod rešava svoje male probleme, ali ne zaboravlja. Miloševićeve laži su sankcionisane posle 10-12 godina, pa će i političari koji sada samo obećavaju biti sankcionisani.”

Radojević naglašava da će političari sada moći da se pravdaju svetskom ekonomskom krizom. „Nerealne ponude će se smanjivati ukoliko birači budu trezveniji, a novinari moraju stalno da podsećaju na neispunjena obećanja. Ali, jedina prava sankcija je da birači ne glasaju za one koji su davali prazna obećanja.”

Komšić je optimista i kaže: „Javnost je ipak napravila korak napred što se vidi na primeru RIK-a. Takvi primeri bi mogli da obeshrabre političare da daju lažna obećanja. Ako političari postanu svesni da će ih građani između izbora propitivati i kontrolisati manje će obećavati. Ali, neće prestati jer deo birača radije kupuje takvu robu na političkom tržištu. Nerealna politička obećanja će kupiti 10 do 20 odsto birača.”

Ivana Anojčić

---------------------------------------------------------

Od švedskog standarda do hapšenja Hadžića

Političari nastavljaju da zasipaju birače obećanjima. Čine to od početka višestranačja od kada se političke partije u predizbornim kampanjama takmiče u obećanjima.

Jedno od najnerealnijih svakako je radikalsko obećanje da će hleb koštati tri dinara. Devedesetih je Slobodan Milošević obećao da će Srbija imati švedski standard, a njegova stranka da će u zemlji biti mir. Posle 2000. godine DOS je obećao brzo donošenje ustava, Miroljub Labus da će krivci za „šećernu aferu” biti kažnjeni, a vlast da će biti uhapšen Goran Hadžić.

I. A.

----------------------------------------------------------

To je politika

Profesor dr Tijana Mandić, klinički psiholog, kaže da možda neki političari koji su idealisti veruju u svoja obećanja, ali da su takvi retki. „Većina političara igra tu političku igru obećavajući pa, kada im to zamere,kažu da ni oni ne veruju u ono što nude i da je to politika.”

Doktorka Mandić kaže da je prirodna reakcija ljudi koji su dali obećanja a nisu ih ispunili kajanje i osećanje stida. „Malo je moralnih političara u tom smislu. Oni nemaju superego i moralni su. Ali neki lideri imaju psihopatski superego. Neki veruju u obećanja, a drugi znaju da lažu i uspevaju u tome. Ti koji lažu misle da je narod stoka.”

I. A.

[objavljeno: 02/03/2009]

Nastavak na Politika...