Izvor: Politika, 04.Maj.2011, 12:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nije lako ostati na nogama
Punta del Este, nekad ribarsko selo na obali Atlantika jefensi letovalište gde gost možeda šeta kilometrima ili se zabaviu nekom od mnogobrojnih kazina, čak se i sudari sa Madonom ili Huliom Iglesijasom...
Punta del Este, čuveno letovalište Južne Amerike, odličan je izbor za one koji ne pitaju šta košta. Nekad malo ribarsko mesto, nedaleko od Montevidea, glavnog grada Urugvaja, jedna je u nizu destinacija >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << onih koji su ispunili bar dva uslova – već imaju debele bankovne račune i nalaze se na listama svetskog džet-seta. Iako ne spadam u takve, davnašnja želja bila mi je da se nađem makar na jedan dan u Punti i sada sam sasvim sigurna da mogu ovo mesto da uporedim s Monte Karlom ili Sen Tropeom, do kojih je nama Evropljanima mnogo lakše da dođemo. Zaista, Punta je kako to neki vole da kažu Monte Karlo i Sen Trope Južne Amerike. Čini mi se ipak – mnogo lepša.
Ovaj zanosni gradić nalazi se na jugu Urugvaja, oko 140 kilometara istočno od Montevidea. Od kada su ga Španci naselili početkom šesnaestog veka, na hektarima puste i nenastanjene zemlje, Antonio Lusik počeo je da podiže vrtove i bašte, da tu dovlači biljke iz celog sveta... Borovi, eukaliptusi, akacije, žbunje hortenzija svih boja ne samo da se primili već su počeli i sami od sebe da se razmnožavaju. A kako i ne bi? Punta se pokazala kao pravi raj na zemlji, pa ne čudi da je obavezno posećuju i američki predsednici! Prvi je bio predsednik Lindon Džonson, 1967. godine.
Punta je zatim 1986. bila domaćin skupa međunarodne asocijacije najvećih kompanija sveta i 1994. središte Svetske trgovinske organizacije. Punta del Este i položajem i lepotom postaje meka svetskih milijardera iz sveta „biza” i „šou-biza”. Svako ko pripada eliti tog nivoa i drži do sebe mora u Punti da ima kuću, ili bar apartman. Zato tu tokom godine bude jedva deset hiljada stanovnika, ali tokom letnje sezone, koja traje od polovine decembra do polovine marta, na okupu se nađe i pola miliona ljudi!
Sa ostalim turistima i ja sam uplovila brodom za krstarenje, kruzerom, pred kraj godine u Puntu. Ploveća grdosija se ukotvila van luke, nasred okeana, na pola sata vožnje brzim „čamcima za spasavanje” u koje staje tačno 120 putnika. Već na prvi pogled Punta deluje privlačno, možda zato što pomalo podseća na obrise Majamija. Na obali – jata ptica i kolonije morskih lavova i foka. A u taksi vozila poređana u koloni može se ući i voziti za malo para. S obzirom da Punta nije velika, poluostrvo je najbolje proći pešice, pogotovo oni koji su u dobroj formi. Utisak je da je Punta grad mladih ljudi, kažu u proseku tridesetogodišnjaka, potomaka Španaca i Portugalaca, mada su zapravo Italijani najdominantniji. Ako ćemo govoriti u brojkama tu je gotovo 96 odsto stanovnika evropskog porekla, tri i po odsto su „afropotomci” i dva procenta Azijati. Kao da se nisam našla u Južnoj Americi, već usred Evrope, doduše one od pre masovnijeg prodora Turaka, Arapa i Afrikanaca.
Punta je poluostrvo na ušću Rio de la Plate u Atlantik. Ne zna se šta je u njoj ili na njoj lepše. Mami plažama, hotelima i predivnim modernim zgradama, parkovima, šetalištima, buticima, restoranima i diskotekama... Čuvene plaže, jedna ka ušću, Plaja Brava, i druga ka Atlantiku, Mansa, Bikini bič, pa Montoja bič. Ovo luksuzno letovalište ima više od 40 kilometara predivnih peščanih plaža, na hiljade restorana, galerija, butika svih modnih kuća sveta, silne hotele i vile, privatne apartmane. Sve je nekako po meri čoveka. Nema načičkanih solitera, umesto njih vile i kuće su utonule u egzotično rastinje a prilazi prepuni, nama tako poznatih, razbokorenih hortenzija! Svih boja. Na ulicama klupe, čistoća, osmesi na licima prolaznika.
„Ispustila sam dušu” hodajući po suncu duž prelepih ulica, dok nisam stigla na plažu Brava sa čuvenom skulpturom Los Dedos (Prsti). I gle, tu iz peska, kao u poslednjem očaju, izviruju kameni prsti ruke nekog diva, visoki tri metra. Reklo bi se, poslednji zamah davljenika, ili očaj čoveka koga je progutala zemlja, nagoveštaj apokalipse, ko zna, svako na svoj način „čita” poruku umetnika. Deca se uzalud pentaraju po skliskim, uglačanim površinama prstiju.
Posle jakog, podnevnog sunca prijalo je hladno pivce u obližnjem, neobičnom restoranu, koji podseća na naše sve popularnije etno-kuće. Tu su po zidovima okačeni tiganji i šerpe, razni predmeti za kuću, tkanice, ostaci „singerica”... Unutra je mnogo više ljudi koji čekaju klopu, čuvenu urugvajsku pariljadu, stek ili jagnjetinu na grilu, ili pak jela s morskim plodovima i raznom ribom, nego onih koji su ostali na suncu, pored skulpture.
U poslednje dve decenije, Hose Ignacio, malo ribarsko selo osamnaest kilometara od Punte, postalo je raj za raskošne vile bogatih i slavnih Urugvajaca, Argentinaca, ali i Amerikanaca, naravno. Tu kuću imaju Madona, Šakira, Robert de Niro, Hulio Iglesias i ko bi pobrojao sve njih.
Od luke s jahtama, prepune galebova, ali i dobroćudnih morskih lavova koji svaki čas zaurlaju na oduševljenje dece, ka kruzerima (stigla sučak tri) turisti plove pored predivnih ostrva Lobos i Goriti na kojima su prave kolonije ovih simpatičnih stvorova.
A na Punti čovek prosto ne zna šta pre da poseti, kuda da prošeta. Mada, svi putevi vode ka nezaobilaznom hotelu „Konrad”. Izdvaja se od ostalih položajem i lepotom. Izgrađen u art-deko stilu, proširen je i zaista je stecište luksuza. Pun naziv mu je „Conrad Punta del Este Resort&Casino” i nalazi se u vrhu hotela sveta.
Nisam ni brojala stepenice penjući se ka glavnom ulazu. Tu je već bio parkiran neki „rols” iz kojeg su izvlačili firmirane kofere. Dugačka recepcija, sa isto toliko dugačkim akvarijumom, nalik na čuvenu „Miražovu” iz Las Vegasa. Toliko stila i elegancije retko se sreće u čuvenim hotelima, obično prenatrpanim raznim enterijerskim dosetkama. S terase za pušače puca pogled na Atlantik. U jednom trenutku pomišljam da je šteta što ne pušim i uvalim se u neki od polukreveta, rekamijea, šta li već. Otvoreni bazen kao da je srastao s pučinom. Teniski tereni... restorani, prodavnice. Kupila sam belu tašnu s logom hotela i Punte. Kad bih to inače uradila, ako ne baš tada? U dnu jednog od holova vidim uramljene fotografije slavnih koji su boravili u hotelu. Ne zna im se broja, od poda to tavanice.
Nisam kockar, pa me ni kazino nije privlačio: slot mašine su svuda iste kao i stolovi za rulet, bakaru i ostale igre, uostalom ima ih i na našem kruzeru. U hotelu „Konrad” inače odsedaju filmske zvezde i šampioni sporta, ovde se priređuju najpoznatije modne revije Južne Amerike, održavaju se filmski i džez festivali, regate, teniski turniri, rodea... Kažu da su nezaboravna noćna krstarenja za Božić, kada isplove najlepše jahte s njihovim bogatim vlasnicima, a unaokolo prašte vatrometi! Plaža La Brava postaje idealna za surfere kojima se tu na visokim talasima do maksimuma diže adrenalin, a najtrendi su La Bara i Bikini. Neobičan dupli most spaja dve plaže, La Baru i Bravu. Noću tu vlada ludilo u diskotekama i restoranima. Kada svane kome je do šopinga moraće do Dvadesete ulice ili Ruzvelt avenije. Tu se cene ne vide u izlozima.
Punta del Este je zaista pravi sinonim lepote. Sofisticirano letovalište s kilometrima dugim drvenim šetalištem, pored okeana i plaža, gde je na svakih deset metara okačena korpa za otpatke, da čovek može da šeta dok ne padne s nogu. Kupanje je najlepše u špicu sezone, od 21. decembra do 21. marta, a od jula do kraja novembra „na snazi” je seoba kitova, foka i morskih lavova...
Svoju zlatnu eru Punta je imala 40-ih godina prošlog veka kada su u nju nagrnule holivudske zvezde, među njima čuveni Frenk Sinatra, Din Martin, Semi Dejvis, Piter Laford... Kasnije, pošto je Urugvaj preživeo diktaturu i ekonomsku krizu, opet je postala nezaobilazno stecište bogataša. Nažalost, nisam srela Roberta de Nira, ni Banderasa, Madonu, Šakiru, a ni Hulija Iglesijasa i Leonarda di Kaprija, pa ni Naomi Kembel... ali „osetila” sam tu negde u vazduhu mirise miliona dolara koji dopiru iz njihovih nedostižnih vila i bungalova. I to je nešto.
Tekst i foto Mirjana Radošević
objavljeno: 01.05.2011.
